3320 25. 9. 2015.
Хит страна
ПОСЛЕДЊИ РОМАНТИЧАР
Када би више људи ценило сва она осећања која налазимо у музици Ричарда Холија, свет би био много лепши
ивимо у времену када светским топ-листама харају нове песме које личе једна на другу као јаје јајету, у којима је паковање много важније од садржаја, а ако и налетите на неког осећајног трубадура са акустичном гитаром, он по правилу има преко шездесет година, чиме је његова музика аутоматски означена као застарела. Уосталом, та необичност је само слика и прилика света у коме живимо – када сте последњи пут чули да је неко освајао срце девојке тако што јој је отпевао серенаду, написао стихове или насликао слику?Чак ни музичке компилације више немају смисао који су некада имале. Наиме, својевремено сте љубав према некоме могли да искажете кроз пажљив одабир најразличитијих песама које описују ваш и њен/његов однос и онда све то наснимити на касету. Време и музичко знање које сте уложили у то давали су јасан знак особи којој се обраћате. Данас је довољно да на Интернету укуцате, на пример, „Песме о плавушама” и истог секунда ће вам се појавити стотине нумера на дату тему. Далеко од тога да такве новотарије немају предности и да зависницима од музике никада није било лакше да дођу до њих, али немогуће је не приметити како је романтика све мање на цени. Како у свакодневном животу, тако и у музици.
Омот последњег Ричардовог албума
„Truelove’s Gutter”
Ипак, није баш да више уопште нема романтичара с акустичним инструментима. Истина је да их је мање него у време када се тражила карта више за црнобеле филмове, али можда су баш зато и много вреднији него што су били некада. Ако је, рецимо, педесетих и шездесетих владала помама за нежним баритонима који певају о неузвраћеној љубави, то више свакако није случај. Е баш зато, када један такав баритон данас нађе пут успеха, то нам говори да он заиста вреди, те да мода и трендови немају никакве везе са тим. Том опису у потпуности одговара Ричард Холи, Енглез дубоког гласа, један од последњих романтичара у популарној музици.
Шефилд у срцу
Иако његова музика често има призвук Средоземља, Ричард Холи рођен је далеко од осунчаних предела начичканих палмама. Док слушате неки његов албум, тешко да бисте на основу музике могли да закључите да Ричард потиче из индустријског Шефилда који се налази у срцу Енглеске. Родио се 1967. у селу Питсмур, које је данас предграђе полумилионског Шефилда. Како сам за себе каже, не осећа никакав патриотизам када је Енглеска или Велика Британија у питању, али када је реч о Шефилду, ту ствари стоје много другачије. Он не само да и даље живи у истој породичној кући у Питсмуру у којој се родио, већ је сваки свој албум посветио неком делу Шефилда. Тако је албум „Lowedges” (2003) добио име по једном крају Шефилда, „Coles Corner” (2005) је шефилдско ћоше на ком се најчешће налазе заљубљени парови, а „Lady’s Bridge” (2007) је познати мост који се налази у срцу града. У једном интервјуу, Холи је причао како се увек изнова радује путовањима на места на којима никада није био, али да је та радост једнака оној коју осећа када се враћа у свој Шефилд. Каже да никада не би могао да живи негде другде, јер би му темпо живота, дух града и смисао за хумор његових суграђана много недостајао. Колико је озбиљан у тој тврдњи довољно говори податак да му је својевремено нуђено да свој шефилдски дом замени много скупљом кућом (с вртом и базеном) у предграђу Лондона, но Ричард је то глатко одбио.
На улицама Шефилда
„Шта ће ми базен и кућа с послугом ако ће Лондон да ми узме душу? Виђао сам раније да се то дешава неким мојим пријатељима који су се одселили тамо, тако да ја не бих, хвала. Уосталом, једино материјално што желим да имам у великим количинама јесу гитаре. А њих ионако имам већ много.”
У сенци великих звезда
Та његова љубав према шестожичаном инструменту потиче још од најранијег детињства. Након што је свакодневно досађивао оцу (иначе, раднику у тамошњој челичани) да му купи гитару, коначно ју је добио када је имао десет година. Већ са четрнаест оформио је први бенд, „Tree Bough Story”, који се допао и чувеном диск-џокеју Џону Пилу, који је емитовао њихове демо снимке у својој емисији. Како је касније говорио, Пил је посебно био очаран „начином на који тај смушени тинејџер свира хавајске мелодије на акустичној гитари”. Први Ричардов озбиљан бенд звао се „The Longpips”. Радили су средином деведесетих, када је Енглеску тресла „брит-поп” грозница, те не чуди зашто су одабрали баш тај правац. После неколико година проведених са „The Longpips”, Ричарда је позвао стари пријатељ Џарвис Кокер, понудивши му место гитаристе у његовој групи „Pulp”. Иако је Холи са „Pulp” гитару свирао више на турнејама него што је учествовао у стварању песама, каже да му је то искуство помогло да боље разуме законитости које владају на музичком тржишту. Уосталом, „Pulp” су тада били један од најомиљенијих британских бендова, тако да је свирање пред публиком која се бројала у хиљадама свакако било нешто што му је ласкало. Упоредо са дугим „Pulp” турнејама, Ричард је свирао и као студијски гитариста на издањима великих звезда као што су Роби Вилијамс или групе „All Saints” и „Elbow”.
Након деценије проведене у сенци других музичара, Ричард је на наговор блиских пријатеља коначно решио да сними свој албум. Имао је тешкоћа да нађе певача па је, по сопственом признању, „био приморан да се лати микрофона”. Колико ова реченица звучи смешно знају сви они који су чули Ричардов баритон који неретко подсети на величине као што су Скот Вокер, Ли Хејзелвуд или чак Џони Кеш.
„Кандидат” за „Евровизију”
Први мини-албум под називом „Richard Hawley” објављен је 2001. године. До сада их је изашло шест, а међу љубитељима његове музике води се расправа да ли је бољи „Coles Corner”, „Lady’s Bridge” или последњи „Truelove’s Gutter” из 2009. Чињеница је да је са сваком новом плочом Ричард музички све више сазревао, а квалитет песама, барокни аранжмани, као и буџет предвиђен за снимање, из године у годину су све бољи.
„Lady’s Bridge” у Шефилду
Ричард је по природи смирен, стрес је појам који му није много близак, још верује у искрену љубав и сматра себе романтичарем. Овај податак може да звучи и сувишно, јер све поменуте особине извиру из сваког Ричардовог албума, нежност и искреност буквално вас цимају за рукав у свакој песми. Тако, на пример, у нумери „Ocean” можете пред очима да видите осунчану пучину океана и заљубљени пар коме је на питање „Зашто ме волиш?” сасвим довољан одговор „Зато”. Једна од најлепших Ричардових песама зове се „Soldier On” која говори о страху да не изгубите некога кога сте чекали цео живот, јасно дајући до знања колико је свестан и сигуран у одлуци да је „баш она та”. Оркестрирано финале ове песме буквално тера жмарце на кожу, и да којим случајем избор за песму „Евровизије” данас има неког смисла, „Soldier On” би свакако била победник.
Било да пева о осећају усамљености на градском тргу који врви од заљубљених парова, или моли своју драгу да му да само још мало времена да остави цигарете, или пева о томе како је написао љубавно писмо које је завршило у ватри камина због тога што се предомислио – Ричард то ради са заводљивошћу неких прошлих времена у којима је „на цени” био шапат а не само крик, усне а не само груди, односно унутрашњост а не само спољашњост. Срећом, сва та невиност и искрена осећања упакована су у савремену продукцију, тако да нимало не звуче старомодно, а као доказ томе говоре и тиражи његових албума који се временом само повећавају.
Ричард Холи у стилу Роја Орбисона
То растуће занимање за Ричардову музику говори нам да романтика, ипак, још није нестала. Људи који се путем његовог сајта распитују када ће објавити нову плочу броје се у хиљадама. А кад већ помињемо нову плочу, Ричард је тренутно у студију и ради на њој. Како сам каже, албум ће садржати неколико изненађења, а у продавницама ће се појавити 2012. године. Ако вам није тешко да некоме кажете да га искрено волите, не стидите се да пустите сузу па макар то било и на јавном месту, а при томе себе сматрате музичким сладокусцем, по свему судећи можете да будете „оптужени” да спадате међу оне који ће бројати дане до нове плоче Ричарда Холија… Па чак и ако нисте никада чули за њега.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
