3320 25. 9. 2015.
Како су нађени први српски играни филмови
ОВО ЈЕ ЧУДО
Филмске слике завртеле су се први пут у Србији само непуних пет и по месеци пошто су у Паризу Огист и Луј Лимијер приказали свету свој чудесни изум – кинематограф. Било је то пре 115 година, 6. јуна 1896. године
стини за вољу, прва филмска пројекција одржана је дан пре тог датума, као нека врста претпремијере само за новинаре, у једној београдској приватној кући, како би имали времена да у јутарњим издањима најаве какво ће чудо невиђено да се деси у кафани „Златни крст” на Теразијама у броју 6, захваљујући кинематографу. Ова кафана била је омиљено место у граду зато што су се ту годинама окупљали људи слободних погледа, песници, сликари, одржавале се изложбе, вечерњи скупови и сличне приредбе, па зато Андре Каре, лионски фотограф, и Жил Жирен, механичар, које су Лимијерови послали у Београд да покажу кинематограф, нису имали тежак посао да изаберу погодно место за овај догађај. „Забавник” је писао о запрепашћењу присутних у „Златном крсту” кад су испред себе угледали кадрове воза који као да иде право на њих с намером да прегази све пред собом. Срећом, ова реакција одмах се претворила у неописиво занимање за кинематограф, па су Андре Каре и Жил Жирен морали непредвиђено да остану десетак дана дуже и да свакодневно, од 16 до 21 час, приказују „Улазак воза у станицу”, „Рушење зида”, „Дечју игранку”, „Купање у мору”, „Париски булевар”, „Рибљу пијацу у Марсеју” и остале филмске сцене с расположивог репертоара.
Међутим, можда нисте знали да су два прва српска играна филма до пре неколико година сматрана изгубљеним, и да су правим чудом нађена!
Улрих пре Карађорђа
Марта 2003. године Александар-Саша Ердељановић, управник Архива Југословенске кинотеке, боравио је у Будимпешти на једном скупу. Ту се спријатељио с Николаусом Востријем из Аустријског филмског архива у Бечу.
„Увече у једном од најлепших будимпештанских кафеа”, прича Ердељановић, „у већ открављеној атмосфери, на питање да ли се у њиховој кинотеци чувају неки стари српски материјали, Востри ми је, после краће паузе, рекао – могуће је. На моје наваљивање, открио ми је да се код њих налази велики број старих филмова о Србији, краљевској породици Карађорђевић, српској војсци, разним свечаностима и сахранама.”
Кад су се следећи пут видели, Востри је открио да у Бечком архиву, у фонду старих српских филмова, изгледа постоји и један играни филм.
„Реч је о неким борбама Срба и Турака”, додао је.
„Да ли се глумци поклањају публици”, питао је Ердељановић и добио потврдан одговор.
„Да ли неки дечак убија Турчина?”, питао је даље, и одговор је опет био – да.
„Ово је чудо! У вашем архиву крије се најстарији српски играни филм”, узвикнуо је Ердељановић.
Био је то „Карађорђе”, филм из 1911. године. Шта ће српски филм у Аустрији? Стицајем животних околности, наравно.
Сцена из филма „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”
Кад је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Игнац Рајнталер, власник биоскопа из Осијека, у Хрватској, вратио се у земљу својих предака, у Аустрију. Са собом је понео своју збирку филмова. Крајем деведесетих година прошлог века, удовица Рајнталеровог сина продала је збирку Аустријском филмском архиву. Ту је нађено више од двадесет аустријских и немачких филмова за које се мислило да су изгубљени.
„Ипак, за нас је право откровење и одушевљење била чињеница да смо, прегледом српских материјала, открили готово целокупан фонд првог српског филмског продуцента Светозара Боторића, од кога наша кинотека није поседовала ни метар филмске траке”, испричао је Александар Ердељановић.
Тада су, осим „Карађорђа”, откривени и познати Боторићеви филмови снимљени од 1911. до 1914. године, па и „Једна сеоска српска свадба”, „Трке на Бањици”, „Сахрана Милована Миловановића”, „Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици”, „Кроз Јужну Србију”, „Погреб Николаја Хартвига”...
Али, то није било све, прича Ердељановић.
„На крају нашег боравка уследила је посластица. Наиме, на питање да ли можда има још неких српских играних филмова, Востри ми је одговорио да нема, односно да је остао само неки неидентификовани мађарски историјски филм. А онда је уследило ново изненађење. Пред нашим очима пролетели су кадрови калемегданске тврђаве и ликови познатих глумаца Чича-Илије Станојевића и Добрице Милутиновића из првог српског снимљеног, али другог приказаног играног филма.”
Био је то филм „Улрих Цељски и Владислав Хуњади” из 1911. године. Тако су нађена прва два српска играна филма.
Прво је снимљен „Улрих Цељски” па затим „Карађорђе”, односно „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа”, али је прво приказан други филм. „Улрих Цељски” приказан је 14. децембра 1911. године, а новинарска премијера „Карађорђа” била је исте године али 23. октобра, па се због тога овај филм и званично води као први српски и уједно први балкански играни филм.
Чича Илија и Француз
О Светозару Боторићу „Забавник” је опширно писао у броју 2839. Подсетимо само да, кад је почео да се бави филмом, он је био угледан и богат човек. На прелазу 19. у 20. век имао је хотел „Париз” на Теразијама (поред данашњег хотела „Касина”), и у филму, „чуду науке”, видео је нов извор зараде. Зато је у хотелу отворио први стални биоскоп у Београду, „Гранд биоскоп”, затим је постао генерални заступник „Браће Пате”, највећег француског произвођача филмске опреме и филмова, и на крају је почео да прави филмове.
Филм „Карађорђе...” снимљен је после „Улриха...”, али је први приказан
Да би спровео ту намеру, Боторић је упослио тада најбоље људе: Чича-Илију Станојевића, глумачку звезду Народног позоришта и редитеља, и Луја де Берија, „Патеовог” сниматеља. Како је Станојевић записао, половином 1911. године позвао га је Боторић и рекао:
„Мени је Пате послао једног свог одличног оператера с налогом да за њега радим српске народне филмове. Удружимо се, дакле, и оснујмо Удружење за израду српских филмова. Ти буди директор и редитељ, а ја ћу финансирати.”
Да јануара 1909. године Боторић у свом „Гранд биоскопу” није приказао француски филм „Убиство војводе од Гиза”, можда „Улрих Цељски” не би био снимљен. Београђанима се, наиме, допала прича из 15. века о витезу кога преваром убија француски краљ Анри Трећи: краљ позива војводу у двор с намером да га убије, он осећа да ће бити преварен, али ипак одлази, а у двору га краљеви људи опколе и убију. Публика се поистоветила с борбом за правду слабијег против јачег и зато што је сличну атмосферу сама осећала – било је то време тежње одвајања словенских земаља од Аустроугарске. Чак није искључено да је и овај филм оснажио уверење да се треба одупрети освајачким намерама велике силе према малом народу.
Премијера после 200 година
Свестан успеха „Војводе од Гиза”, Боторић је одлучио да направи „Улриха Цељског и Владислава Хуњадија” по угледу на тај филм, па се зато Улрих и Хуњади боре за превласт у Угарској, али Улрих долази у Београд Хуњадију на преговоре. Чим је ступио у тврђаву, Владислављеви људи дигну градске мостове и тако спрече Улрихове војнике да уђу, а Улриха убију. Јунак филма је историјска личност, Улрих Цељски је унук босанског бана Котроманића па самим тим претендент на босански престо, зет је деспота Ђурђа Бранковића, и у династичким је борбама с Владиславом Хуњадијем који тежи да влада и земљама око Саве и Дунава. Ова прича из 15. века, и Цељски као господар словенских крајева, биле су погодности да се искажу савремене прилике.
Плакат који је позивао Београђане на „чудо невиђено”
Просечан гледалац овог Боторићевог филма вероватно није знао историју, вероватно га је доживео као још један историјски филм о заверама. Питање је и да ли је „Улрих Цељски” памћен. Штампа о њему није писала. Поменут је само као четврта тачка програма Боторићевог биоскопа 14. децембра 1911. године. Приказиван је 14 дана.
Као и кад су осмишљавали први филм, Боторић и његови сарадници желели су „Карађорђем” да испричају и о свом добу. У време прве деценије владавине Карађорђевића, „историја Кара-Ђорђевог живота од рођења па до смрти”, како су описали свој филм, био је прави избор.
О „Карађорђу” се, за разлику од „Улриха Цељског”, писало у тадашњој штампи па се до 2003. године, до проналаска филма у Аустријском архиву, могло наслутити какав је. Знало се о постојању сцена „на кладенцу, кад Карађорђе одводи Јелену, збора у Орашцу, кад дахије хватају по небу прилике, Боја на Мишару, и кад Вујица Вуличевић убија Карађорђа.” Знало се да јер филм израђен „чисто и да одговара савременој техници”, као и имена аутора и глумаца.
„Карађорђе” је, након што је нађен, премијерно приказан 2004. године поводом 200 година од Првог српског устанка. Динко Туцаковић, управник Музеја Југословенске кинотеке, тада је оценио да је „на простору Балкана тешко наћи конкуренцију овом остварењу”, као и да „у то време, и у много развијенијим земљама, будућим европским престоницама филма, Мађарској, Чешкој, филм је још на почетку”.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
