3320 25. 9. 2015.
Легенде о биљци која нестаје
ПЛАНИНСКА ЗВЕЗДА,
Да ли чињеница што је човечја рука готово истребила рунолист знак да и верна љубав, чији је она симбол, полако нестаје са земље?
рича говори о томе како је пре много векова с велелепних планина у чијем је подножју блистала вода, покривајући највећи део планете, једноставно нешто тихо склизнуло. А то нешто било је необичног облика, све од дима, магле и дуге. Беху то духови бића и ствари које је тек требало да постану. Ти необични облаци давали су, потом, облик дрвећу, трави и цвећу. Дрвеће се убрзо размножило и покрило велике површине планина, спуштајући корење све ближе и дубље ка води. Само су се врхови планина још белели од снега. На бреговима су порасле јеле и борови, а на брежуљцима брезе, јавори и кестени. Поља су у та давна времена била непрегледна. Почело је да ниче и цвеће. Чак су се и у шумама помаљали први дивљи каранфили, цикламе, на ливадама жуте анемоне, јагорчевина, ружичасти мразовац. Ницале су гладиоле, нарциси и зевалице. 
Једна легенда каже да су алпске звезде с ноћног свода на планине спустиле виле,
док се према другој причи млада жена својом вољом претворила у планински цветак
Остало цвеће расло је уз саме обале језера, или у води, огледајући се у њој попут белих и жутих локвања. Божури и макови били су као радосне црвене лоптице међу зеленом травом. Последњи, као чувари страже над самим планинским врховима, стајали су борови. И људи су у то давно доба били захвални природи што их је окружила таквом лепотом и угодношћу. Јер, могао је да се стекне утисак да свака ствар и свако биће има свој цвет, своју биљку.
Сузе усамљене планине...
Али, није било тако. Између свих тих планина стајала је једна усамљена и оголела. На њој су могли да се виде само снег и лед који су ту стајали годинама. Свака литица планине била је налик застрашујућем, леденом огледалу. О њену хладну површину одбијали су се сунчеви зраци, док јој је ноћу прилазила бледа светлост месечине. Изгледала је узвишено, премда и сасвим застрашујуће. Јер, ни сунчев, па ни месечев сјај нису планину чинили срећнијом ни примамљивијом. Зашто и она није имала свој цвет? Бар један! Чак је и снег имао свој – висибабу. Стидљиво би помаљала главу крајем зиме...Уколико небо не мисли на мене, сама ћу се побринути и узети нешто с неба, помислила је тужна гола планина. И пружала се, колико је могла, према звезданом небу. А звезде су је гледале сијајући на тамноплавом небу. Нажалост, звезде су биле довољно далеко да би врх планине могао да их дотакне. Међу њеним врховима само је звиждао ветар, чинећи стеновиту голотињу још тужнијом и страшнијом. Стварала су се клизишта. Лавине су клизиле низ падине, а онда би се опет чуо ужасан, застрашујући тресак. Гомиле снега и леда котрљале су се до језера. Ех, коме би уопште могло да падне на памет да је стеновита планина заправо плакала?! Њене сузе биле су ледене и огромне.
Неко је ипак знао о чему је реч. Северном ветру који је очајнички вапај усамљене планине пренео до мајушних, моћних шумских бића. До самих вила. Њима није било тешко да услише молбу тужне планине. Лако су одлетеле до неба и још лакше, са звездицама у руци, спустиле се на планину. Ту су положиле беле цветове који су имали облик звезда. Много година касније те цветове назвали су алпским звездама, планинкама, рунолистом, алпским цветовима, памучним цветом, глечерским цветовима, племенито-белим цветићем. Понегде и лављом стопом. Велика и усамљена планина била је срећна. Пружала је голе руке надајући се да ће беле звездице нићи између бора на њеним испуцалим рукама. Цветне звездице постале су највеће планинско благо. Планина им је у знак захвалности сваке ноћи, кроз фијук ветра, певала успаванку у којој се каже:
Ако дођеш овде међу
стене
Где ме оставише,
Знај да има место што
не личи на мене
Које звездице
не заборавише!
-----------------------
ЗВЕЗДИЦЕ НА КОПАОНИКУ И ТАРИ
Леонтоподиум алпинум, или планинка, рунолист, алпска звезда, вишегодишња биљка, потиче из Сибира и у Европу је дошла највероватније већ на крају леденог доба. Овај древни цветак задржао се до данашњих дана на врховима високих планина (Алпи, Пиринеји, Карпати). Висина која највише прија планинки је између две и три хиљаде метара, па је зато постала симбол Алпа, где је, уосталом, највише и има. Упркос мерама заштите, људска рука готово је истребила алпски цвет. Најпознатије станиште рунолиста у Србији је Копаоник, а налазиште планинке на Тари је најсевернија тачка где расте у Србији. Као природна реткост, рунолист је у Србији под заштитом закона.
------------------...и сузе несрећне љубе
Друга, пак, легенда говори о младом човеку који је у нека давна времена отишао у планину како би набрао лековито биље, а можда уловио и неку животињу. Жена га је узалудно ишчекивала да се врати. Он никако да закуца на врата. И тако, у бризи и несаници, прођоше наредна три дана. Напослетку, жена крену у потрагу за мужем. Тражећи и тражећи, најзад га очајна нађе у смирај дана, непомичног испод санте леда. Несрећница поче да плаче. И када је пала ноћ, јецање није престајало. Сузе су јој лиле низ лице. Када је свануо дан, њена коса и трепавице биле су покривене ињем.
Жена поче да се моли тражећи храбрости да заувек остане крај вољеног. Да га никад не напусти. И убрзо, можда онда када се најмање надала да ће њена несрећа бити поништена, њена жеља испуњена је на необичан начин. Верна љуба претворила се у цвет. У алпску звезду коју управо због ове легенде називају и снежном бесмртношћу.
Баш као што је права, вечна љубав ретка, тако и планинка расте само на посебним местима. А што је још горе, то је једна од биљака којима прети нестанак са земље. Уколико смо добро разумели о чему говори древна прича, то би могло да значи да и права, верна љубав ишчезава с ове планете као и снежна бесмртност. Зато, када видите овај цвет, немојте га брати. Сетите се старе песме која описује испричану причу:
Цвет расте међузвездама
Под њим ја лежим
спокојан
Не кидај ме рукама
Јер љубави ја сам
достојан.
А онда када кући дођеш
И на починак пођеш
Знај да смо ту
лепа моја –
Твој вољени, планинска
звездица твоја.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
