Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање / Миленко Бодирогић


ПРИЧА О



ело је кућа, кажу, а очи, очи су њени прозори. А ко би онда живео у тој кући, ко би гледао кроз окна како напољу пада снег, како пупа трава и дрвеће, како опада лишће, или се голе гране љуљају на ветру, ко би гледао како се људи радују, мрзе и пате, раде и ленчаре, ко би гледао како магарац стриже ушима, како се мачка меко прикрада и пас маше репом? Вероватно неко јако тужан и осујећен. Неко ко је јако тужан јер се све одвија мимо њега, неко ко је осујећен јер ни на шта не може да утиче, што се на крају, та туга и та осујећеност, своди на исто, неко чије је око само окно. Зато тело није кућа, а очи нису прозори. Тело и очи су снег, дрвеће и траве, ветар, неподношљиви и дивни људи, магарац, мачка и пас, невероватна и чудна збрка свега што ћемо видети, чути, додирнути и омирисати, на шта ћемо помислити, што ћемо зажелети, у чему ћемо учествовати.

  
ида је као девојка била мора, а када се удала постала је вештица и тада, кад се удала, почела је да пати од вртоглавица. Бива то тако кад се жене удају. Можда им се све одједном разголити и пукне им пред очима да то и није оно што су очекивале, за чим су чезнуле, чему се надале. И муж и његови се укажу у правом светлу, недостојни напора, жртве и одрицања. А пут назад је тежак и тегобан, почесто и немогућ. Или жене затрудне, носе у себи ново биће и телом им прострује до тада незнани сокови од којих свет хоће и да се заврти и да постане сасвим другачији. Ваљда се због тога за трудне жене и каже да су у другом стању, које је стање изванредно и неуобичајено, тешко разумљиво за оне који га нису искусили. Али Вида је волела свог Уроша и ту брак ништа није променио, а како је време пролазило схватила је и да није трудна. Ипак, вртоглавице нису престајале. Није их било само кад би склопила очи. Тада би свет утонуо у плавичасти, мирни мрак и свео се на звуке, мирисе и јагодице прстију.
Отворила би само лево око. Ништа од вртлога и слабости, али све што је угледала било јој је некако мрско и одвратно и као да је свему и свачему завидела, птици што лети, коњанику који јаше пољем, детету које трчи за лептиром. И за тили час птица би пала, онај јахач би се стропоштао са коња, а ветар би одувао лептира као перушку и однео га високо горе у крошње дрвећа.
    Потом би исто покушала са десним оком. О, како је сад све било лепо и добро, проткано складом и спокојем! Вида би почињала да плаче, оним једним отвореним оком, над судбином птице и лептира, над њиховим поломљеним крилима.
    Само кад би гледала са оба ока свет је био обичан, онакав каквим га види већина људи, и само тад хватала би је вртоглавица, као да се онај добри и онај зли поглед боре у њој и у тој борби је врте и ковитлају попут сламке међу вихорима.
Видиним мукама ту није био крај. Њене очи нису биле увек исте и требала је да прође кроз много муке и патњи док није схватила да јој је лево око зло само мушким данима, а десно само женским. Тако је почела да носи црни повез преко левог око понедељком, уторком, четвртком и петком, а средом, суботом и недељом га је премештала на десно.

             

ида је сада гледала само оним оком које је добро на тај дан и за све је имала разумевања, сви су јој били добри и благородни. Трудила се да помогне онима којим помоћ није била потребна, нити су је тражили, дружила се и са зулумћарима и подлацима, за које је баш мислила да су праведници, а невољницима су њене добростиве речи утехе биле само на сметњи, попут скривене поруге. Изгубљена међу људима, са смешним црним повезом час на једном, час на другом оку, убрзо она постаде предмет спрдње и злобних шала.
    Вида то, наравно, није примећивала, али зато Урош јесте. Круг људског изругивања и подсмеха ширио се, прикривен, слузав и лепљив, налик пауковој мрежи у ноћи без месечине и Урош је знао да је једини лек да још чвршће пригрли Виду – сад кад су сви очекивали да ће је напустити, оставити саму – да јој не да да нестане у пакосном плетиву.  Почео је да носи повез преко ока, мало преко једног, мало преко другог, невезано од мушких и женских дана, говорио је чудно и медно, све претварајући у ситнице и шећерлеме, као да се улизује и додворава. Али му нико није поверовао, јер људи имају савршен њух да осете жртву. А Урош то није био. У његовој хињеној понизности, у опонашању лудила, било је исувише снаге, као да их зачикава да изађу на чистац, да се покажу у злим намерама. Одустали су, бар на неко време, док им је носнице дражио слаткасти мирис изгубљеног бића, осуђеног на пропаст, коју ће, кад-тад, дочекати.

тако је дошла ноћ првог марта, кад је Вида одлетела на вештичији састанак, надајући се да ће је тамо увести у тајну и да ће јој тако упућеној бити много лакше, да ће најзад моћи да гледа на оба ока. Мислила је како више није мора и како још није вештица и да све њене муке и вртоглавице долазе од тог међустања, од тога што није ни тамо ни овамо. Али чим је полетела све те мисли и бриге су нестале и обузело је усхићење какво никада није осетила у животу. Лет нису били припрости жмарци лаког кретања кроз ваздух, већ је она сама била тај ваздух и безлисне, голе шуме, доле, испод ње и месец и звезде горе и урлик вука и још, још много тога што се на да описати, што измиче свакој речи, свакој мисли, што је тера да гори и блиста из саме себе, као буктиња.
    И када је слетела ништа се није променило. Испред ње се, у срцу оголеле мартовске шуме, указао пролаз од олисталог дрвећа. Док је газила по мекој маховини могла је да осети како њеним телом струје исти сокови који колају кроз стабла и чине да лишће пупа и шири се попут отвореног длана. Све оне бубе и мрави, стоноге, слепићи и на трен застали пух били су у њој.
    Тако је пролазила кроз зелени коп све док на његовом крају није угледала голи брежуљак, прекривен бакром. Био је пуст и месечина се играла по њему мешајући свој жути сјај са притајеним црвенилом брега.
    Није се усуђивала да ступи на гумно, толико је тамо све било самотно, свечано и тихо, да јој се чинило да ће крочити у други свет, свет саздан само од тишине и сјаја месечине. Шумски пролаз иза ње се затворио и сада су је гране дрвећа гурале напред. Није ходала, лебдела је неколико стопа изнад земље и чим се нађе на гумну оно се испуни женама, младим као она и средњовечним и старијим, много старијим. Жене су разговарале међу собом, смејале се и кикотале и све је около одзвањало њиховим гласовима. На каменој огради око гумна упалише се стотине свећа – које нису биле ни од лоја, ни од воска, већ као саздане од горућег ваздуха – а у малим нишама указаше се ђаконије и орошени крчази са вином. Жене на гумну као да нису мариле за то, причале су, грлиле се и љубиле као неко ко одавно није срео сродну душу, па се сад, ето, радује сусрету, знајући да није сам.



    Тад се иза камене ограде јавише свирци. Изгледали су ни мртви, ни живи, попут неког чије се постојање сачувало само у звуку и музици. Свирали су у гајде, и у чудне инструменте начињене од рогова, од грана и коре дрвећа, а било је и пар добошара. Најпре су свирали једну тужну песму, коју Вида никада није чула и од које су навирале сузе, грло се стезало, а срце остајало без даха. Није било речи, али Вида је осећала да песма пева тугу, много дубљу од људске, тугу самог постојања које зна своју узалудност и предосећа крај. Вештице су плакале, јецале и грчиле се, а то је, сасвим невољно, понета музиком, радила и Вида.
   Чинило се да једна другој предају јецај и песма се заврши дрхтавим Видиним грцајем, који, кад је музика већ престала, оста да лебди у ноћи. Потом се зачу сасвим другачија песма. Свирци се распомамише и помахниташе. Добошар скочи на камени зид, изви се у лук, а палице му, док лупају о добош, постадоше невидљиве. Његова коса, ни мртва, ни жива, шибала му је лице и врат. Један се гајдаш вртео око себе као да у наручју не држи гајде, већ неко драго биће које му, у игри, испија последњи дах. И вештице су играле, вртеле се, смејале и подврискивале, изгубљене у колоплету раздраганих хаљина и распуштене косе. Ово је била сасвим другачија песма.
    Тако су се смењивале тужне и радосне песме, песме о смрти, патњи, о усхићењу и животу. Да то нису само људске трице сведочили су месечина, ветар, шумови ноћи, који су били њихов део, као и априлски мирис расцветалих јоргована у марту. Вештичије гумно било је рана која сраста и крвари у исти мах.

егде после поноћи свирци су нестали. Вида је управо преместила повез са десног на лево око, јер почињала је субота, кад су вештице кренуле да се договарају. Са сваким договором гасила се по једна свећа. Кад је преостала још само она последња дошао је ред на Виду и она приђе главној вештици. Била је то висока и витка, кошчата жена, црне косе и благог осмеха и само су мреже ситних бора, које су се шириле лицем око уста и очију, говориле да је можда старија него што изгледа. Вида је хтела да јој пољуби руку, али вештица устаде и загрли је.
– Сестре се не љубе у руку, већ у образе – шапну јој на ухо.
    И дотакну јој уснама, овлаш, прво леви, па онда десни образ.
– Добро дошла – шапутала је даље, али Вида је била сигурна да тај шапат чују и све друге вештице, утонуле у мрак и тишину ноћи.
– Ти си сад новачица и знам шта те мучи, али све ће то проћи кад постанеш једна од нас.
– А кад ће то бити – промуца Вида.
– Ускоро. На Ђурђевдан. Тад треба да нам донесеш меко срце Урошево.
    Из мрака се зачу тихо, као да сипи песак и ваљају се ситни облуци, мрмљање вештица: Меко срце, срце меко, срце, срце...
Вида помисли како су све ово добре и дивне жене и да је добро да баш оне поједу добро срце њеног доброг Уроша. Ето, мислила је, како је све на свету, ипак, добро и како се добро добрим враћа. И смешила се.
– Узми –рече главна вештица и стави јој штап у руку.
– Чему то служи? упита Вида.
– Штап све сам зна – одговори вештица.
– А шта да радим до Ђурђевдана – муцала је Вида.
– Плачи и певај. Заплачи. Запевај. Живи.
    И све вештице повикаше у исти трен: Живи! Живи! И полетеше и неста их као црних сенки. На гумну је остала само Вида и ветар, да витла и вије прашину и сламке.
    Од мартовског сусрета Вида је живела само за Ђурђевдан. Никада јој два месеца нису дуже трајала, док је, по ко зна који пут, у мислима покушавала да понови усхићење лета, не успевши ни да му се приближи, док је маштала о оном јединству са свим око себе, у којем добро и зло постају излишни, непостојећи, које је ослобађа свакидашње патње и преиспитивања.
    Шестог маја није осетила никакав позив. Све је било исто као и било ког другог дана, осим оног јединственог првог марта. И како би она, побогу, мислила је, извадила срце некоме. Поче да уверава себе како је онај вештичији састанак сањала, како је он плод маште, пусте жеље да се ослободи вртоглавице и повеза преко ока. И још је мислила да је то баш добро, да Урошево срце треба да остане тамо где јесте, јер ту је најбоље место за њега, за то срце.

ли негде пред поноћ, у сну, Вида осети како јој се вештичији штап сам гнезди у шаци. И устаде, будна као никад. Видела је Уроша како спава на леђима, главе окренуте према оном месту на ком је до малопре лежала и како му је ланена кошуља раздрљена, откривајући мршава прса. Дисао је мирно, лагано и као да се смешкао. Сад је све знала. Треба штапом да му дотакне груди и оне ће се саме отворити, да му десном руком ишчупа срце, а прса ће потом срасти и Урош ће живети, без срца, метиљав и малаксао, са душом у носу, до оне болести, оне несреће, оног часа и оног трена, које му она досуди. И тако га ослободи патње.

ако је све уређено и добро, мислила је, и већ је подизала штап када се дан преметнуо и када је њено добро око постало зло. Сада је сасвим другачије видела Уроша. И мрзела га је зато што је воли и зато што због тога не тражи ништа заузврат, мрзела га је зато што је осећала његову жртву, мрзела га је јер она зна да он зна ко је и шта жели, мрзела је његову доброту и помирљивост, мрзела га је зато што мирно спава, што тихо дише и што је, у сну, леп и насмешен. Није могла да поднесе толико мржњу, било је превише чак и за зло око, и бесно је стргла повез. Све се завртело.
– Видо, шта то радиш – чула је Уроша и видела га како се окреће и врти, обичан и драг, налакћен у кревету.
– Ништа – рекла је. Машем штапом.
А онда је пала, није више могла да издржи вртоглавицу. Урош јој дланом покри очи.
– Зажмури, зажмури – шаптао је.
    И заиста је склопила очи. Све је постало плавичасти, мирни мрак.  Лежала је у кревету и грлила оног ког је до малопре толико мрзела.
– Хоћеш ли да будеш моја земља и моја трава – питала је.
Могао је да каже: Па већ због тебе ходам полуслеп код оба здрава ока, већ блебећем бесмислице, већ чиним од себе луду и дружим се са онима којим ни бога не бих назвао. Али ништа од тога није рекао, није чак ни помислио.
– Бићу – рекао је.
    Приближила је усне његовом уху и дунула унутра.
   Да је Урош био земља и да је био трава, знали би да му је рекла: Ја сам вештица! Овако знамо само да јој је стегао руку, да су заспали и да је од сутрадан Вида гледала на оба ока.



Илустровао: 
Душко Бјелац
број: