3320 25. 9. 2015.
Стари Нови Сад
Последња светла у
Узбудљива хроника породице Адамовић на својеврстан начин сведочи о менама људи и догађаја који су походили овај велики град
Новом Саду има више породица Адамовић, али најпознатији су били они који су се у град доселили у 19. веку из Сремске Митровице. По породичној причи, ти Адамовићи некада су носили презиме Христоманос, а родом су били Грци из Македоније.Родоначелник породице звао се Стефан или Стеван (1809–1874) и зна се да је имао тројицу одраслих синова – Шандора (Александра), Јована и Ђорђа. Ђорђе није носио презиме Адамовић већ Мачвански јер је од четврте године живео у кући свог тече Јосифа Мачванског који га је усинио.
Стефан Адамовић био је веома предузимљив човек и брзо је од једне дрваре у Новом Саду проширио и развио разгранат и добар посао. Убрзо се запослио и као агент првог царског друштва за осигурање. Неколико година касније, у једном документу, већ се појављује као главни агент пештанског осигуравајућег завода који долази по позиву после пожара у градској крчми на Керском путу (данас пут за Змајево).
Стефанов рођени брат Игњат држао је у Новом Саду, у згради на Тргу слободе у којој се данас налази Војвођанска банка, лотолектуру (продавницу лозова). У Енциклопедији Новог Сада забележено је да је управо његов рођени брат Стефан 1873. године извукао главну премију на лутрији од 150.000 форинти!
Од лозова до лозе
Када је Стефан умро, његов син Шандор (1839–1906) наследио је земљу, а Јован дрварску радњу. Будући да је припадао породици Мачвански, Ђорђе није наследио ништа.
Шандор је још у младости био ослобођен служења војног рока јер му је отац Магистрату исплатио откупну таксу од 1200 форинти. У Пешти је завршио чувену Резерову трговачку школу и био је неко време практикант у Грацу и Трсту. У почетку је радио као трговачки заступник великих предузећа, но брзо је напустио овај посао да би могао да се посвети трговини вином и ракијом. Сву наслеђену земљу засадио је виноградима и почео да продаје своја пића на простору читаве Хабзбуршке монархије. Посебно је био омиљен његов карловачки бермет.
Велики расадник Александра Шандора Адамовића, назван Александровац, спасао је поткрај 19. века практично целу виноградарску индустрију у Војводини! Наиме, тадашња најезда филоксере уништила је готово све засаде винове лозе. Шандор је експериментисао са хибридима лозе из Америке отпорним на ову заразу. На његовом расаднику зими је лозу калемило и до пет стотина радника дневно, само да би се виногради што пре обновили. Новосадски Мунципални одбор је касније Шандору дозволио да под закуп узме велике површине градског земљишта под олакшаним околностима, у знак захвалности што је безбројне породице спасао пропасти. Овај расадник из ког су калеми касније извожени све до Кине и Алжира, радници су називали Шандор-телеп (Шандорово насеље) а данас је то део града који носи име Адамовићево насеље (Телеп).
Шандор Адамовић оженио се Анастасијом Кондораши и с њом добио петнаесторо деце. Највише трага у историји Новог Сада оставили су њихови синови Стеван и Саша (пуно име му је, опет, било – Александар).
Винар и градоначелник
Млађи Саша (1877–1938) завршио је вишу трговачку академију у Клостернојбургу код Беча, а затим се усавршавао у Монпељеу, у Француској. Наставио је очев посао, поштујући најмодерније поступке производње вина, какви су се примењивали у Француској. У Новом Саду основао је фабрику шампањца, Фрушкогорац. Налазила се на почетку данашње улице Петра Драпшина. После Сашине смрти, све до послератне национализације, Фрушкогорац је успешно водила његова супруга Хилда (рођена Рајниш).
Једна од најлепших грађевина у Новом Саду без сумње је позната Адамовићева палата на Тргу младенаца 4-6, коју је 1911. подигао Шандор. Зграда у стилу сецесије, иначе једна од више зграда које су Адамовићи поседовали, била је међу првим троспратницама у граду. Рађена је према пројектима пештанских архитекти Гезеа Маркуша и Фриђеша Шпигела и налазила се у непосредној близини Шандоровог Фрушкогорца. У приземљу се налазила кафана Елита у којој су се окупљали Новосађани из виших слојева.
Сашин старији брат Стеван (1870–1945) био је угледан Новосађанин, али и веома занимљива личност. У Будимпешти је стекао титулу доктора права и дуги низ година се у родном граду успешно бавио адвокатуром, заступајући са својим синовима Федором и Александром многа угледна предузећа, домаћа и страна. Учествовао је у оснивању Адвокатске коморе у Новом Саду и био је њен председник двадесетак година. Био је истакнути политичар, посланик и градски одборник, а 1920. године изабран је за градоначелника Новог Сада. За време мандата дао је да се с новосадске стране Дунава уклоне војни шанчеви како би град могао да се спусти према обали. Подстакао је и спајање града са Петроварадином и Сремском Каменицом, а учествовао је и у одређивању рејона за нова градска насеља (очекивано, и за Адамовићево насеље за које је био сентиментално везан).
Јеврејска улица средином 19. века (фотографија из монографије ''Нови Сад''
у издању ''Прометеја'')
Осим што је помагао у индустријализацији града, Стеван је 1910. отворио први стални биоскоп у граду, луксузни Аполо, који се налазио на месту где је данас Аполо центар.
Први аутомобилиста
Када је Стеван 1892. положио адвокатски испит, његова баба, имућна удовица Марта Кондороши, одлучила је да свом унуку поклони нешто заиста посебно. Одувек заинтересована за новотарије, на Светској изложби у Паризу за 6000 франака купила је Стевану аутомобил марке „De dion Bouton”. С обзиром на то да су аутомобили у то време могли да се виде само на париским, бечким и пештанским улицама, било је то право чудо за Новосађане. У „Прометејевој” књизи Име и презиме Нови Сад може да се прочита како је једном приликом ауто због квара кренуо уназад, а многобројни пролазници почели су весело да тапшу мислећи да је у питању неки нови трик!
Аутомобил је радио на електрични погон и био је, кажу, толико лак да је једном приликом прегазио Стевановог двогодишњег сина и није га повредио! Пред изборе за хрватски сабор на којима је био кандидат, Стеван је помислио да би аутомобил могао оставити добар утисак на публику, па је њим отпутовао у Шидски срез. На његову жалост, није рачунао на тадашњу велику разлику градског и сеоског менталитета и његови могући бирачи разбежали су се чим су угледали аутомобил! То му ипак није упропастило кампању и био је изабран за посланика те године, потукавши убедљиво владиног кандидата.
Као младић, Стеван је учествовао у бициклистичким тркама и касније је његовом заслугом подигнут велосипедски велодром на празном плацу на ком је некад била гостионицаТурски хан, а данас је ту Матица српска. У Бранику од 29. августа 1900. може да се прочита како су тог дана на новом тркалишту Бициклистичког друштва трибине „биле дупке пуне елегантном публиком, која је са запетом пажњом пратила поједине трке”.
Свеће на прозорима
Стеванови синови др Александар (1901–1973) и др Федор (1903–1983) радили су у очевој канцеларији као успешни адвокати све до избијања Другог светског рата. Пошто су окупаторске власти свој тројици забраниле да се баве адвокатуром, Александар је неко време радио као правник, а затим је отишао у Париз. Умро је у Вашингтону, где је годинама радио у Конгресној библиотеци.
Федора су у априлу 1941, заједно са оцем и другим угледним Новосађанима, окупаторске власти ухапсиле и држале као таоца тридесетак дана. Пошто је имао акције у неким предузећима која су пословала за време рата (а пословала су јер су их преузели окупаторски комесари, што је свима било познато), нове комунистичке власти су то узеле као изговор да би Федору одузеле имовину и послале га на једанаестомесечну робију са принудним радом.
После национализације Федору је остао само део породичне палате у некадашњој Јеврејској 2 (данас Позоришни трг). Приликом изградње нове зграде Српског народног позоришта (1879–1880) градске власти су одлучиле да се са земљом сравни читава десна страна тог дела улице, што је значило да ће, између осталог, бити срушена и историјски и архитектонски значајна Адамовићева зграда.
Федор је дао све од себе да се ово не деси. Када је исцрпео сва законска и правна средства, одбијао је да се исели из јединог стана који му је остао у некадашњој породичној кући, чак и пошто су му искључили струју и воду. Ни организовани препади на степеништу нису могли да сломе његову одлучност. Тек када су, на крају, пристигли булдожери, Адамовић је коначно изашао, приредивши призор који нико од присутних радника и пренеражених пролазника није више заборавио. У сваки прозор куће Федор је ставио по две упаљене свеће, а онда је заувек изашао, да се више никад не врати у Нови Сад.
Иронично, пре много година, управо је Стеван Адамовић био међу онима који су се после пожара у ком је уништено Дунђерсково позориште залагали да се изгради нова зграда за Српско народно позориште.
Аутор:
Настасја Писарев
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
