3320 25. 9. 2015.
Никад не буди сигуран!
ПЛАНИНСКИ
Заводљива лепота врхова уме да буде и те како опасна. Страдају и они најискуснији и због тога се мора бити крајње опрезан
а Хималајима је ове године два пута оборен црни рекорд по броју погинулих планинара. У априлу 18, а половином октобра 39 планинара и њихових пратилаца Шерпаса смртно је страдало у лавинама које су носиле по неколико десетина тона снега. У октобарској погибији више од 100 људи и даље се воде као нестали. На температури од 20 степени испод нуле, у дубоком снегу, то само значи да тела још нису нађена. Планинари Србије чувају успомену на суботичког колегу Дрена Мандића који је првог августа 2008. године погинуо на Хималајима. Дрен је, заједно с великом групом пењача, био на крају завршног успона који се зове Ботлнек. У жељи да замени место с планинаром који је ишао иза њега и направи паузу да би заменио боце с кисеоником, откопчао је осигурање с фиксног ужета. У том тренутку уже се нагло померило, Мандић је изгубио равнотежу и пао низ стрму, ледену падину све до 8.020 метара, где се тело зауставило. Потом је умотано у заставу и положено на 7.900 метара, десно од смера који води од Ц4 према Ботлнеку. Остао је ближе небу, саопштили су тог дана војвођански планинари, наводећи да је погинуо најбољи међу њима. Истог дана на Хималајима је погинуло још 11 алпиниста који су се враћали с врха К2.
лично се догодило 1. децембра 1962. године на Бјелашници. Групу земунских планинара је, с колегама из Сарајева, у поподневним сатима, на путу између планинарског дома на Ситнику до Опсерваторије, захватило незапамћено невреме. При брзини ветра од 160 км/х, температуром испод нуле и минималном видљивошћу, нису могли да пронађу Опсерваторију и преноће у њеној спасоносној Планинарској соби. Та ноћ била је кобна за седам планинара: Зоран Иванишин (19, студент), Слободан Вујинац (18, ученик), браћа Синиша (18, ученик) и Зоран Творић (16, ученик), Никола Кожух (16, ученик), Александар Крњешевац (15, ученик) и Анђелко Сабо-Пешић (непуних 15 г, ученик).
Четворица планинара успели су да се исцрпљени и промрзли спусте до села Милишића. У тренутку раздвајања групе један део планинара кренуо је ка долини и тамо нашао спас, док су њих седморица остали на најстрмијем делу Бјелашнице, тумарајући свако за себе, по магли и снежној олуји, тражећи спас. Најближи настрадали планинар пронађен је на око 150 метара од Опсерваторије, а најдаљи на 315 метара од ње.
а би планинари постали прави асови постоји школа високогорства. У Србији је води Планинарски клуб „Железничар” под руководством Радмила Марића, некадашњег учесника експедиције на Хималаје. Током 30 дана полазници, планинари старији од 16 година, стичу основна знања о сигурном кретању у зимским условима. Од везивања свих врста чворова, коришћења цепина (малих пијука), дереза (додатака на ципелама против клизања), до прављења такозваних вучјих јама за спавање у леденим условима и пењања уз стрме планинске стране.
Кључне провере стечених знања обављају се на нашем најстрмијем врху, Островици на Руднику, а вишедневни завршни испит сваке године на највишем врху Балкана Мусали, Старој планини... Потписник ових редова и сам се уверио како Радмило Марић уме без милости да изриба сваког полазника који не зна да у тренутку пада на снежној низбрдици постоји само једно правило: окрени се на стомак, кочи раширеним ногама и закопај се како знаш и умеш ноктима и прстима на рукама. Јер од тога зависи живот!
ланинарство је спорт са подразумевајућим ризиком и зато опреза никада није доста. Познато је, рецимо, да на једној од кабларских стаза изнад Овчар бање постоји рупа дубока 37 метара која је тек недавно ограђена. У ове дане када се навелико краду метали који могу да се продају као секундарна сировина не треба да вас зачуди ако налетите на неограђено опасно место. Временске неприлике најчешћи су узрок невоља у планинама, било да се ради о киши, снежној мећави, граду, орканском ветру или магли. У случају невремена ваља се што пре домоћи најближег заклона и у њему остати док не стане. Подразумева се да спас од громова не треба тражити испод усамљених стабала, на уским гребенима и стеновитим врховима. Када се домогну заклона, људи нагонски осећају да су спасени, а заборављају да је тада најважније сачувати топлоту тела и спречити смрзавање!
ако на српским планинама нема лавина, одрона великих маса снега низ стрме планинске литице, можда ће вас планинарска радозналост одвести на места где их има у изобиљу. Деле се на суве и влажне. Суве се јављају зими, крећу се великом брзином (до 100 м/с) и испред себе стварају ветар велике рушилачке снаге. Влажне лавине настају у пролеће, када почне отапање снега, а одликује их прилично висок садржај камења, блокова стена и дрвећа помешаног са снегом. Највећа невоља може да се дести кад сте најсигурнији, зато што тада најмање пазите, златно је правило свих планинарских инструктора!
лично се догодило 1. децембра 1962. године на Бјелашници. Групу земунских планинара је, с колегама из Сарајева, у поподневним сатима, на путу између планинарског дома на Ситнику до Опсерваторије, захватило незапамћено невреме. При брзини ветра од 160 км/х, температуром испод нуле и минималном видљивошћу, нису могли да пронађу Опсерваторију и преноће у њеној спасоносној Планинарској соби. Та ноћ била је кобна за седам планинара: Зоран Иванишин (19, студент), Слободан Вујинац (18, ученик), браћа Синиша (18, ученик) и Зоран Творић (16, ученик), Никола Кожух (16, ученик), Александар Крњешевац (15, ученик) и Анђелко Сабо-Пешић (непуних 15 г, ученик). Четворица планинара успели су да се исцрпљени и промрзли спусте до села Милишића. У тренутку раздвајања групе један део планинара кренуо је ка долини и тамо нашао спас, док су њих седморица остали на најстрмијем делу Бјелашнице, тумарајући свако за себе, по магли и снежној олуји, тражећи спас. Најближи настрадали планинар пронађен је на око 150 метара од Опсерваторије, а најдаљи на 315 метара од ње.
а би планинари постали прави асови постоји школа високогорства. У Србији је води Планинарски клуб „Железничар” под руководством Радмила Марића, некадашњег учесника експедиције на Хималаје. Током 30 дана полазници, планинари старији од 16 година, стичу основна знања о сигурном кретању у зимским условима. Од везивања свих врста чворова, коришћења цепина (малих пијука), дереза (додатака на ципелама против клизања), до прављења такозваних вучјих јама за спавање у леденим условима и пењања уз стрме планинске стране. Кључне провере стечених знања обављају се на нашем најстрмијем врху, Островици на Руднику, а вишедневни завршни испит сваке године на највишем врху Балкана Мусали, Старој планини... Потписник ових редова и сам се уверио како Радмило Марић уме без милости да изриба сваког полазника који не зна да у тренутку пада на снежној низбрдици постоји само једно правило: окрени се на стомак, кочи раширеним ногама и закопај се како знаш и умеш ноктима и прстима на рукама. Јер од тога зависи живот!
ланинарство је спорт са подразумевајућим ризиком и зато опреза никада није доста. Познато је, рецимо, да на једној од кабларских стаза изнад Овчар бање постоји рупа дубока 37 метара која је тек недавно ограђена. У ове дане када се навелико краду метали који могу да се продају као секундарна сировина не треба да вас зачуди ако налетите на неограђено опасно место. Временске неприлике најчешћи су узрок невоља у планинама, било да се ради о киши, снежној мећави, граду, орканском ветру или магли. У случају невремена ваља се што пре домоћи најближег заклона и у њему остати док не стане. Подразумева се да спас од громова не треба тражити испод усамљених стабала, на уским гребенима и стеновитим врховима. Када се домогну заклона, људи нагонски осећају да су спасени, а заборављају да је тада најважније сачувати топлоту тела и спречити смрзавање! ако на српским планинама нема лавина, одрона великих маса снега низ стрме планинске литице, можда ће вас планинарска радозналост одвести на места где их има у изобиљу. Деле се на суве и влажне. Суве се јављају зими, крећу се великом брзином (до 100 м/с) и испред себе стварају ветар велике рушилачке снаге. Влажне лавине настају у пролеће, када почне отапање снега, а одликује их прилично висок садржај камења, блокова стена и дрвећа помешаног са снегом. Највећа невоља може да се дести кад сте најсигурнији, зато што тада најмање пазите, златно је правило свих планинарских инструктора!
Аутор:
В. Јовановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
