Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Свака слика има причу


ПЕКАР ТЕРЕНЦИЈЕ И


Већ на први поглед они су задовољан пар: он је обучен у свечану тогу и држи важан свитак у руци. Пун је самопоуздања иако ретка брадица сведочи о његовој младости. Она држи писаљку наслоњену на усне и замишљено избегава поглед посматрача. Ипак, наговештај осмеха титра на њеним уснама. Живот је очигледно био милостив према супружницма који нису ни слутили да ће се у једном силовитом тренутку све заувек променити.
 

Улица у Помпеји пред ерупцију вулкана

реска с верно приказаним ликовима младих супружника насликана је половином 1. века у Помпејима, а данас се чува у Националном археолошком музеју у Напуљу. На богато украшеним и осликаним зидовима римске куће овакав портрет обично је постављан на истакнуто место да би био видљив свим посетиоцима.
    Сликар је морао да ради брзо и вешто јер се пигмент растворен у води наносио на влажан малтер. Неке фреске сликане су на подлози коју је чинило чак седам слојева малтера, док је површински слој био начињен од мешавине најфиније мермерне прашине и креча. Након што су се пигмент и малтер осушили, слика је практично постајала део зида, што јој је давало изузетну трајност. Последњи детаљи наношени су накнадно на већ суву подлогу, па су зато били мање трајни и склонији пропадању.
    Млади мушкарац приказан је обучен у потпуно белу тогу (lat. toga candida). Посматрачу је тиме послата недвосмислена порука – пред њим је био пуноправни римски грађанин вољан да учествује у сложеном политичком животу града. Назив ове избељене тоге и данас означава политички активну личност – кандидата за неки положај.  Дуго се веровало да је на слици приказан извесни Паквије Прокул, пекар из Помпеја, чије име се помиње на изборним слоганима исписаним на спољашњем зиду куће у којој је слика пронађена.


                                          Камени рељеф са призором из пекаре

   Захваљујући запису пронађеном у самој кући данас се зна да је на њој Тит Теренције Нео, такође пекар и највероватније брат поменутог Паквија Прокула. Нео је приказан са спљоштеним носом, помало клемпавим ушима, израженим уснама и ретком брадом. На челу му се назиру боре настале подизањем обрва над широко отвореним очима којима самоуверено узвраћа поглед посматрачу. У десној руци држи свитак (lat. rotulus) који представља важан документ – можда предизборни програм или брачни уговор. Неов став је званичан и помало крут за разлику од начина на који је приказана његова супруга.
    Она носи тамноцрвену хаљину и тек нешто мало накита, пар златних минђуша са бисерима. Њена фризура прати тадашњу моду – коса је подељена на раздељак, прихваћена траком и прикупљена на потиљку, са изузетком неколико тананих увојака који јој падају на чело. За разлику од супруга, она гледа у страну, избегавши тако директан поглед посматрача. У левој руци држи диптих, две спојене воштане таблице за писање, док у десној држи писаљку (lat. stylus) коју замишљено наслања на усне.

                                               Она је била газда

    Непознати сликар био је усредсеђен на лица младих супружника која је детаљно представио, док је њихову одећу извео у широким потезима прикривајући тако особености телесне грађе. Успркос томе, слика даје много више података заинтересованом посматрачу него што се на први поглед чини. Она је без дилеме дело вештог и искусног мајстора и незаобилазна је за проучавање друштвене историје раног Римског царства. Супружници су приказани као пуноправни припадници занатлијско-трговачког сталежа.
    Поједини научници сматрају да су били локалног, самнитског порекла. Они и чланови њихове шире породице успешним пословањем стекли су знатно богатство. Због тога су настојали да се прикажу у што лепшем светлу, истовремено прикривајући скромно порекло. Свитак и таблице за писање које држе у рукама служили су као знаци припадности градској елити и симболи достојанства и учености.

Пекар Теренције Нео са супругом, дело непознатог аутора
 
   Иако у Римском царству жене нису могле да учествују у политичком животу, то није значило да су биле необразоване или осуђене искључиво на кућне обавезе. Неколико наоко неважних детаља говори нам управо супротно. Супруга Теренција Неа постављена је испред свог мужа и то није била пука учтивост. Диптих са воштаним таблицама и писаљка у њеној руци шаљу јасну поруку о положају младе Римљанке.   Овакав диптих искључиво је коришћен за уписивање пословних података, уговорних обавеза или дуговања. Снено лице Неове супруге не треба да нас завара – она је, чини се, била та која је доносила одлуке и водила пословање породичне пекаре. Њен замишљени израз пре скрива неку пословну тајну него стих из какве љубавне песме.
   У Помпејима је половином 1. века било преко 30 пекара. У некима је производња почињала од самог почетка – тамо је млевено жито, мешено је тесто, печен и продаван хлеб. У другима је, судећи по недостатку млинова, хлеб справљан од брашна купованог на другом месту. Пекара је било у свим деловима града, мада се у улици недалеко од Форума, на раздаљини од само 100 метара, налазило чак седам пекара. Осим у пекари, становник Помпеја могао је да купи пекарске производе и на бројним уличним тезгама, док су власници великих пекара редовним муштеријама достављали робу на кућни праг.

                                              Са птицама зоре

   Пекаре су најчешће биле зидане на спрат. У приземљу се обављао сав посао, док се на спрату живело. У њу се улазило кроз велико предсобље (lat. vestibulum), право са улице. Одатле су дрвене степенице водиле на спрат, а лево и десно налазиле су се просторије у којима су робови и радници правили хлеб. У једној од до данас сачуваних пекара на зидовима вестибула нађени су исписани низови бројева, што указује да су се ту обављали главни пословни договори. Није тешко замислити амбициозну супругу Теренција Неа како баш ту жустро преговара с муштеријама о цени жита или превозу тек испеченог хлеба. У суседној просторији робови су месили тесто у великим каменим посудама, а потом га обликовали на дрвеним столовима. Столови данас нису сачувани, али знамо њихов облик захваљајући зиданим стубовима на које су даске биле полагане.

Дељење бесплатног хлеба, фреска из куће Јулије Феликс у Помпеји

   Највећи простор у пекари заузимали су млинови за млевење жита. Сви они били су направљени од камена ископаног у каменолому у близини данашњег италијанског града Орвијета. Особина овог камена вулканског порекла била је да се није крунио током млевења, па је тако добијено брашно било мање штетно по здравље зуба потрошача. Млин се састојао од два млинска камена, непокретног (lat. meta) и шупљег, обликованог као левак (lat. catillus). Овај други имао је два отвора са стране у које је уметан дрвени рам са две попречне гредице за окретање. Латинска именица пистор на почетку је означавала робове који су радили тешке послове млевења жита, да би касније постала назив за све који су се бавили производњом хлеба – пекаре. Поред робова, окретање млинских каменова обављале су и радне животиње, па се зато веома често у близини млинова налазила мала штала у којој су држани коњи, магарци или муле. У једној од помпејанских пекара пронађено је неколико скелета ових животиња.
   „Устајте: пекар већ продаје дечацима доручак, док се, крестама окићене, оглашавају на све стране птице зоре” – епиграм је песника Марцијала који нам сведочи да је, као и данас, рад у пекари почињао у касним ноћним сатима.

Камена посуда за мешење теста, Помпеја

  Први посао било је мерење жита које је затим сипано у млинове и млевено. Брашно је сакупљано у посудама које су се налазиле око основе непокретног камена млина. Потом је просејавано, а густина сита зависила је од врсте хлеба. Гушће сито коришћено је за најфиније и најскупље хлебове, док су она ређа употребљавана за јефтиније врсте. У брашно су потом додавани со, квасац и вода. Као квасац обично се користио део теста умешеног претходног дана. Уколико га није било, нови се правио укувавањем непосољеног брашна са мало воде, па је тако добијена каша остављена да ферментира, прецизно је забележио Плиније Старији.

                                         Коленица од жирафе

   Поред ових, он наводи још четири доста сложенија начина за добијање квасца. Неретко су у тесто додавани маслиново уље или маст од сланине. Укус хлеба поправљан је и воћним соковима, слатким вином, млеком, јајима, сушеним воћем или медом. На крају су стављани разни зачини попут кима, бибера, сусама или мака. Тесто се месило у дубоким каменим зделама са металним лежиштем на дну, у које је стављана усправна дрвена осовина са неколико бронзаних лопатица. Робови су окретањем гредице постављене попречно на осовину мешали основне састојке хлебног теста. Када је било правилно умешено, тесто је обликовано у векне које су преношене до великих пећница. Оне су биле веома налик пећницама у којима се данас пеку италијанске пице. На поједине хлебове стављани су посебни печати, означавајући да су они прављени по наруџби или за редовне муштерије. Тако је у Херкуланеуму сачувана угљенисана погача са утиснутим натписом: „Целеров, (који је) роб Квинта Гранија Вера”.  Најзаступљенији облик хлеба била је управо таква погача тежине нешто више од пола килограма, подељена на осам једнаких кришки.

Хлеб са печатом роба Целера

Вијнички хлеб прављен тако да увек буде тврд

-----------------------
ХЛЕБ И ЗА ПСЕ

   Од хране коју су јели стари Римљани хлеб је највише помињан и описиван у писаним изворима. Процес производње хлеба сликан је на фрескама, приказиван на рељефима, чак су и бројни угљенисани хлебови пронађени у рушевинама Помпеја и Херкуланеума. Најчешће употребљавана житарица за производњу хлебног брашна био је крупник, блиски сродник данашње пшенице. Брашно од ражи и зоби није било посебно цењено, док је оно од јечма сматрано подобним само за војнике и робове. На селу је „сиротињски” хлеб прављен са додацима брашна од махунарки, жира или кестена.
   Римљани су највише волели бели хлеб. Овакав хлеб, познат под именом panis siligineus, прављен је од најквалитетнијег брашна и био је сразмерно скуп. Педаније Дискорд, грчки ботаничар и лекар, описује га као финог, лаганог и сувог, али меканог на додир. Поред овог прављене су бројне друге врсте хлеба:
    Panis secundarius, врста белог хлеба. У доба раног Царства овај бели хлеб био је уобичајен на римској трпези. Отуда му је и порекло имена јер је био други избор у односу на онај најквалитетнији.
  Panis autopyrus, хлеб од целог зрна, који је постао посебно омиљен за време цара Октавијана Августа који се у свему, па и у избору врсте хлеба, залагао за повратак на старе вредности.
  Panis adipatus, танка погача слична данашњој италијанској пици, богато украшена меснатом сланином.
   Panis artolaganus, богат хлеб прављен с млеком, слатким вином, маслиновим уљем и зачињен бибером и сушеним воћем.
   Panis quadratus, успркос имену, хлеб је био округао, али име дугује зарезима на погачи који су је делили на четири дела.
   Panis farreus, хлеб направљен од грубо млевеног крупника који су током прве брачне ноћи делили млада и младожења.
   Panis mustaceus, погача са ловоровим венцем на врху. И овај хлеб обично је прављен за венчања.
   Panis alexandrinus, александријски хлеб, прављен са додатком египатског кима.
     Panis cappadocianus, кападокијски хлеб, чије је тесто мешено с млеком уместо воде. Хлеб је био веома слан и печен је кратко на високој температури.
   Panis parthicus, парћански хлеб, такође познат као panis aquaticus, сунђерасте структуре, способан да упије велику количину течности.
  Panis militaris, војнички хлеб прављен у две подврсте: castrensis, логорски хлеб, и mundus, маршевски хлеб. У оба случаја био је то тврд и сув двопек који је морао да се натопи у води или вину пре јела.
  Panis nauticus, морнарски хлеб, по свему истоветан војничком.
  Panis furfureus,  хлеб намењен, веровали или не, исхрани паса.
----------------------
 
   Према најновијим научним сазнањима, која су резултат десетогодишњих истраживања градске канализације, просечни становници Помпеја најрадије су јели разне житарице, воће, орашасте плодове, маслине, тамошњу рибу и кокошија јаја. Поред ових уобичајених намирница, припадницима нижег и средњег сталежа нису били страни деликатеси попут острига, морског јежа, фламинга, те разни егзотични зачини од којих су неки набављани чак из далеке Индонезије. Најспектакуларнији налаз свакако је била месарски обрађена коленица жирафе, пронађена у близини једне од бројних гостионица.
   Поред свих ових запањујућих ђаконија хлеб је био најважнији и најзаступљенији у свакодневној исхрани. О томе сведочи подужи запис на зиду који је за собом оставио непознати становник или, можда, пре становница Помпеја. Овај запис представља списак вишедневне набавке различитих употребних и прехрамбених производа, заједно са њиховим ценама. Једина ставка која се понавља сваког дана била је куповина хлеба. Наведене су три врсте: „хлеб”, „груби хлеб” и „хлеб за робове”. Непознати састављач списка првог дана куповао је само „хлеб”, другог дана „хлеб” и „хлеб за робове”, трећег дана „хлеб” и „груби хлеб”...

Смокве и хлеб, детаљ фреске из Помпеје
 
    Захваљујући овом списку имамо макар делимичан увид у различите врсте производа помпејанских пекара. На другој страни, списак нам још једном наглашава значај хлеба у исхрани просечног грађанина Помпеја – од укупно потрошеног новца део који је утрошен на куповину хлеба био је далеко највећи.

                                            Под пепелом Везува

   Пекари су унели важне промене у свакодневни живот становника римских градова. У приватним кућама хлеб се више није месио и пекао. Пекарска „индустрија” је, захваљујући рукама умешних занатлија попут Теренција Неа и његове супруге, у потпуности преузела производњу ове значајне намирнице. Пекари су пореклом били ослобођеници или римски грађани нижег друштвеног статуса који су временом стекли значајне привилегије и били поштеђени плаћања бројних државних намета. Римске власти су им чак финансијски помагале у покретању посла.
   Политички и економски моћна сталешка удружења пекара (lat. collegium pistorum) прибављала су велике послове када су припадници провинцијске елите или чланови царске породице у Риму организовали бесплатну расподелу хлеба током многобројних државних празника и јавних игара. Сатирични стих песника Јувенала који осуђује ову расипност ни данас није изгубио на актуелности: „Они којима је од давнина дата сва власт, знамења, легије и више од тога, у то се не мешају више, но само две ствари ишчекују жељно – хлеба и игара! (lat. panem et circenses).

Форум у Помпеји са Везувом у позадини, како их је видео уметник

   Слика младог брачног пара зато је, поред несумњиве уметничке вредности, реалан приказ значаја пекарског сталежа у једном од најлепших градова Царства, Помпејима. Самоуверена достојанственост Теренција Неа, љупкост и нескривен пословни дух његове супруге преносе нас у свет пун различитих могућности за стицање материјалног, али и духовног богатства. Никада нећемо сазнати да ли су у августу 79. године и они постали жртве неочекиване и разорне ерупције Везува. Трагичну судбину нису успели да избегну многи становници Помпеја и Херкуланеума.
   Колико год брзо бежали и какав год заклон да су пронашли, њих готово 16000 настрадало је угушено у лавинама усијаних вулканских гасова. Међутим, да се није догодила ова трагедија мало ко би данас знао за имена злосрећних градова. Још мања је вероватноћа да би се сачувала прелепа слика двају супружника која данас враћа у живот сву шареноликост свакодневице једне давно прохујале епохе.


Аутор: 
Никола Керавица
број: