Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Да ли игра окрепљује


ПЛЕС




Наизглед из чистог мира, људи широм Европе почињали су да играју по улицама не смирујући се данима, некад и недељама. Све док не би пали мртви од умора

ио је јул 1518. године. Једна жена излетела је из куће и уским улицама Стразбура почела да игра. О њој се наводи само презиме Трофеа и не зна се много. Једино што је познато било је да, једном кад је почела да се врти и скаче, није се заустављала целу недељу. Убрзо су јој се придружили и други житељи Стразбура. За седам дана било је преко тридесет играча, а пошто се тај луди плес настављао и трајао преко месец дана, фрау Трофеи придружило се преко четири стотине људи.
  
Питер Бројгел Старији, фламански сликар који је живео у другој половини 16. века, овековечио је сељаке како играју

    Забринути што се лудило не смирује, умешали су се месни лекари, астролози и многи други учени људи настојећи да објасне ту несвакидашњу појаву. Уместо да им, како је углавном налагао тадашњи обичај, испуштају крв, стављају пијавице по телу, закључили су да ће најбољи лек бити уколико играче додатно подстичу да наставе с плесом и да се не заустављају док им се не смири „узаврела крв”. Склепали су дрвену позорницу, позвали чак и музичаре да играчима олакшају очигледно неконтролисани нагон да унутрашњи немир искажу плесом.

                                              Масовна хистерија

   Плесна манија, позната још и као играчка куга, изведеница је две грчке речи „корос” (плес) и „маниа” (лудило). Назив овој појави дао је Парацелзус (1493–1541), немачко-швајцарски лекар, ботаничар, алхемичар, астролог. Неконтролисана игра била је раширена у готово целој Европи, посебно од 14. до 17. века, иако се прапочетак ове врсте масовног лудила бележи још у 7. столећу. Међу првим плесним испадима упамћен је онај који се догодио двадесетих година 11. века у немачком граду Бернбургу. У хроници тог места записано је да је на Бадњи дан осамнаест сељана почело да игра и пева око цркве, не дозвољавајући другим мештанима да у миру учествују у молитвама уочи Христовог рођења.
   Упркос настојањима и ондашњих и потоњих научника, не постоји прихватљиво објашњење те необичне појаве. Психолози се махом слажу да је у питању била нека врста масовне хистерије чији узрок није утврђен. Верује се да се ради о испадима углавном сиромашних слојева становништва, посебно у временима суше, глади, несигурних времена која би уследила после епидемије куге или по смиривању зараза изазваних великим богињама, лепром.


Ни Питер Бројгел Млађи, најстарији син Питера Бројгела Старијег, није одолео да не забележи сународнике како плешу, током славља у природи.

   Игра која је трајала данима и ноћима, у којој су учествовале највише жене, али и мушкарци, чак и деца, као да је забринутом становништву помагала да се, кроз неконтролисане покрете, необузданим телесним „језиком”, на неки начин изборе са свим недаћама које им је живот наметао. Једном увучени у плес, играчи као да су губили појам о времену, скакали су, ваљали се по земљи, несвесни свега што се око њих одвијало. Учесници су се често наглас смејали или испуштали неке нељудске звуке, нажалост многи су упадали у стање шока, неки су чак дословно падали мртви од исцрпљености.

                                                    Рејвоманија

Плесна манија није била страна ни Италији, осим што се у овој земљи говорило о појави названој „тарантизам”. Наиме, посебно у јужним крајевима Италије, око четири века било је сасвим уобичајено да се током јула и августа у различитим градовима окупљају играчи који не престају да плешу. Појава је добила име „тарантизам” зато што се веровало да ју је изазивао ујед паука тарантуле.
   Иако се не ради о пауку чији је ујед смртоносан, људи су веровали да ће одагнати болест уколико се упусте у плес који је морао да траје данима, некад и недељама. Уз звуке плеса тарантела, и младо и старо није се заустављало, окретали су се, поскакивали, ударали ногама, замахивали рукама, више викали него певали. Једном кад би се омања група упустила у игру, сместа би јој се придруживало још много других житеља града у коме би игра почела. И тако све док траје жега и лепо време. Како би нагло почео, плес се изненада и окончавао. Већина би преживела ово искуство, али увек је било и оних који би у том општем метежу испустили душу.

              
                                      Заборављајући и ко су и где су и шта су, групе људи данима се нису
                                      заустављале плешући по улицама града. Догађало се да се понекад
                                         сруши мост од тежине и силине покрета разуларене светине.

   Овај плес у историји је познат и као Игра светог Вида (на латинском – Витус), једног од најзначајнијих ранохришћанских светитеља, чији дан римокатоличка црква прославља 15. јуна. У касном средњем веку тај плес до исцрпљења често се одвијао испред кипова посвећених Светом Виду који је због тога и данас познат као заштитник играча и забављача и исцелитељ душевно оболелих и опседнутих.



   Без обзира на то што појава игре до избезумљења не може сасвим да се поистовети с плесом који се појавио у 20. веку, неки социолози, ипак, налазе сличности између плесне куге протеклих времена и дискоманије, али још много више догађаја познатих као рејвови.
Унутар што већег клуба или, још боље, на отвореном, у другој половини прошлог века млади су почели да се окупљају да би уз електронску музику остајали на рејвовима, целе ноћи не престајући са игром.    Нажалост, рејв често прати и узимање неких опијата и дрога које учесницима помажу да, не умарајући се, сатима непрекидно плешу.
   Без обзира на то што не постоји општеприхваћен став и научно објашњење узрока плесне маније, једно је извесно: игра је урођена великом броју људи и, чак и кад се не ради о покретима који могу да се подведу под неконтролисане, човек је од давнина имао потребу да, било немир или срећу, искаже играјући. Телесни умор углавном изазива психичко опуштање.


Аутор: 
Весна Софреновић
број: