Живот пише драме

Николас Алкемејд премишљао је неколико секунди и одлучио се, како је веровао, за мање болну смрт



















Млади нишанџија понадао се да је испалио рафал на време и онемогућио непријатељски авион. Срећа Николаса Алкемејда кратко је трајала. Летелица очигледно није била озбиљније погођена, јер је у ваздуху немачки пилот настављао окршај с британским противником. Седећи у скученој кабини, у репу авиона, двадесетједногодишњи митраљезац знао је да је њихов бомбардер типа „ланкастер” готов чим је чуо узнемирени глас заповедника: „Момци, авион је, нажалост, на издисају. Што је могуће брже, сви морамо да га напустимо!” Шта да ради Алкемејд кад падобран једино њему није при руци?
Прича почиње у ноћи између 24. и 25. марта 1944. године. Од више десетина бомбардера РАФ (Ратно ваздухопловство Велике Британије), који су те ноћи полетели према Берлину, за командама једног од „ланкастера” седео је официр Џек Њумен. Заједно с Николасом Алкемејдом, и још петорицом нишанџија, био је у саставу ескадриле 115.
Пошто су изнад Берлина избацили смртоносни товар бомби, Њумен и његови момци журили су да се што пре врате. Те ноћи нису имали среће, немачки борбени авион успео је да погоди „срце ланкастера”. Кад је Џек Њумен видео да се бомбардер претвара у летећу буктињу, наредио је напуштање авиона. Сви су надохват руке имали спремљене падобране, осим Алкемејда у чијој кабини од плексигласа једноставно није било места ни за шта друго осим њега и митраљеза „браунинг”.
Млади нишанџија успео је да се извуче из репа авиона, али кад је покушао да крене према средини летелице, схватио је да не може да учини ниједан корак даље. Ватра је увелико лизала на све стране, готово да више није разазнавао ни лица својих сабораца. Одмах му је било јасно да не постоји могућност да се докопа падобрана.
Дословно је гледао смрти у очи. Требало је само да одлучи на који начин ће умрети: ако остане у упаљеном авиону, који је почео да губи висину, биће жив испечен. Друга могућност била је да, с висине од око шест хиљада метара, искочи из авиона, без падобрана. Определио се за другу могућност.
Дубоко је удахнуо ваздух и искочио, подигнуте главе, очију прикованих за звездано небо. За дивно чудо, ништа није осећао, осим невероватног мира. Касније је сведочио: „Чинило ми се као да сам улетео у облак од паперја, попут меког душека. Признајем, није ми изгледало као да падам. Кроз главу ми се врзмала мисао да је за недељу дана требало да добијем слободне дане, одем кући и видим своју девојку Перл. Ако се стварно приближавам неумитном крају, понављао сам себи, онда смрт и није тако страшна.”

Сачувана је Алкемејдова пиштаљка којом је, кад је пао из авиона, уместо својих другова, дозвао Немце који су га ипак спасли и накнадно прогласили јунаком.

То је било све чега се Алкемејд сећао од тренутка кад је искочио из авиона у пламену. Због нагле промене ваздушног притиска, убрзо је изгубио свест. Кад се пробудио, био је уверен да је „на оном свету”. Широм је отворио очи, поново загледан у звездано небо. Било му је чудно што је хладноћа једино што је осећао. Опипао је површину на којој је лежао и изненадио се кад је схватио да је испружен на снежном покривачу.
Погледао је на сат и видео да је три и десет после поноћи. Да ли је ипак преживео? И даље у благој неверици, освртао се обазриво око себе. Угледао је висока борова стабла. Неко време непомично је лежао, плашио се чак и да мисли. Међутим, није могао да заустави навалу питања: пошто му је постајало све јасније да је чудом преживео, настојао је да схвати – како. Могао је само да претпостави да су му пад ублажиле крошње дрвећа и, као да су га, дугачким гранама, полако спустиле у снег дубок преко пола метра.
Добро, почео је да води унутрашњи монолог, ако си заиста жив, сигурно имаш озбиљне преломе руку, ногу и ко зна чега још. Што је могао нежније, покушао је да дигне прво једну, па другу руку, потом леву и десну ногу. Осим опекотина и гадних посекотина, само га је оштар бол у левом колену подсетио да је пре само неколико сати пао с висине од шест километара и остао „у једном комаду”.
Без обзира на то што није имао озбиљније повреде, било му је ужасно хладно, а и налазио се на непознатом. Из стражњег џепа униформе извадио је пиштаљку. Сви рафовци били су снабдевени пиштаљкама које је, баш у приликама налик овој у којој се затекао Алкемејд, требало да им помогну да „дозову” раштркане другове. Неколико пута је дунуо у пиштаљку и чекао. Из другог џепа потом је извукао неоштећену паклицу и упаљач и запалио цигарету.
Нишанџија би, с времена на време, поново дунуо у пиштаљку и, мада је већ почео да цвокоће од језе, наставио да лежи на снегу, леђима ослоњен о једно дрво. Није могао да претпостави колико је времена прошло док није чуо гласове. Није било сумње, млади рафовац суочио се с групом непријатеља. Немци су га окружили са свих страна и једно време нетремице проматрали. Као да су и сами били збуњени што су набасали на Британца који их је без речи одмеравао, очигледно у немогућности да се покрене.
Неком чудном пантомимом Николас Алкемејд покушао је Немцима да објасни да је пао из авиона. Они су га, такође знаковним језиком, питали где му је падобран. Али, оног тренутка кад су под њега подметнули ћебе и дигли га са земље, нишанџија је поново изгубио свест. Кад се пробудио, убрзо је сазнао да се налази у једној берлинској болници.
Прво лекари у болници, а касније, кад се опоравио, чланови Гестапоа, сатима и данима су га испитивали. Трудили су се да од њега извуку признање да је шпијун и да су га Британци из сасвим одређених разлога послали на непријатељску територију. Једино што никако нису прихватали било је да је из авиона искочио без падобрана и остао жив. Напротив, уверени да је шпијун, милијарду пута су од њега покушали да извуку признање да га је на неком одређеном месту сакрио.
Упркос најсуровијем испитивању, Николас Алкемејд држао се првобитне изјаве. Увидевши да га неће „сломити”, гестаповци су га послали у један од транзитних логора, надомак Франкфурта, и недељу дана држали га у самици. Онда га је заповедник позвао у своју канцеларију. Одједном су му се сви смешкали, укључујући и управника који му је салутирао и замолио га да седне. На столу га је чекала чоколада и паклица енглеских цигарета.
Нишанџија је убрзо схватио шта се у међувремену догодило. Једног од немачких војника није мрзело да провери Алкемејдов исказ. Лутао је шумом и брзо налетео на олупину британског бомбардера „ланкастер”. У ватром оштећеном авиону немачки војник набасао је на делиће падобрана и, пошто је упоредио број сачуван на једној од трака и број на каишу на који је нишанџија требало да закачи падобран, отклонио је све сумње. Николас Стивен Алкемејд заиста је говорио истину – у немогућности да се докопа падобрана, пао је с висине од шест хиљада метара и преживео.
Управник затвора пришао је Алкемејду, срдачно се с њим руковао и на прилично добром енглеском му рекао: „Честитам вам, војниче, чудом сте остали живи. Невероватна прича коју ћете, сигуран сам, једног дана с уживањем препричавати својим унуцима!”
Потом су га сместили у једну од соба с осталим заробљеним ваздухопловним официрима. Све су их окупили и, пред групом од око њих двеста, колико их је у том тренутку било у транзитном логору, испричали невероватну причу о Алкемејдовом паду. Чак су му издали званичну потврду о томе шта му се догодило и, уз печат, дали тројици заробљених британских официра да је потпишу.
„Немачке власти истражиле су и доказале да је прича британског војника Алкемејда (1.431.537) истинита, од почетка до краја. С висине од 6000 метара искочио је из авиона у пламену, без падобрана. Захваљујући густим крошњама, меко је склизнуо на дебео снежни покривач и задобио само лакше повреде колена.”
Николас Алкемејд вратио се у земљу маја 1945. године. У Лондону га је сачекала породица, девојка Перл, али и мноштво новинара и радозналаца. Сви су желели да виде „срећковића који је потврдио да је немогуће ипак могуће” .