Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка - МИЛАН ЈОВАНОВИЋ


ПАЖЊА! ПТИЧИЦА...


Ако је некоме било предодређено занимање, онда је то сигурно било знаменитом српском фотографу Милану Јовановићу (1863–1944). Уз старију браћу Павла-Пају и Светислава, он је био трећи изданак „тролиста” познате уметничке породице Јовановић из Вршца.

ош у најранијем детињству он је највише помагао оцу Стевану у фотографској радњи која се налазила близу познате вршачке Градске куће. Када је најстарији брат Паја отишао на студије сликарства у Беч, убрзо за њим је пошао и Милан. Савладавши основна цртачка и сликарска знања неопходна за професионални рад фотографа, Милан је одлучио да настави усавршавање у Паризу.
   По повратку са студија, 1887, уз помоћ породице почиње самосталан фотографски рад, у једној старој кући у близини Обилићевог венца, где се данас налази Културни центар. Две године потом добио је престижну титулу дворског фотографа српске династије Обреновић и црногорске Петровић. Те исте године оженио се Даринком Хаџи-Костић, а венчани кум био му је Бранислав Нушић. Прво веће признање уследило је 1892, када је на Занатској изложби у Врању за фотографије добио златну медаљу.



   Преломан тренутак у каријери, међутим, уследио је 1903, када је сазидао нови фотографски атеље на Теразијама, рађен по пројекту Милана Антоновића (1868–1929), архитекте који је у београдску средину донео дух сецесије. Омања зграда која и данас постоји (некадашњи биоскоп „Звезда“), са стакленим кровом, стакленом фасадом на првом спрату, стилизованим орнаментима, детаљима од кованог гвожђа и мајсторски пројектованим балконом на првом спрату, представљала је за оно време прави професионалан фотографски студио.



     За разлику од старог, у овом новом атељеу било је довољно светлости и простора, како за снимање појединачних портрета, тако и за групне фотографије, било при дневном или вештачком осветљењу. Бољи услови омогућили су му и фотографска увећања до природне величине, док је посебан значај у свом раду придавао снимању уметничких дела других аутора, попут Уроша Предића, Стеве Тодоровића, Ђорђа Јовановића и нарочито снимању и умножавању дела свог прослављеног брата Паје Јовановића, са којим је и заједно излагао на Балканској изложби у Лондону 1907. године.
   Утицај старијег брата био је несумњив, нарочито када су у питању портрети у уљу сликани по фотографији, о чему сведочи и оглас који је сâм Милан дао у листу „Мали журнал” 1908, где се између осталог каже:
   „Милан Јовановић, дворски фотограф Краља Миланова 46 препоручује се грађанству... Портрете најмодерније израде, пигмент слике, аквареле обичне израде и у боји, уметнички израђене слике масним бојама на платну по свакој старој фотографији”. Овај златни период рада фотографског студија Милана Јовановића траје све до почетка Првог светског рата.

                                           Портрети познатих

   Као војник у Првом светском рату Милан Јовановић је прешао Албанију, дошао до Бизерте, а потом отишао на опоравак у Фиренцу. Његов боравак у Италији доводи се у везу с принцем Ђорђем Карађорђевићем, који је управо њега одредио за свог посилног.  
   Захваљујући фотографском искуству и знању, добио је званично право да може да фотографише и потом умножава снимке познатих дела мајстора ренесансе и барока из богате збирке фирентинске галерије Уфићи. Када се по завршетку рата вратио у Београд, обновио је рад свог атељеа, али ће то кратко трајати, јер је већ 1922. одлучује да се повуче из посла.



   Из брака са Даринком Хаџи Костић имао је три сина и једну ћерку Софију-Соку, која је умрла млада за време Првог светског рата у избеглиштву у Скопљу. Најстарији син који је носио име деде Стевана био је инжењер, други Душан-Ђукин био је даровит вајар, док је трећи Павле, по професији хемичар, био отац наше чувене редитељке Соје Јовановић. Незванично, Милан је имао и ванбрачног сина Милана Гелбкеа кога је добио као млад док је боравио на студијама у Паризу, али којег су, због очувања угледа породице, оцу Стевану представили као ванбрачног Пајиног сина. Чика-Милан, како су га из милоште звали, окренуо се у позним годинама својој породици и другој великој љубави – филозофији. С обзиром на то да је био начитан и знао неколико светских језика, опробао се и као преводилац појединих филозофских дела на српски језик. Умро је 1944. у породичној кући у београдској Скендербеговој улици 29.
   Атеље Милана Јовановића је почетком 20. века представљао стециште монденског света у Београду. Поред чланова династија Обреновић и Карађорђевић, које је као један од неколико дворских фотографа био у обавези да снима, глумци и глумице Народног позоришта били су његови редовни модели и гости. На његовим фотографијама, забележена су готово сва значајна имена позоришне уметности тог доба: Вела Нигринова, Пера Добриновић, Милош Цветић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Софија-Цоца Ђорђевић и многи други. Поред глумаца омиљени модели били су му писци, књижевници, сликари.
   И данас су чувени и незаобилазни његови портрети Боре Станковића, Милована Глишића, Бранислава Нушића, Љубомира Ненадовића, Лазе Костића, Ђорђа Крстића, Ане Маринковић, Ђорђа Јовановића, Стеве Тодоровића и других. Ту су и професори универзитета, лекари, адвокати, официри, трговци, ... уопште, сав виђенији свет тадашње престонице. Неретко у тој изузетној галерији портрета личности могу да се нађу праве сјајне психолошке студије (Бора Станковић) или портрети из којих зрачи префињеност, грациозност и елеганција (Ана Маринковић).

               Дискретни
       шарм буржоазије

   Колико је атеље Милана Јовановића у то време био вредан и пословно успешан речито говори и оглас дат у дневним новинама од 5. августа 1907, где се каже:
   „Милан Јовановић дворски фотограф, Краља Милана улица 46-телефон 157. Портрете најмодерније израде, платинотипије, пигментслике, као и аквареле, репродукције разне израде по свакој старој слици, групе, табло-е. Атеље је снабдевен најсавременијим апаратима за сликање електричном расветом. Сликање примам сваког дана од 8 сати у јутро до 7 сати у вече”.



   Поред портрета Милан Јовановић је сликао и ведуте Београда и околине, штампао разгледнице, таблое, а фотографије су му често биле објављиване у новинама „Мали журнал”, „Недеља”, „Балкански рат у слици и речи”, „Илустровани Балкан”, „Орао”, „Пијемонт”, „Вечерње новости”... Поред свега, био је и утемељивач Српског фотографског удружења.



   Са правом може да се каже да је Милан Јовановић био истински хроничар једног времена и једне средине. Иако је често био приморан да чини уступке у раду са широм публиком, која је желела снимак управо из његовог атељеа, Милан Јовановић је у суштини тежио да изађе из уобичајених оквира фотографског рада. Следио је нова стремњења и био пријемчив за ликовност тада важних уметничких праваца симболизма и сецесије. Зато није случајно што се у неким његовим радовима могу наћи и почеци модерне српске фотографије.  Фотографије потписане фирмом Milan Jovanovitch. Belgrade / Photographe de la cour Royale/ и данас, након сто и више година, плене неодољивим, дискретним шармом старе престоничке буржоазије.


Фотографије преузете
из књиге Горана Малића
„Милан Јовановић”


Аутор: 
Петар Петровић
број: