Авиони за судњи дан
ОТПОРНИ
Неки остаци из доба Хладног рата опстали су до данас
''Боинг'' Е4-B на стајанци
но што је вероватно спасло свет нуклеарне катастрофе у току Хладног рата обично се зове „стратегија одвраћања”. То је значило, а значи до дана данашњег, да нуклеарне суперсиле САД и СССР, односно РФ, поседују толики нуклеарни арсенал да су у стању да другу страну збришу с лица земље.
Рачуна се да нико није толико луд да изведе нуклеарни удар, а да при том није сигуран да ће потпуно уништити противника. Како су у питању огромне земље, са раштрканим и скривеним ракетама с бојевим главама, један удар никако не би могао све да их уништи. Онда дотична нападнута страна узврати из тог претеклог арсенала, и нуклеарна катаклизма је ту. А да би се делотворно одговорило, мора да постоји систем команде и везе отпоран на сваку, па и ту претњу.
Пошто су потрошене милијарде и милијарде долара на опремање одбране, од ракета, па на даље, закључило се да бетонски бункери, ма како укопани и отпорни били, вероватно не би издржали експлозију, а систем веза било би веома тешко одржавати у таквим условима.
Онда се неко досетио да би у ваздуху још и могло да се преживи, уз одговарајућу опрему. Потрошене су још милијарде да би се коначно дошло до „авиона судњег дана”.
Створен је авион који може да делује у свим ванредним околностима, од нуклеарног рата, преко удара астероида, до најезде ванземаљаца. У употреби је од 1974. године.
„Боинг” је испоручио четири таква авиона, преправљне верзије „боинга” 747-200. Сви су добили кодно име Е-4B, или NAOC (National airborne operations centar – Национални центар ваздухопловних операција). Бар један од ових авиона у сваком тренутку је на дежурству у бази близу Омахе, у америчкој савезној држави Небраска, дубоко у унутрашњости. Ако се деси да се појаве они ванземаљци или балистичке ракете, или и једно и друго, авион узлеће у року од неколико минута, скупља министра одбране, шефове Пентагона и друге важне генерале, и самим тим се претвара у штаб у ваздуху и одржава непрекинут ланац командовања. Да би тај штаб био делотворан, авион је потпуно заштићен. У ваздуху може да проведе до седам дана, уз ретко допуњавање горивом, из авиоцистерне. Једини разлог за слетање је замена уља, која ипак мора да се обави на тлу.
Операторско место у ''ТУ - 214 СР''
осаду чини до 112 људи, што је највећи број до сада за било коју летелицу. Чланови посаде живе у близини, чак и када нису на дежурству, како би у кратком року полетели.
Оплата авиона је ојачана, направљена од материјала отпорног на радијацију, чак су и стакла на пилотској кабини слична онима која се користе на микроталасним пећницама.
Опрема за комуникацију је срце ових авиона, а укрцано је 78 тона те опреме. Иако смо одавно у дигиталном добу, већина опреме је аналогна, или дигитализована само колико је то било нужно. Добар део ових машина и уређаја и дан-данас изгледа као да је коришћена у раним филмовима о Џејмсу Бонду, огромне кутије и ормани из којих вире гомиле жице, оператери који притискају дугмиће и гледају у црно–зелене екране. Ипак, сматра се да је ова релативно застарела опрема далеко поузданија од данашње, ређе се квари, мање је делова, али мање и кварова.
Сама по себи ово је отпорнија опрема, а и боље је заштићена од електромагнетног удара, који настаје као последица нуклеарне експлозије.
Поред 67 антена и сателитских тањира, ту је и десетак километара обичне жичане антене, за сваки случај. Када све друго откаже, из репа авиона пушта се жица, путем које је могуће ступити у везу чак и са зароњеним подморницама. Или, како обичавају да кажу оператери у авиону:
„Дајте нам број, било који податак, и ми ћемо ступити у везу било с ким, било где, било када, на овој планети.”
Сва та силесија антенске опреме налази се унутар „грбе”, иза кокпита авиона, по којој се споља и разликује од председничког ваздухополова („Airforce One”).
Унутра, разлика је огромна. Док председнички авион личи на летећу Белу кућу, „Е-4B” подсећа на касарну, са свим чарима и припадајућим удобностима. Чак ни министар одбране нема каду у својој собици, ни туш кабину, већ обичан сливник. Штедело се на сваком милиметру простора, да би се потрпало све неопходно за преживљавање.
Један од „Е-4B”, осим у ванредном стању, лети и као пратња председничког авиона. Никада не слеће на исти аеродром, већ на неки у близини. Све то за случај да је председнички авион онеспособљен, када овај преузима оперативну улогу и постаје „Airforce One”.
''ТУ-214СР'' на писти
ошто ванземаљци никако да стигну, једини пут када је овај авион испунио своју улогу био је током напада 11. септембра 2001. године. Тада су га видели да кружи у строго затвореном ваздушном простору изнад Вашингтона.
Oдржавање ових авиона изузетно скупо, готово сваки министар одбране најављивао је њихово расходовање. Ниједан то није урадио, рок се сваки пут продужава. За сваки случај...
Да ни Руси не остану по страни побринуо се конструкторски биро „Тупољев”. Њихов „ТУ-214СР” заменио је стари „Иљушин ИЛ-18”, који је служио више од четрдесет година.
Овај авион је направљен посебно за администрацију председника Руске федерације. Као и амерички парњак, где год лети председнички авион, прати га ова гигантска радио-станица.
Модел „ТУ-214СР” сличан је основном путничком „ТУ-214”, уз огромне измене, додуше.
Као и „Е4-B”, „Тупољев” се на први поглед разликује од основног модела. Има сличну „грбу” иза кабине, у којој су смештене антене. Те антене и оно што је испод њих опслужује 62 члана посаде. Још једна разлика је у броју пилота. У путничком их је тројица, овде четворица. Ова четворица могу да прелете 10.000 километара, на колико је са уобичајених 7000 повећан максимални долет. Ово је постигнуто убацивањем додатних резервоара, а допуна горива у ваздуху просто се подразумева, као тековина модернизације авиофлоте.
Поред резервоара, додата су и четири струјна генератора, чисто да би могли да произведу довољно струје за силну телекомуникациону опрему.
Основ свега је радио-веза, којом је авион повезан како са објектима на земљи, тако и са другим летелицама. Једина могућа и замислива тешкоћа је што та веза захтева читав систем земаљских или летећих подстаница, или сателита, по потреби. И то је решено изградњом читаве мреже предајника који служе искључиво у ову сврху. Све специјалне системе везе прави фабрика радио- компоненти „Попов” из Омска.
Унутрашњост је нешто раскошнија од америчке летелице. И даље ту нема говора о великим креветима, фотељама и купатилима, али нема говора ни о удобности напуштене касарне.
аравно, седишта су избачена, иза пилотске кабине је салон за 12 људи, обезбеђење авиона, чији је посао да окруже авион чим се приземљи, и да не мрдају од њега док не полети.
Следеће три просторије су собе са техником, уз које су и кабине за особље, како би у случају потребе могло одмах да заузме своја места. Иза технике су две путничке кабине, предвиђене за државне званичнике, као и за председника, у случају потребе.
Први лет „ТУ-214СР” је имао 27.априла 2008. године. Други апарат је полетео 10. децембра исте године, да би после обављених свих испитивања оба авиона била предата председниковој администрацији на старање и употребу.
Сви ови авиони, и амерички и руски, свакодневно су у употреби. Да ли злослутно или не, они чекају...
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре