Фудбалом против фашизма

Како је познати сплитски клуб одлучио да у вихору Другог светског рата учини оно што нису смели ни могли ни „Барселона” ни „Бајерн”, али ни неки наши тимови...


Среда, 19. март 1941. године. У Сплиту, на „Хајдуковом” стадиону Стари плац игра се градски дерби, а против домаћег тима у белим дресовима нашао се „Раднички ногометни клуб Сплит” у црвеним. Резултат – 9:0 за „Хајдук” (клуб основан у Прагу, у фебруару 1911. године), уз три гола Фране Матошића, за прво место у тадашњој лиги Бановине Хрватске и пласман у завршницу првенства Краљевине Југославије.

Међу љубитељима фудбала и навијачима „Хајдука” у граду под Марјаном влада одушевљење! Већ једанаест година фудбалери у белим дресовима нису били прваци Југославије, а сада имају прилику да поново буду најбољи. После велике победе над градским ривалом последње среде те зиме, предстојале су припреме за утакмицу против „Љубљане”, првака словеначког првенства. У том тренутку нико од играча оба тима, једни у слављеничком заносу, други у патњи због високог пораза, нису могли да претпоставе да ће им то бити последњи меч....


Победа пораженог
Већ наредног уторка, 25. марта, Југославија је приступила Тројном пакту фашистичких сила Немачке, Италије и Јапана. Уследио је пуч два дана касније, а онда су догађаји почели да се смењују из дана у дан. Шестоаприлско ранојутарње бомбардовање значило је да светски сукоб неће заобићи ни тадашњу Краљевину, која је капитулирала једанаест дана касније. Раније, десетог априла, у Загребу је проглашена такозвана Независна Држава Хрватска, а средином маја њен први човек, Анте Павелић, у Риму је потписао документ по коме је фашистичкој Италији предао управу над Далмацијом, самим тим и Сплитом, и свим њеним острвима.

У знак протеста против окупације, управа „РНК Сплит”, пораженог тима из последњег предратног градског дербија, распустила је клуб и, у складу са својим начелима, готово читава екипа је у августу приступила Првом сплитском партизанском одреду. Једанаестог дана тог месеца кренули су из града наоружани, с намером да се на Динари придруже борби против окупационих снага, а три дана касније већина их је заробљена у једном селу код Сиња. Осуђени су на смрт и убрзо стрељани у месту Рудуша.

„Хајдук” је тог лета још играо пријатељске утакмице против тимова из околине Сплита, али су и они ускоро следили пример колега из мање познатог градског клуба.

Тог лета су нове, фашистичке власти донеле уредбу по којој је требало да сва спортска друштва наставе рад у окриљу Националне фашистичке партије Италије. За „Хајдук” је то било неприхватљиво и одлучено је да се клуб угаси. Управа и играчи нису променили мишљење ни када су добили понуду да заиграју у Првој лиги Италије! Фудбалски примамљив предлог није поколебао никога из клуба, па је новим властима, жељним да покажу да је и Сплит део Италије, преостало да оснују свој клуб, „Социета Цалцио Спалато” (Фудбалско друштво Сплит) и да Стари плац преименују у Цампо Спортиво Бруно Муссолини, у част сина Бенита Мусолинија. „Хајдуковци” су већ били на путу ка партизанима...


Чудо у Барију
Док су играчи „Хајдука” војевали битке које овога пута нису биле спортске, и док су, уместо прекршаја, учили да избегавају метке, власт у Сплиту се мењала. Краткотрајну слободу после капитулације Италије, 1. септембра 1943. године, заменио је усташки режим. Нова власт желела је да обнови „Хајдук” и да га укључи у првенство такозване државе, али је ова замисао брзо пропала. Нису успели да приволе ни једног члана предратног тима! Новац од фудбалског савеза и комплет дресова које је поклонио загребачки клуб „Грађански” нису могли да пронађу новог власника...

„Хајдук” је поново истрчао на зелени терен на острву Вис, тадашњем седишту партизанског покрета у земљи. Седмог маја 1944. године обновљен је као „Хрватски спортски клуб Хајдук” да би одмах био преименован у тим „Народноослободилачке војске Југославије – Хајдук НОВЈ”, са звездом петокраком на грудима као новим грбом. Тако је сплитски „Хајдук” кренуо у можда најзанимљивију фудбалску турнеју у историји ове игре, током које ће у наредних годину дана пропутовати 30.000 километара, играти у седам држава на три континета, укупно 90 утакмица. Победио је у 74.

Клуб је постао партизанска фудбалска репрезентација, и проносио је име ослободилачке војске широм Европе. До краја рата 1945. године играли су Италији, Египту, Палестини, Либану, Сирији и на Малти, углавном против војних екипа из редова савезничких војски. Њихово завидно фудбалско умеће није могло да промакне, а посебно су га приметили Енглези. Сплићани су често одмеравали снаге управо с британским тимовима и редовно их побеђивали, па су играчи из колекве фудбала желели да им се реванширају.

Тако је дошло и до највеће фудбалске утакмице у Другом светском рату. Место догађања – Бари, Италија, 23. септембра 1944. године. На стадиону „Виторија”, пред 40.000 људи „Хајдук” је играо против тима Британске армије, састављеног од професионалних фудбалера, пре рата чланова најбољих енгеских клубова.

На трибинама, шаренило. Војници у америчким, британским, партизанским униформама у друштву рањеника, из околних болница. За борце који су морали да остану на дужностима, америчка војна радио-станица директно је преносила читаву утакмицу. На трибинама се нашао и наш касније познати новинар Југ Гризељ.

– Упркос строгој забрани лекара, заједно са 26 рањеника, побегао сам из болничког кревета и отишао на утакмицу. У болничким пиџамама, на штакама, ушрафљених глава, руку, ногу, гледали смо утакмицу. Стадион је био пун као шипак – присетио се Гризељ годинама касније.


Улога комараца
Тим из Сплита на грудима је носио заставу нове Југославије, плаво-бело-црвену са црвеном петокраком, а иста се на трибинама здања у Барију први пут завијорила ван граница своје земље.

По изуезтно спарном времену, у пола четири поподне на терен су истрчала 22 играча. Боје „Хајдука” и част Југословенске армије бранили су: Петар Бркљача, Љубомир Кокеза, Славко Луштица, Душан Бјелановић, Бранко Бакотић, Иво Алујевић, Ервин Катнић, Миљенко Батинић, Фране Матошић и Иво Радовинковић. Капитен је био Јозо Матошић.

Британски тим, предвођен капитеном Кулисом из „Вулверхемптона”, играо је у саставу: Рени (пре рата играо за „Сент Мирен”), Бити (”Престон Норт Енд”), Малпас („Фулам”), Колијер („Абердин”), Мерфи (”Вест Бромвич Албион”), Фини („Престон Норт Енд”), Џоунс („Арсенал”), Вилкин („Бредфорд”), Руд („Манчестер Сити”) и Страус („Абердин”).

Неизвестан меч виђен је само у првом полувремену које су Британци добили са 3:2. Голове за „Хајдук” дали су Миљенко Батинић и Фране Матошић, чији је погодак, за утеху Сплићанима, био најлепши на утакмици. До краја утакмице острвски тим дао је још четири гола и победио са 7:2.

Висок пораз у наставку може да се објасни тиме што су играчи „Хајдука”, сви осим Радовинковића, играли под високом температуром. Двадесетак дана раније, док су били у једном селу покрај града Гаете, оболели су од блажег облика маларије. Те ноћи читав тим је спавао на отвореном, у мочварном крају, пуном комараца...

Ипак, „Хајдук” је успео да се реваншира Британцима за пораз. Крајем децембра исте године, готово истоветне поставе одиграле су нову утакмицу у Сплиту. Домаћи тим је славио са 1:0, а победоноси гол дао је, ко би други него, Фране Матошић, који је тих година погађао мреже где год је стигао...

Фудбалери у белим дресовима занимљиву турнеју окончали су у мају 1945. године, у Либану, где их је француски генерал Хумболт, у име Шарла де Гола, тадашњег председника владе те земље, одликовао титулом почасног клуба слободне Француске.


За историју
Уз успомене на ратне дане и утакмице, пун стадион у Барију и пут преко три континента, ова прича о „Хајдуку” из Сплита најважнија је, чини се, због нечег другог. Ниједан европски фудбалски тим тих година није се успротивио жељи фашиста да игра у лигама њихових нових држава и на тај начин их подржи. Ни каталонска „Барселона” којој је диктатор Франсиско Франко забранио да користи традиционалну плаву и црвену на дресу и претио смрћу играчима уколико не пусте „Реал” из Мадрида у финалу Купа Шпаније. Није то учинио ни „Бајерн” из Минхена, када им је тренер Курт Ландауер, иначе пореклом Јеврејин, депортован у логор Дахау.

Нису то учинили ни други, ближи нама, београдски предратни ривали „БСК” и „Југославија”, која је од 1941. понела назив „СК 1913” и наставила да игра у лиги окупиране Србије. „Хајдук” је тих година био највећи у читавој својој историји, нешто мање због фудбала, а више зато што је једини клуб који је одбио непристојну понуду и поносно и пркосно рекао – не фашизму!