3320 25. 9. 2015.
Јерменска успаванка, музика срца
ПЕСМА С ПРАГА СНА
Из мајчиних стихова и мелодије преливала су се потиснута и нагомилана осећања и речи што су се таложиле током месеци ћутања. Изливали су се на тек рођено дете које треба да крочи у сан...
Девојчица у јерменској ношњи (из архива „Save the Armenian Photographs” из Масачусетса)
Како човек улази у свет звукова и тонова? Који је за свако биће тај први препознатљиви тон што личи на неку врсту минималистичке композиције? То су откуцаји мајчиног срца. Нерођено дете слуша их и памти. Оног тренутка кад изађе на светлост дана, ритам и висину тона који се стално понавља, беба ће непогрешиво препознати. Можда ће и престати да плаче ако га поново зачује... Онда кад поново спусти главицу на мајчине груди.
Од тог тренутка, па надаље, кроз живот сваког човека ређају се нови шумови, звукови и тонови. Некад су се мајке својим бебама чешће него данас обраћале песмом. Најчешће успаванком – разуме се – да би их смириле и успавале. То је први и уједно најсвечанији концерт приређен само за једног слушаоца.
Ћутање до порођаја
Уколико не знате јерменски језик, а били сте у прилици да успаванку „Агна орор” чујете у изворном облику, као струјање гласа на таласу мелодије што кружи у простору, тек нешто даље од тишине, разазнали бисте одмах каденцу једне речи – орор. Испевана небројено пута у готово свакој јерменској успаванци, ова реч је заправо ономатопеја (а не реч која би застрашила оне у чијим језицима оррорре или хоррор означава страшно). Котрљањем гласа р и двоструком фонемом ор-ор, реч је савршено опонашала радњу коју представља – њихање колевке. Због тако честе употребе, реч орор у јерменском језику освојила је значење успаванке. Зато се јавља у наслову готово сваке песме овог жанра. Али, то није једини разлог због кога су јерменске успаванке биле тако посебне.
Ево још једног разлога. Некад су младу, тек удату Јерменку обичаји усмеравали у једном правцу – да роди дете. Тај задатак био је постављен тако строго да јој, док не би родила прво дете, уопште није било дозвољено да говори с другим људима! Искључиво са супругом. У случајевима крајње потребе и са свекрвом. Остатак времена би ћутала, радила и размишљала. Да ли су девојке због тога патиле или су унапред биле припремљене за дуготрајно ћутање, зависило је од саме личности невесте. Извесно је да су се у њима мисли и речи на неки начин таложиле...
Успаванка је, дакле, била прва девојчина реч упућена после читавог низа месеци некој другој особи, осим мужу. Њено прво обраћање свету коме је подарила своје чедо. Отуда не чуди да су старе јерменске успаванке равне молитви: непосредан израз захвалности за срећу, обраћање детету као пријатељу који ће, иако још не разуме њен језик, своју мајку свакако најбоље разумети. Како њену љубав, тако и тугу. Из мајчиних стихова и мелодије преливала су се потиснута и нагомилана осећања. Изливала су се на тек рођено дете које треба да крочи у сан.
Као важна одлика успаванки широм света, тако и у јерменским успаванкама ономатопеја је облик примитивног брбљања у коме су се звук и значење стално преплитали. Истовремено, ономатопеја би могла да буде и својеврсни рани покушај апстрактног мишљења – мајчин напор да из мора шумова почне да издваја језик. Онај језик који ће човек касније назвати матерњим језиком. Језик који ће свему дати одређени смисао.
Успаванка је можда најдревнији облик песме. Преносиле су се с колена на колено. У јерменском народу постоји на стотине успаванки. Јасно је – уколико би се правила мапа места одакле потичу јерменске успаванке, то би била мапа подручја које су некад насељавали Јермени: сачуване су успаванке из историјског средишта јерменске земље, крајева Муш и Ван, у источној Анадолији у данашњој Турској, из Талиша близу Кавказа, преко Кесаба у Сирији, поред Средоземног мора, све до области Требезонда на обали Црног мора...
----------------------------------------------------------------------------------
УСПАВАНКА СВИХ НАРОДА
Успаванка (на енглеском – lullaby, француском – berceuse, италијанском – nina-nanna...) кратка је песма мирне и веома нежне природе, једноличног ритма и једноставне мелодије. Сви народи имају успаванке, а врло рано је ушла у уметничку музику. Назив успаванка од 19. века имају и краће инструменталне композиције, посебно клавирски комади (Фредерик Шопен). По расположењу су биле сличне вокалним успаванкама. И у оперској музици срећу се бројне успаванке. Писали су их Клаудио Монтеверди, Луиђи Керубини, Ђакомо Пучини и Џорџ Гершвин. Успаванке су писали и рокенрол музичари попут Џејмса Тејлора и Грема Неша.
------------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------------
Велики део јерменских успаванки у Требезонду записао је и од заборава спасао Михран Тумајин, ученик великог јерменског етномузиколога и композитора, свештеника Комитаса Вардапета. Крајем 19. века Комитас је, преко источне Анадолије и равница Арарата, путовао од села до села сакупљајући и записујући народне песме и игре, укључујући и бројне успаванке. Користећи растуће занимање за фолклор међу јерменским градским становништвом, овај свештеник успео је да забележи велики број јерменских народних песама и допринесе да оне буду сачуване до данас, упркос многим трагичним историјским збивањима, пре свега, геноциду из 1915. године, али и масовној емиграцији и нестајању јерменских села услед индустријализације под совјетском влашћу.
Највећи број песама које је Комитас записао сеоске су успаванке створене и преношене искључиво усмено. У својим стиховима оне се обраћају детету у колевци. Мајка се успаванком обраћа беби која, чврсто умотана, лежи у златној колевци, украшеној сребрним луком. У стварности је било другачије: као колевке користиле су се једноставне дрвене кутије, са стопом за љуљање и два подигнута дрвена лука који су били спојени штапом по дужини.
Веридба и знак на колевци
Кад би се жена први пут породила, њени родитељи би јој поклањали колевку за дете. Та колевка би касније остајала важан део породичног наслеђа. Уколико би две породице одлучиле да се ороде, веридба младих обележавала се тако што се на њиховим колевкама урезивао одређени знак како би се знало да су они обећани једно другом. Таква веридба позната је као оророт-цказ – резбарена колевка.
Као и у средњовековним јерменским рукописима, у којима је дете Исус, уместо у сламу, смештено у дрвену кутију, тако је и површина старе дрвене сеоске колевке била испуњавана украсима обредних и симболичких значења. Била је право поприште паганског чаробњаштва и хришћанске вере. Између осталог, веровали су да управо крај стопе за њихање колевке увек стоји анђео и штити дете од злих духова. Мајке су певале успаванке помињући Бога, Богородицу, свеце... Али, бурна јерменска историја учила је да опасност може да се крије свуда, па су хришћански свеци били само део армије моћних које су сељаци призивали у заштиту. Колевка је имала сопственог духа заштитника, Довлата, као што су га имале и кућна дрвена кашика или ћуп за чување житарица. Колевке су украшаване прехришћанским розетама и симболима вечности као и крстовима, па и стакленим свевидећим оком ачку-лунк и многим другим дрвеним амајлијама. Испод дететовог јастука стављани су комадићи сребра и смотуљци магијских текстова – као заштита од ђавола. У успаванки из града Муш, из покрајине Тарон, мајка је певала: „Увила сам амајлију око твог врата, а седам амајлија ставила испод твојих леђа.”
У јерменским селима мушкарци су се обавезно крстили кад су пролазили кроз капију, а посебно ако су одлазили у ноћ и мрак. Многи од ових облика заштите срећу се на кућним вратима, капијама, као и на оџаку. Како наводи етнолог Левон Абрахамјан, и колевка је, као и све ове вратнице, врста симболичког космичког прага на коме се бебине очи пред сан затварају, пролазећи тиме између светлости и таме, сећања и заборављања. Уроњена у царство невидљивости, које надгледају добри и зли духови, непредвидиве виле и вилењаци, успаванка коју мајка пева свом чврсто умотаном детету које пада у сан, личи на обред, а не обично певање. Као свештеница, чаробница и алхемичар, мајка је та која тка покривач од мелодије и стихова, свечано и нежно их понављајући. У 19. веку многе јерменске успаванке преносили су и градски песници и музичари. Тако су и постале неке познате јерменске староградске песме.
--------------------------------------------------------------------------------
--------------------------------------------------------------------------------
НЕКАД КРАЈ КОЛЕВКЕ, ДАНАС НА КОНЦЕРТИМА
Јермени су индоевропски народ који је у древно доба заузимао подручје североисточне Турске и Јерменије. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време апостола, а службена вера постало је на самом почетку 4. века. Јермени су имали моћно царство и имају богату културу која је цветала посебно у 14. веку. Погром јерменског народа збио се 1915. године – целокупно малоазијско јерменско становништво, готово два милиона људи, турска власт је депортовала. Више од милион Јермена тада је изгубило живот. Јерменске успаванке данас се на концертима етномузике најчешће изводе уз инструменталну пратњу. То су дудук – дрвени дувачки инструмент, канун – арапска цитра и уд – врста средњоисточне лауте.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
