Иза патковградских кулиса – сан о разговору са патком
ПАЈА, ТО САМ ЈА!
„Више волим несаницу од анестезије!” – закључио је један познати писац сматрајући да је несаница ипак нека врста (здраве) оазе за оне који пате. То је као она изрека да је здравље најпрече. Наравно да јесте! Али, молим и још нешто осим тога, ако је могуће. Несаница заиста није лагодна. После свега, ноћно одмарање ипак добро дође. Човек током дана сабије у себе толико догађаја, вести, података, да увече није у стању ни да се смири. Неко покушава да чита књигу. Слова му играју пред очима. Други гледају телевизију. Свака мисао као да се сама поништава пред ништавним садржајима. Трећи гледају филмове. Од количине насиља несаница добија румено црвену боју. Лако се претвара у осећање страха.
Стога својим значајним проналаском сматрам безопасан лек против несанице. То је гледање Дизнијевих цртаних филмова о Паји Патку. Зашто баш о Паји? А не о Микију, на пример? Више од осталих Дизнијевих јунака цртаних филмова и стрипа, Паја је испуњен осећањем љубави. Он је топао и добар. Али, упркос доброти, тешко се носи са животним невољама, макар оне биле и мале, свакодневне. Из тих бродолома који укључују ломљење и срца и покућства, он излази скрхан, или оснажен поуком. Или од стида пропада у земљу, или баца приручник о томе како треба васпитавати децу (сестриће)...
Уверење да је живот неправедан и да ћемо сви бар једном бити губитници, а посебно када то најмање будемо желели, умирује гледаоца и уверава га да није сам. Ту је Паја Патак! Наше друго ја. Неки тврде да је цртани јунак Волта Дизнија (Доналд Дуцк) недавно напунио осамдесет година. Деветог јуна. Или ће то бити у августу? Или је било 13. марта, како пише на календару у истоименом цртаном филму („Ујка Пајин рођендан”, из 1949)?
Пола дана у Патковграду, пола у Београду
Као стари Пајин обожавалац, пре извесног броја година, за рођендан, добила сам емајлирани брош са ликом Паје Патка. Мајка ми га је убрзо скинула са ревера и сакрила, уз примедбу да одрасле особе и госпође не носе Пају Патка на реверу! Какав погрешан и груб родитељски потез! Можда сам тада почела да патим од несанице? Ствари су отишле толико далеко да сам написала књигу о несаници, али ми није бивало боље. Ето, све до недавног открића.
Гледање Дизнијевих цртаних филмова о Паји (из кревета) пружа још једну фантастичну погодност. Да ли због топлих боја, меких линија, дужих кадрова, одсуства оштрих монтажерских резова, тек, гледалац не осети никакво пропадање, па ни узлетање када закорачи у сан. Патковградска цртана сценографија претапа се у неку која изгледа као да је „стварна”. И тако, пола дана живим у Београду, пола у Патковграду.
Тумачи снова увек подсећају сневаче да поред себе држе свеску и оловку како би што хитрије забележили оно што су спавајући чули и видели, пре него што заборав све покраде. Да ли због тога што се већ читав низ година бавим новинарским послом, мени је прилично лако пошло за руком да пре неколико дана (вероватно због помињања Пајиног јубилеја) забележим оно што сам доживела када су се догађаји с једне и друге стране, као у техници акварела, једноставно, помешали.
Сањала сам, наиме, како ме је Паја примио (ваљда због интервјуа?) у својој радној соби, у лепој кућици у Дизниленду у Анахајму, у Калифорнији. Иначе, Анахајм се налази недалеко од Лос Анђелеса. Изненадила ме је чињеница да је Пајина радна соба врло уредна. Јер, заклела бих се да је он неуредна особа. На полицама књиге, али и признања која је добио током своје вишегодишње филмске и стрипске каријере. Између осталог, ту је и статуета „Оскара” за цртани филм „Фирерово лице” из 1942. године. Фотографија са посветом „Моћних патака („МигхтÚ Дуцкс оф Анахеим”), хокејашког клуба који је основао „Дизни” 1993. године. Положена брижљиво на фотељи, стоји и Фендерова гитара. Кларенс Леонидас Фендер звани Лео (1909–1991) рођен је управо у Анахајму.
У Пајиној кући
И пре него што сам сањала, слутила сам да су од како је снимио филм „Три кабаљероса” (1944), Пајину душу обузели латиноамерички ритмови и хармоније. Није постао члан покрета „Тропикалија”, као што би неко могао да помисли. Имао је приватне учитеље музике. Међутим, као што вам је познато, Паја има „кратак фитиљ”. Брзо плане, наљути се на наставника уколико овај има неку примедбу, постиди се, каже нешто због чега се касније каје... За дивно чудо, последњих тридесетак година ипак се скрасио. његов приватни професор гитаре је Мирослав Тадић (гле случаја!) баш из Београда. Он иначе предаје гитару на Калифорнијском институту уметности, познатијем као „Дизнијева академија”.
И у сну човек може да се изненади, иако је свестан да ствари могу да буду варљиве. Оно што је представљало истинско изненађење јесте Пајин изглед. Осамдесет година? Немогуће! Изгледа потпуно исто као у цртаним филмовима из четрдесетих година прошлог века. Чврст, истовремено свиленкаст стисак његове шаке, заголицао ме је. Хтела сам да се насмејем, али сам уместо тога – поцрвенела. Очигледно свестан да пред собом има још једну обожаватељку, одлучио је да разбије лед.
Нагнувши се xентлменски према мени, уз осмех је рекао заводничким гласом:
„Знате, ми цртани ликови имамо потпуно другачији метаболизам. Свакако другачији од вас људи. Славимо рођендане сваке четврте године. Тако да, будући да сам рођен још пре 1924. године, заправо имам... израчунајте сами”.
Осетила сам да пропадам у земљу. Свесна сам да много тога не знам, али оволико...
– Извините Пајо, поменули сте 1924. годину. Зар нисте бар деценију млађи?
„Да, те године ме је открио Волт. И од мене направио међународну звезду. Волт Дизни је за мене као отац! Истини за вољу, пре „Мудре мале коке” из 1934. године, мувао сам се ту и тамо и појављивао с времена на време. Моја прва улога потиче из 1924. године. Тумачио сам Лењог Патка у стрипу Хауарда Гериса који је илустровао Лансинг Кембел. Наслов је био ‘Ујка Вигли’. Имао сам петнаестак година”.
– Хм... Лењи Патак. Тако сте уосталом и представљени у цртаном филму који и важи за ваш први – ‘Мудра мала кока’...
„Тако је. Ништа живо нисам нисам радио. Само сам хтео да плешем и свирам усну хармонику”.
– Шта мислите, због чега су Вас, чак и ваши најокорелији обожаваоци, доводили у везу са лењошћу?
„Тешко ми је да одговорим на то питање, будући да не знам одговор. Можда зато што сам патак? Гуске, ћурке, фазани, паунови, све су то су птице које се углавном праве важне. Птице победнице! А патак – к’о патак. Поврх свега, филм, као уметност има своје захтеве. И када уђете у то коло, неко би можда и да изађе... Схватате? Зато што га цео свет види на погрешан начин. Или филм, или нешто друго, тек, не треба жалити. Увек постоје сродне душе. Реците ми искрено, у двојцу Мики -Шиља, ко вам је симпатичнији?”
– Шиља!
„Па да! Шиља је геније за шоу-бизнис. Више пута ми се нашао при руци. Ако је Мики опстао до дана данашњег, то је захваљујући Шиљи. Верујте!”
– Лењост, напади беса, викање (ква, ква, ква) склоност ка прављењу нереда (онда када сте можда желели да исправите неправду), да ли Вам се то заиста догађало, или сте се претварали?
„Допало вам се ква-ква-ква? Само знајте да је 1924. године још цветао неми филм. Гађали су се тортама са шлагом и падали на леђа, са ногама увис. Квакање ми је помогло да превазиђем границу између немог и звучног филма. Користио сам прилику да научим да глумим. Дикција и тако то. И Волт и Шиља били су изузетно стрпљиви и пуни разумевања. Пуштали су ме и када нисам био сасвим спреман. Допуштали су ми да се прекаљујем као глумац.”
Пресудни утицаји
– Били сте толико уверљиви! Као да сте заиста тако рођени!
„Немојте сада да ми ласкате! Можда су ми се и писци сценарија прилагођавали? Нисам ја баш тако незанимљив. Волт је волео да истакне да сам лик којем не можеш одолети. Од првог дана, свиђао сам се и цртачима и писцима.”
– У Вама као да су сажета сва људска осећања. Од најузвишенијих до оних,... најсмешнијих. Од љубави до зависти. Да ли сте ипак похађали неку школу глуме?
„Управо је 1938. године објављен онај чудесни дневник – глумачки систем Константина Станиславског. То дело за мене је био камен темељац. Мало је познато да сам са старим другом Елијом Казаном учествовао у оснивању „Екторс студија”. Моје схватање глуме и мој глумачки пут више су него посебни. Годинама се толико поистовећујеш с ликом да заправо тумачиш самога себе! Иако се улоге мењају!”
– Мислите ли на Пају Патка каквог је видео Карл Баркс!
„Тачно тако. ‘Тхе Дуцк Ман’ видео је Пају као врло слојевиту личност. Не само као лењивца, или само хистеричног, већ пустолова у потрази за правдом, истинским осећањима, али и са значајним смислом за хумор.
– Осим Волта, Шиље и Станиславског, ко је на Вас пресудно утицао?
„Значи тако? Не можете да погодите? Кларенс Неш! Он ми је у тонском студију ‘позајмљивао' глас јер сам у почетку био помало невешт. Више стидљив. После извесног времена било је тешко направити разлику између тонова и боје наших гласова. Не знам да ли је он подражавао мене или ја њега. Као иначе у животу.”
– Реците нам нешто о вашим сестрићима и вереници Пати? Шта они раде? Како је стриц Баја?
„Открићу вам тајну. Пата и ја смо се венчали још 1938. године. Недуго пошто су сестрићи стигли. Могло би се рећи да су они заправо моји усвојеници. Пата и ја нисмо желели велику свадбу. Већ смо били довољно славни. Уосталом, Пата никада није била задовољна својом линијом. Сматрала је да треба да једе мање колача. А то је, као што знате, врло тешко. Када су Раја, Гаја и Влаја порасли, развели смо се. У бољим смо односима сада него раније. Нисам могао да поднесем што и даље очијука са Цаканим Цајом, право да Вам кажем! Баш ме је нервирао. После свих ових година, схватам да је он њен прави пар. Јасно је свима да сам ја усамљени јахач. Гаја, Раја и Влаја су се у међувремену оженили и недавно сам добио унучиће. Што се Баје Патка тиче, он је већ прави стари патак, чак и према веку цртаних јунака. Додуше, жилаве је сорте.”
– Да ли заиста има онолико много пара?
„Заборављате да је Патковград нека врста филмског студија. То је ипак само сценографија. Али, искрен да будем, Баја уопште није сиромашан. Нимало. Ни његова глума није само глума. Више је то начин живота.”
Превод отмен, а спортски
– Већ осамдесет година имате велики број поштовалаца. Боље речено, обожавалаца и истомишљеника. У ком делу света вас највише траже?
„Овде у Калифорнији, затим у Италији. Тамо и даље редовно излазе стрипови мени посвећени. У Скандинавији ме обожавају. И велика и мала деца налазе да су моје пустоловине врло занимљиве. Без обзира што се свет мења. Као што знате, и то су само кулисе.”
– Да ли сте задовољни преводом Вашег имена на српски?
„Паја Патак? Да, делује врло отмено. Хвала мом скромном куму Дуди Тимотијевићу из уредничког тима „Забавника” пре Другог светског рата. Он се заиста разумео у шоу-бизнис, а био му је ипак очигледно врло мрзак. Познато ми је да се залагао за кућну књижевност и остале прикривене видове уметничког деловања. У Лос Анђелесу не бисте нашли таквог човека! Драгуљ! Ал’ да се вратимо имену. Паја Патак звучи истовремено и спортски, зар не? Уосталом, осим у нарочитим приликама, ја сам, поред чланова хора Бечких дечака једини који и даље носи морнарско одело... А идем наоколо без гаћа. Осим кад кренем на плажу!”
– После толико година, и Ваше исповести, усудила бих се да вас позовем да дођете у Србију. У ствари, уверена сам да би Банат могао да буде место где бисте се осећали можда и боље него у Патковграду. А посебно у једном мирном банатском селу. У Бочару. Можда бисте могли да будете мој гост? И онда да заједно прецртамо границу између глуме и живота. Шта кажете? Да ли бисте дошли?
„Тако дакле! Ах, какве ли случајности! Мислим да је Гута Гусан већ отишао тамо да извиди какве су прилике. Али га нешто нема. Сва је прилика да је задремао. Храна је свакако добра. Професор гитаре већ ми је напоменуо да имам и лалинских особина. Али, имајте у виду да у мени и даље уме да прокључа, не лалински, већ латино темперамент! Што се глуме тиче, не бих више ни знао да кажем ко смишља реченице које изговарам. Али се потпуно слажем да престанемо заувек да расправљамо о разликама у збивањима у такозваном будном животу и оном који се назива сном. Све најбоље желим читаоцима ‘Политикиног Забавника’!”.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре