„Забавников” историјски забавник

Дуже од седамдесет година врховни поглавари Римокатоличке цркве морали су да живе у Авињону, далеко од Рима и сасвим уз границу с Француском

Недавно смо, пратећи свечаност устоличења новог поглавара Римокатоличке цркве, били у прилици да видимо колики углед папство као установа ужива у савременом свету. Делегације из чак 180 земаља, међу којима је била и наша, нашле су се тога дана на Тргу Светог Петра у Ватикану, где је свечаност уприличена. Међутим, кроз историју постојања папство је проживљавало и мучне тренутке, потпуно различите од данашњих. Једна од најтежих епизода трајала је скоро седамдесет година, а седморица поглавара, колико их је било у овом раздобљу, били су оруђе у рукама француског краља. Чак су били приморани да седиште из Рима пренесу у Авињон, због чега се ово раздобље назива Авињонско или, симболично, Вавилонско ропство папа, како га је назвао песник Франческо Петрарка (1304–1374).
Једна од одлика западноевропске историје позног средњег века јесте непрестана борба државе и цркве око првенства власти. Наиме, било је прихваћено учење да постоје духовна и световна власт, те да прва припада папи док је друга остављена световним владарима. Међутим, обе стране настојале су да своју област наметну као преовлађујућу. У тој борби световни владари ослањали су се на војну силу, а папе су користиле право изопштавања (одстрањивања) из заједнице верника.

Признања над кошницом

Године 1294. на папски престо сео је Бонифације VIII, човек велике енергије, али и таштине и надмености. Његова решеност да учврсти улогу папства али и сопствени положај била је велика. О томе најречитије говори податак да је на све стране делио своје статуете, а у наступу беса себи је дозволио и да шутне једног страног изасланика. Потицао је из племићке породице, а своје наименовање искористио је да се обрачуна са супарничком племићком кућом, породицом Колона. Против њих прогласио је чак и један крсташки поход, запленио им имања и поделио их рођацима, а бивше власнике утамничио или протерао.
Међутим, достојног такмаца нашао је у лику француског краља Филипа IV Лепог (1285–1314). Прво је избио сукоб између краља и једног епископа из јужне Италије. Владар је намеравао да се обрачуна с њим, али у то време црквеним лицима могли су да суде само црквени судови те је овај епископ био изван краљевог надлештва. Зато је Филип смислио план по коме је оптужбама требало обрукати незгодног епископа и на тај начин натерати папу да га рашчини. После тога би му, као и сваком другом световњаку, судио грађански суд који је био под краљевим утицајем. Пред папу Бонифација изнесено је мноштво оптужби, али је он, знајући да оптужбе имају политичку позадину, одбио да покрене поступак против оптуженог. Сукоб између краља и папе се заоштрава, а овај други издаје акт (папска була) којим наглашава надређеност духовне власти световној, то јест надређеност папе краљевима. Затим је 1303. године Филипу запретио изопштењем.
Наравно, извршење претње француски краљ није чекао скрштених руку него је упослио необичног саветника по имену Гијом де Ногаре. А овај је био веома надарен када је у питању измишљање оптужби и налажење сведока који ће потврдити њихову истинитост. У току једног судског спора рекао је да његов сведок изјаву даје добровољно, а он (Ногаре) му је само мало помогао у томе и то тако што га је свукао, намазао медом и обесио изнад кошнице.
И у случају папе Бонифација Ногаре се латио посла с великом усрдношћу и ускоро је на рачун папе стајала гомила најразноврснијих оптужби. Од оних које га доводе у везу са убиством и црном магијом до оних које се тичу неморалног живота. Међу овим последњим маштовитошћу се издвајала оптужба да папа има љубавницу којом прикрива да је содомиста. Наравно, за све оптужбе педантни Ногаре нашао је „доказе” и „бројне сведоке”.

Ваши новци, наши дворци

Овако припремљен кренуо је у Италију, повезавши се с преживелим члановима породице Колона, заклетим папиним непријатељима. Напали су град Анањи и заробили папу који се у том тренутку налазио у њему. Ногаре је намеравао да га одведе у Француску ради суђења, али се тамошње племство успротивило и папа је после два дана ослобођен. Изгледа да је у овом кратком заточеништву телесно злостављан пошто је умро непосредно по ослобађању. Нови папа владао је кратко, а 1305. године на место наследника Светог Петра долази епископ Бордоа, Бертран де Гоа под именом Климент V (1305–1314).
Иако немамо чврстих доказа да његов избор доведемо у везу с вољом француског краља, потези које је повлачио несумњиво упућују на то да је био његов повереник. За своје боравиште узео је Авињон, место које је формално било у саставу Немачког царства, али на територији којом су управљали владари из куће Анжуја. Уз то, у граду се говорио француски језик, а од Француске га је одвајала само река Рона. Ако овоме додамо и податак да су од 28 кардинала, које је именовао први авињонски папа, њих двадесет петорица били Французи, јасно је да је папство у потпуности пало у руке династије Капета.
Врхунац понижења за новог папу било је приморавање да, на захтев неизбежног Гијома де Ногареа, постхумно отвори истрагу против Бонифација VIII. За сваку изнесену оптужбу овај мајстор изнуде имао је сведоке, те је на основу тога тражено да се кости злосрећног папе ископају и јавно спале. Ипак, од овог захтева се одустало, а све је завршено тако што је папа Климент морао да повуче све црквене казне изречене краљу и његовим слугама, те да њихове потезе прогласи исправним и хвале вредним.
Било је ово тешко раздобље за папе и папство уопште. Нису могли да се ослободе наметнутог старатељства француских краљева, а њихов углед у хришћанском свету био је озбиљно нарушен. Толико да, чак и када би поступали непристрасно, малобројни су били они који су веровали да њихови поступци нису у вези са интересима владарске куће. По сведочанствима савременика, авињонске папе нису се превише оптерећивале духовношћу.
Раскошна палата, данас једна од знаменитости Авињона, сликовито говори о удаљавању од хришћанских идеала. Кардинали су живели у богаташком предграђу Вилнев, на француској обали Роне. Овакав живот изискивао је све више новца, па су уведене нове таксе као и „напреднији” начин сакупљања папских прихода из читавог хришћанског света. Порезима су нарочито били незадовољни Енглези који су папу сматрали продуженом руком француског краља. Управо у овом раздобљу јача енглеско нерасположење према папи које ће од тада само попримати нове облике до коначног стварања посебне Англиканске цркве, 1534. године.

Велики раскол

Папе се никад нису одрекле замисли о повратку у Вечни град, али је политичко стање у Италији било веома неповољно за повратак. Тако се папа Урбан V 1367. године заиста вратио у Рим, али је већ 1370. поново прешао у Авињон. За време посете Риму, 1377, умро је папа Гргур XI чиме се Римљанима указала прилика коју нису желели да пропусте. Плашећи се да ће се папски трон вратити у Авињон ако се за папу изабере Француз, извршили су притисак на кардинале да изаберу Италијана. Кардинали су подлегли притиску, па је изабран папа Урбан VI који ће то бити до 1389. године.
По престанку опасности, француски кардинали избор су прогласили неважећим, јер је био принудан, и за папу поставили Климента VII (1378–1394). Тако је почео Велики раскол током кога је један папа боравио у Авињону, а други у Риму (данашња црква прихвата Урбана као правог папу). Настала је збрка у којој су обојица постављала своје епископе у исте епископије тврдећи да је баш то постављање ваљано јер га врши „прави” папа. Ускоро су и национална политичка супарништва пренета на раван црквене поделе.
Француски краљ определио се за авињонске папе, а следили су га савезници (Бургундија, Шкотска и Напуљска краљевина). Римски папа имао је подршку Енглеске, Фландрије, Португалије, Мађарске, Пољске, Чешке, те већине немачких и италијанских владара. Сваки световни владар убеђивао је или присиљавао свештенство своје земље да прихвати његов избор. Верски редови који су имали међународни карактер постали су такође жртве поделе јер је чланство реда у једној земљи подржавало различитог папу од чланства реда у другој земљи. Римокатолички свет био је подељен на две огорчене странке.

Тројица истовремено

Раскол је трајао скоро двадесет година, а онда су папе одлучиле да нађу неко решење за ову, по цркву веома непријатну ситуацију. Договорено је да се обојица повуку, а да колегијум кардинала изабере новог папу. Ипак, овај договор остао је само слово на папиру. Зато су кардинали 1409. године сазвали сабор у Пизи упркос канонској одредби по којој само папа има право сазивања сабора.
Сабор је прогласио римског и авињонског папу свргнутим, а изабран је Валтазар Коса, човек прилично необичног занимања за једног хришћанског поглавара. Наиме, био је војник, а уз то прилично нетрпељив и склон насиљу. Узео је име Јован XXIII (1410–1415). Папе у Авињону и Риму прогласиле су овај избор неважећим одбивши да се повуку, па је сабор у Пизи, уместо да смањи, повећао број папа. Поред римског и авињонског, западнохришћански свет добио је и пизанског папу.
Због свега овога немачки цар Жигмунд Луксембуршки, дубоко верујући да је једино решење за црквене неприлике сазивање сабора под покровитељством цара, одлучује да делује у овом правцу. Од пизанског папе изнудио је пристанак за одржавање сабора, а за место одржавања одређена је Констанца, на Боденском језеру. Сабор је трајао од 1414. до 1418. године. Окупљени делегати тврдили су да делују на основу овлашћења добијених директно од Христа због чега су одлуке сабора обавезујуће и за самог папу.
Папа Јован XXIII свргнут је под оптужбом да је водио живот супротан хришћанској врлини, док се римски папа Гргур XII добровољно одрекао власти. Остао је само авињонски папа Бенедикт XIII који није чак ни послао представнике на сабор. Одбио је преговоре са царем Жигмундом, упорно истичући да је он прави и једини папа. Чак и када је изгубио подршку световних владара, повукао се у утврђени замак где се, све до смрти 1422. године, називао папом. Међутим, сабор у Констанци прогласио га је свргнутим још 1417, а исте године за папу је изабран Мартин V (1417–1431).
На овај начин сабор је решио питање Великог раскола, а начинио је неколико покушаја реформисања цркве. Папа је морао да се покорава одлукама сабора који би у будућности требало да се редовно сазивају. Ипак, после двадесетак година папство је успело да поврати повлашћени положај у односу на сабор, те је одлучено да сабор може сазвати само епископ Рима који, по својој жељи, може и да га распусти .