3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – ХУЛИО КОРТАСАР
ПИСАЦ КОЈИ
Људи су прво мислили да то што пише није сам написао. А онда је постао један од најбољих приповедача на свету
опут многе деце, почео сам прво да пишем песме, пре прозе; биле су то песме са савршеном римом и ритмом. Веома лоше као песме, наравно, затрпане наивним осећањима и детињастом претенциозношћу... Пошто сам мајци показао два-три сонета, она их је прочитала породици. А та породица била је најпрозаичнија која може да се замисли: казали су мајци да ту постоји само једно објашњење, а то је да сам ја плагијатор, да сам те сонете преписао из неке књиге, пошто су ме стално виђали како нешто читам. Онда се мајка увече попела у моју собу пре него што сам заспао и постиђено – јер ме је у суштини веома поштовала и волела – покушала да извуче из мене јесам ли те песме сам написао, или сам их преписао из неке књиге. Спопало ме је очајање, чини ми се да никад нисам толико плакао.” Ето, тако је почео књижевни живот Хулија Кортасара, једног од најбољих приповедача 20. века на свету, писца пет романа од којих су „Школице” омиљено штиво многих генерација, писца чија су дела преведена на десетине језика. На српском је објављиван више пута, први пут пре четрдесетак година, и увек је радо дочекиван. Недавно је „Службени гласник” објавио књигу Кортасарових „Сабраних прича”.
Тако нешто урађено је још само у Француској и Шпанији! У једној књизи, истина у два тома, објављено је 90 прича! Превела их је Александра Манчић, и уживала у пишчевим речима и његовој личности.
Време приватних књига
Хулио Кортасар рођен је 26. августа 1914. године у Бриселу, где су тада радили његови родитељи, Аргентинци. Наредне три године живео је у Швајцарској и Шпанији, па тридесет три у Буенос Ајресу у Аргентини, и затим исто толико у Паризу у Француској. Умро је 12. фебруара 1984. године.
Одрастао је уз мајку, сестру и тетку – отац их је напустио док је Хулио био дете. Рано је заволео читање, дивио се Жилу Верну и Александру Дими. Причао је да је први роман написао у деветој години, али га је исцепао зато што му се није допао. У младости је имао мало пријатеља. Дивили су се Европи, једном су чак покушали да пребегну некаквим теретним бродом, али неуспешно. Волели су француску и енглеску књижевност. Ево како је открио Жана Коктоа:
„Једнога дана у шетњи по Буенос Ајресу открио сам ’Опијум’ извесног Жана Коктоа. Било је нечега у тој књизи, наглавачке ме је бацила не само у модерну књижевност него у модерни свет. Од тог дана читао сам и писао на други начин, с другим амбицијама, с другим визијама.”
Већ у двадесетој морао је да издржава породицу, напустио је студије, и наредних пет година био наставник средње школе у унутрашњости. Како је рекао, тада је прочитао на хиљаде књига. Тамо је и писао приче, али за себе, не за објављивање. Објавио је сонете „Присуства” и потписао их псеудонимом Хулио Денис. Збирку је сврстао у своје „приватне књиге”. Затим се вратио у Буенос Ајрес и постао професор књижевности на универзитету. Ту се школовао да постане преводилац и наставио да пише, опет за своју душу.
Кортасара приповедача открио је Хорхе Луис Борхес, велики писац, тако што је у свом часопису „Анали Буенос Ајреса” објавио Кортасарову причу „Запоседнута кућа”. Причу је написао у једном даху, једног летњег јутра, након што га је пробудио следећи сан:
„Био сам сам у некој веома чудној кући са ходницима и угловима и све је било сасвим обично, више се не сећам шта сам у сну радио. У неком тренутку, из једног од углова врло јасно се чуо неки шум, и ту је већ настао осећај кошмара. Тамо је било нечега што ме је испуњавало ужасом каквог има само у кошмарима. Онда сам полетео да затворим врата и да навучем резе како бих претњу оставио са оне друге стране. Онда сам на тренутак осетио мир и као да је сан поново постао миран. Пробудио сам се са осећајем тескобе због тог кошмара. То буђење је, опет, значило исто што и коначно избацивање из самог сна. Онда се јако добро сећам како сам онако у пиџами, не оправши зубе и не очешљавши се, сео за писаћу машину и за један сат – прича је врло кратка – за сат и по је била написана.”
Битка с речима
Захваљујући стипендији француске владе, 1951. године отишао је у Париз. Било је то испуњење младалачке чежње! Једном ју је овако објаснио:
„Не могу да порекнем своје дубоко позвање које је настало можда због чињенице да сам се родио у Белгији и говорио само француски у раном детињству; веома дубок додир с културом, с духовним вредностима Француске. С десет или дванаест година поново сам открио француски језик за свој рачун и почео да читам на француском, и на велико запрепашћење неких мојих сународника много пута сам рекао да у мојој библиотеци има више књига на француском него на шпанском или енглеском, и то је тачно.”
У Паризу је постао преводилац Унеска, али је почео да преводи и књижевна дела. „Мислим да ми је од помоћи било и то што сам врло рано научио стране језике, као и чињеница да ме је превођење опчињавало од самог почетка. Да нисам писац, био бих преводилац.”
Тада је већ био писац: 1949. године објавио је „Краљеве”, драмску поему о веома необичном погледу на грчки мит о Минотауру, а непосредно пре поласка за Париз – збирку прича „Зверињак”. Био је сигуран да су добре. „Знао сам да нико пре мене није објављивао такве приче на шпанском, бар не у мојој земљи. Било је других ствари, као што су величанствене Борхесове приче, али оно што сам ја радио било је другачије.”
Било је другачије зато што је писање Кортасару било игра: „ Исход сукоба између писца и речи је весела битка”, рекао је. Да му је игра циљ, недвосмислено је открио и насловима неких дела – „Крај игре”, „Школице”, „Слагалица 62”, „Дивертименто”. Писао је онако како су га мисли водиле, зато га је привлачио надреализам и аутоматско писање надреалиста, зато га је привлачио и џез – музика којој није неопходна партитура. Џез га је научио ритму реченице.
„Верујем да писању које нема ритам заснован на грађењу реченице, на интерпункцији, развоју простих реченица унутар сложене, које једноставно не претвара прозу с великим унутрашњим сударима – али не постаје какофонија – недостаје оно што ја тражим у својим причама. Недостаје му нека врста свинга који ће објаснити шта се догађа на крају мојих прича, колико је брижљиво грађен ритам на крају. Ту не сме бити ниједне сувишне речи, ни тачке, ни запете. Прича мора судбински да се приближава крају као велика џез-импровизација или Моцартова симфонија. Ако се заустави, све оде дођавола.”
Четвороношке по башти
Кортасар је био убеђен да је немогуће јасно раздвојити „стварно” од „нестварног” па је тај спој постао важна особина његове прозе. Зато су његове приче истовремено веома реалистичне и веома фантастичне, зато његово фантастично настаје из неке стварне ситуације. Фантазија га није занимала.
„Кад сам написао ’Прогонитеља’, дошао сам до тачке кад сам осетио да ћу морати да се ухватим укоштац с нечим што ми је ближе. У тој причи више нисам био сигуран у себе. И тако сам узео егзистенцијални проблем, људски проблем, који сам касније проширио у ’Наградама’, и нарочито у ’Школицама’. Фантазија ради фантазије престала је да ме занима. У то време био сам већ потпуно свестан опасног савршенства приповедача који досегне одређени ниво врсности и остане на њему заувек, без напредовања. Било ми је помало већ досадно и замарало ме да гледам како ми приче добро полазе за руком. У ’Прогонитељу’ сам хтео да престанем да измишљам и да останем на сопственом терену, да мало посматрам себе. А посматрати себе, за мене значи посматрати ближњег, посматрати човека. Нисам претерано пажљиво посматрао људе све док нисам написао ’Прогонитеља’”, рекао је 1967. године.
За Кортасара је књижевност „непосредан начин да истражимо оно што нам се дешава, да се упитамо о разлозима из којих нам се то дешава, а често и да пронађемо путеве који ће нам помоћи да продужимо кад осетимо да нас околности коче” па зато „што је књижевност књижевнија то постаје историчнија и делотворнија”.
Кортасарова последња књига била је, као и прва, песничка: „Осим предвечерја”, објављена 1985. године. У њој је написао и о повезаности свог детињства с песништвом:
„Осећање поезије у детињству: волео бих да знам више, али се бојим да не дође до наопаког уметања, да се присећам обавеза које скоро увек изобличава прошлост. Има ствари које се враћају у налетима, које успевају да на тренутак поново изазову детиње дубоке утиске и недостатак критичности: осећам како се четвороношке завлачим под притке парадајза и у кукуруз у башти у Банфилду, као цар у свом царству, посматрам инсекте без ентомолошких посредовања, њушкам влажну земљу, лишће, цвеће, онако како сада то нисам у стању да радим”.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
