3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
ОПАКА БЕЛИНА БЈЕЛАШНИЦЕ
 |
Крајем новембра 1989. године, београдско планинарско друштво „Железничар” приредило је вишедневни излет на Бјелашницу код Сарајева. Обезбеђен је смештај у планинарском дому „Станари” (1585 m). Већи део групе, с вођом Ламбросом Худелудисом Худинијем, кренуо је ка циљу из Пазарића уобичајеном стазом преко Шавника и Подградине, а само нас деветоро, с вођом Станишом Б. Јовановићем, изабрало је прилаз од Бабиног дола (1300 m) узбрдо до највишег врха Бјелашнице (Опсерваторија на 2067 m), па низбрдо до Станара.
У то време педесетогодишњак, Станиша је био познат по својим „педагошким” квалитетима, јер је имао и дара и стрпљења да своје богато искуство преноси планинарима почетницима. Његов тим овог пута чинила су четири средњошколца, затим Љиља, Драган и ја у касним двадесетим годинама, и Раде у касним тридесетим. Осим тинејџера, који су били без високогорског искуства, сви смо били искусни планинари. Поред Станише, који је међу босанским планинарима уживао углед изванредног познаваоца Бјелашнице, једино сам ја овамо долазио и раније.
Из Бабиног дола смо лаганим успоном кренули у преподневним сатима. Та падина планине била ми је добро позната, јер сам ту, на олимпијским теренима за слалом и спуст, пре неколик година провео диван продужени скијашки викенд. Снега је сад било врло мало, оштар мраз штипао је за лице, а изузетно снажан северни ветар избацивао нас је из равнотеже. Скренуо сам мало улево са стазе и открио да је гребен добар заклон од ветра. Ишао сам брже од осталих, па сам први дошао до Опсерваторије.
Тамо су нас дежурни метеоролози већ очекивали. Док сам пио чај, очитали су с инструмената да је тренутна брзина ветра 106 km/h, а температура 16 степени испод нуле. Објаснили су ми да се на Бјелашници сусрећу морске и континенталне ваздушне масе и у истом дану могу се доживети сва четири годишња доба. Убрзо су стигли и остали. Једном од четири средњошколца десно уво било је црвено и надувено, двоструко веће од левог, јер га на мразу и ветру није заштитио капом. Предусретљиви домаћини намазали су му уво неком посебном машћу, а ми смо се шалили да ће му уво отпасти, па ће личити на Ван Гога, чувеног сликара који није имао једно уво. Међутим, Босанци су самоуверено тврдили да су применили савршен лек и да пацијент бољу услугу не би добио ни у специјализованој клиници. Права позоришна представа о чудотворној масти, зачињена својеврсним босанским црним хумором и сокољењем Ван Гога, била је тако величанствена и убедљива да сам на крају остао у недоумици да ли се шале или говоре озбиљно.
Дошло је време да се иде даље, и колона је кренула на мраз и ветар. Било је око два сата по подне, а план је био да до Станара стигнемо за око три сата, пре мрака. Код споменика седморици младих планинара, који су децембра 1962. године залутали у магли испод Опсерваторије и смрзли се, мало смо застали. Снега је било до колена. Раде се осећао лоше зато што је појео нешто кварљиво, и још на успону је неколико пута повраћао. Онда се Ван Гог тихо пожалио да не може да носи свој ранац. Проценивши да ми то неће бити превелики напор, преузео сам његов ранац, а тинејџери су обећали да ће помоћи кад се будем уморио.
 |
Све чешће смо упадали у сметове до појаса. Једино је ветар сада био много слабији и подношљивији. У једном тренутку Станиша је дао кратак одмор и пробао пречицом да се пробије до гребена Влахиње и обележене зимске стазе, јер тамо ветрови обично разнесу снег, па нема сметова. Опсерваторија се још видела, што је значило да нисмо много одмакли, а дан је био на измаку. Изненађујуће велики наноси новог и меког снега никако нису деловали охрабрујуће. Групу су почели да хватају нелагодност и немир. Да смирим напетост, поменуо сам да сам једног новембра, пре више година, с великом групом прошао овуда до Станара за два и по сата, али тада готово да није било снега. У међувремену, Станиша је морао да обустави извиђање и да се врати, пошто је упадао у сметове до груди.
Продужили смо даље док је полако падао мрак. Станиша је пртио. Ван Гогов ранац на грудима заклањао ми је видик, па непосредно испред себе нисам видео ништа и корачао сам наслепо. Поред тога што сам се осећао као у великом корњачином оклопу, с овако кабастим теретом био сам потпуно бескористан за групу. Одлучио сам да одменим Станишу на челу колоне и тинејџерима сам дао Ван Гогов ранац. Ова промена унела је мало живости и чинило се да сада мало брже напредујемо.
Тинејџери су се мучили с Ван Гоговим ранцем тако што су га, по двојица, вукли између себе. Није прошло много и ранац сам добио назад.
Станиша је опет преузео вођство. Било му је све теже. Повремено би упадао у смет до изнад појаса, па би га његов огроман и тежак ранац поклапао преко главе и терао га да зарони у снег. Онда би се, тако поклопљен, одмарао неколико секунди пре него што би кренуо даље. Како га је стизао умор, ти његови изнуђени одмори трајали су све дуже.
У једном тренутку, док сам се вукао на зачељу колоне, сачекала ме је Љиља. Била је врло узнемирена и питала је да ли уопште имам представу где смо ми сада. При светлу батеријске лампе отворио сам планинарску карту, окренуо је помоћу компаса ка северу и назначио јој на карти две блиске тачке, Станаре и Хранисаву. Карактеристична купа Хранисаве (врх поред Станара на 1965 m), која се већ јасно назирала према северозападу, и Северњача на ведром звезданом небу, биле су наши главни ноћни оријентири. Прихватила је објашњење, а онда, неумољиво ме гледајући право у очи, упитала колико нам још треба до циља. Прогутао сам кнедлу и „ауторитативно” слагао да нам је остала највише трећина пута, односно око два и по сата. Она се мало смирила, а ја сам се надао да смо прешли бар половину.
Било је очигледно да овакав развој догађаја није био по плану. У ноћи без месечине, заглављени у снежним беспућима Бјелашнице, били смо препуштени сами себи. По главама нам се врзмала опомињућа прича о настрадалим Земунцима. Мраз је био све јачи. Нисам смео ни да помислим шта ће бити ако Станиша посустане и група се заустави. Од животне важности је било да, макар пузећи, напредујемо. Ишли смо добрим смером, али је било неизвесно колико ће све то још да траје. Било је већ око десет сати увече, а крај наше пустоловине није се назирао. Сви смо били уплашени. Мушкарци су углавном ћутали, а једино је Љиља гласно гунђала. У једном тренутку ми је, гласом на ивици плача, рекла да је не занима ни Хранисава, ни Северњача, само хоће да зна кад ћемо стићи.
Нисам осећао хладноћу, глад и жеђ, али ми је сваки следећи корак био страшно тежак и био сам све изнуренији. Знао сам да овај део Бјелашнице, у снежним условима бајковито заравњен, испод снега крије пуно разбацаних стеновитих блокова и крупног камења. Иако сам имао одличну обућу за зимске услове, ужасно сам се бојао да се не повредим. Велики физички напори пратили су ме и раније у животу, али овакво дуготрајно оптерећење нисам преживљавао никад пре тога. Срце ми је већ сатима лупало као у зеца.
 |
Изненада се, као утвара, с наше леве стране указао обрис планинарске куће „Ситник” (1765 m). И Станиша и ја коначно смо одахнули, јер су, у летњим условима, Станари одавде били на пола сата хода. Само је требало објаснити Љиљи, која је хтела да остане ту, да је Ситник у зимским условима затворен, и да су топли Станари надохват руке. После жучне свађе и тешких оптужби, углавном на Станишин и мој рачун, колона је ипак кренула даље. Још кад смо наишли на утабану стазу коју су домаћи планинари усекли кроз снег ранијих дана, расположење у групи додатно се поправило.
Рекао сам Станиши да не чека Радета, Ван Гога и мене, јер до дома имамо боб стазу, па не можемо да залутамо. Ван Гог је заостајао зато што је имао муке с ципелама које су му спадале. У ципелу пуну стврднутог снега било је немогуће сместити стопало, тако да ми није било јасно како је уопште ходао. Замршене пертле биле су залеђене. Тетурали смо низбрдо као три тифусара кад смо, стотинак метара ниже, видели светла Станара. Као по команди, спонтано смо сви сели на ивицу снежног усека. Извукао сам фрулу из свог ранца и најгласније засвирао „Разбојника”, познату јужноамеричку народну мелодију. Кад сам завршио музички наступ, чуо сам из даљине савршено разговетан, ведар и цвркутав Љиљин глас. Били су пред циљем.
Мало касније и ми смо стигли до Станара, где нас је сачекао домар и увео нас у царство топлоте. Била је већ одавно прошла поноћ. Одмах су нам донели предивни чај од бјелашничких лековитих трава. Станиша је раздрагано одговарао на питања присутних. Свих девет чланова његове екипе било је на сигурном, и лице му је сијало од среће. Никада, ни пре ни после тога, нисам га видео радоснијег. Истовремено, за суседним столом, у друштву свог момка, који ју је стрпљиво чекао и дочекао, седела је наша „амазонка” Љиља и опуштено се смејала.
Три седмице касније срео сам у „Железничару” Ван Гога. Смешио се шеретски. Десно уво било му је исте величине као лево, црвенкасто и ољуштено, али на свом месту. И није отпало. Видари са Опсерваторије ипак су били чаробњаци.
Следећег септембра, у летњим условима, неки од нас деветоро опет су дошли на Бјелашницу. Станиша и ја смо код Ситника покушавали да сами себи објаснимо куда смо те ноћи тачно прошли. Није нам успело, јер је сада, по дану и без снега, исти тај предео изгледао потпуно другачије, али је било сигурно да ћемо ту неизвесну зимску ноћ и пробијање кроз завејане вртаче ове ћудљиве планине памтити до краја живота.
Аутор:
Милан Анђелковић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
