3320 25. 9. 2015.
Истина и мит о Јованки Орлеанки
ОДЈЕЦИ
Без обзира на то што је одавно највећа хероина Француске, о овој сиромашној девојци и неустрашивој ратници и даље трају спорења
анас, скоро шест стотина година након нјене смрти, мало ко не зна ко је била Јованка Орлеанка (1412–1431). Сиромашној девојци са села, како каже легенда, сам бог је наложио да спасе Француску, па је обукла витешки оклоп и кренула у бој како би ослободила Орлеан и свог краља одвела на крунисање у Ремсу. У легенду је ушла не само као значајан учесник историјских догађаја, већ и као света мученица, пошто су је Енглези спалили на ломачи. Кроз векове су сачувана два врло важна документа која сведоче о делу њене личности. Јованкин случај први пут је разматран пред судом 1431. године када је осуђена на смрт као јеретик, а 25 година касније уприличено је ново суђење на којем је ослобођена кривице. Оба судска поступка била су крајње пристрасна али, захваљујући сачуваним записницима у којима су сачуване изјаве оптуженице, као и њених рођака и пријатеља, данас о њој знамо више него о неким кралјевима и племићима. Француска у којој је Јованка живела била је разјединјена грађанским ратом. Група позната као Армањаци сматрала је да трон припада Шарлу VII, сину покојног Шарла VI Лудог. Њихови противници Бургундинци нису хтели да прихвате Шарла VII као свог владара под изговором да је млади краљевић наложио убиство бургундског војводе Јована II Неустрашивог. По њиховом мишљењу, Шарл VII се овим чином одрекао права на наслеђе престола, али је истина да је сукоб почео много раније. Бургундинци су, још за владавине Шарла VI, који због душевне болести није био способан да влада, покушавали да наметну краља из своје лозе.
то време су Француска и Енглеска водиле Стогодишњи рат, започет још 1337. године, а након велике победе у бици код Ажинкура, 1415, изгледало је као да ће Енглези коначно остварити свој сан о двојној монархији. Омела их је прерана смрт Хенрија V 1422. године чији је наследник имао свега годину дана. Бургундинци су склопили савез с Енглеском и прихватили Хенрија VI као новог краља Француске знајући да ће проћи још много година пре него што дечак буде могао званично да влада. До 1429. године лоза Армањака била је на рубу пропасти, а удружене енглеске и бургундинске снаге држале су готово цео север Француске, укључујући и Ремс, град у ком су се од 813. године крунисали сви француски краљеви. 
У фебруару 1429. године, Јованка, неугледна сиротица из села Домреми, стигла је на двор Армањака у замку Шинон. Пут до тамо није био лак. Први пут кад је посетила Робера де Бодрикура, војног старешину у граду крај Домремија, и затражила дозволу да посети двор, одбијена је с подсмехом. То је није омело. Вратила се неколико месеци касније, овог пута у пратњи двојице Бодрикурових војника. Данас нико не зна како, али успела је да их увери у своје тврдње да само она може да помогне краљу. Тврдила је да јој је сам бог наложио да напусти дом и Шарла VII одведе у Ремс, иако би радије остала крај мајке и прела вуну.
Нема опипљивих доказа да је већ тада Јованка говорила о неким визијама. Гласови и ликови који су јој се привиђали постали су предмет расправе тек 1431. године, кад је изведена пред суд као јеретик. Бургундински богослови сматрали су да се удружила са ђаволом, ане са богом, а како би то доказали морали су да чују више о њеним привиђењима. У почетку је Јованка одбијала да одговори на таква питања, али је под огромним притиском, и јавности и цркве, почела да прича о томе.
рви пут чула је анђеоске гласове и угледала светлост у башти свог оца кад је имала тринаест година. Питања су се ређала. Како је знала да јој се бог обраћа? Да ли је то био „глас анђела или свеца” или „глас самог бога”? Након многих сати неуморних испитивања коначно је попустила и тужиоцима дала управо оно што су тражили. Рекла је да јој се обратио арханђел Михаило, заштитник куће Армањак, као и светице Маргарета и Катарина. И док је описивала њихова лица, одећу и гласове који су говорили француски није знала да себе шаље на ломачу. За разлику од Јованке, богослови су знали да, уколико је стварно „видела свеце и анђеле”, треба то да докаже описујући њихову духовну природу. Што се више трудила да своја привиђења учини стварним наводећи разне појединости, све је јаче било уверење тужиоца да ти посетиоци нису били из раја него из пакла. 
Како је неука девојка са села убедила Шарла VII да је стави на чело своје војске? Све указује на то да су Јованкине тврдње да је „божји изасланик” биле узрок велике пометње на двору Армањака. Ако би се Шарл приклонио лажном пророку, заувек би изгубио француски престо. Али ако не послуша савет истинског пророка, последице би биле подједнако поражавајуће. Није хтео да донесе исхитрену одлуку, па је Јованку послао у Поатје, да је тамо испитају његови богослови. Одговор му није помогао. Црквени званичници нису могли да подрже Јованкине тврдње, али нису пронашли никакво зло у девојци. И овај тренутак се показао као веома значајан током Јованкиног суђења. Кад бог неког изабере као свог изасланика на Земљи, он то потврди неким знаком, тврдили су тужиоци. Шта је био Јованкин знак?
Најпре је тврдила да не сме да каже, али је мало-помало попустила и тужиоцима описала веома маштовито привиђење. Анђео је дошао на двор у Шинону и њеном краљу донео златну круну тако фино израђену да ниједан овоземаљски драгуљар није могао да је направи. Поново је Јованкин покушај да докаже иситнитост својих тврдњи уверио богослове Бургундије да је јеретик.
|
ЛУДА ИЛИ НАДАХНУТА?
Већина стручњака сматра да Јованка није лагала кад је описивала своја привиђења, али се не слажу у томе шта је могао да буде њихов узрок. Верници верују да јој се обратио сам бог, баш као што верују у Христова чуда. Научници су покушали да пруже нека уверљивија објашњења. Говорило се да је била епилептична, шизофрена, растројена. Да је заиста патила од душевног поремећаја вероватно не би стекла наклоност Шарла VII, који је добро научио да препознаје знаке лудила посматрајући свог оца.
Једна од најзанимљивијих теорија о пореклу Јованкиних визија тврди да се заразила крављом туберкулозом тако што је пила некувано млеко. Болест је могла да доведе до стварање тумора на мозгу који би објаснио њена привиђења. Прво привиђење имала је 1425. године, а тог истог лета су војске Енглеске и Бургундије опљачкале и спалиле Домреми, што је за тринаестогодишњу девојчицу сигурно био изузетно потресан догађај. Данас знамо да привиђења нису тако ретка код младих људи који су претрпели неки шок. Светице Катарина и Маргарета биле су, баш као и Јованка, девице које су страдале као мученице за време прогона током раног хришћанства. Није случајно ни то што су јој се баш оне приказале. Катарина је било име Јованкине сестре, а Маргарета јој је била позната у облику статуе која је стајала у цркви у њеном селу. |
На новом суђењу, одржаном 1456. године, по завршетку Стогодишњег рата, Јованкине присталице избегавале су да тумаче ове њене речи. Покушали су да јој осветлају образ пруживши нова сведочанства о томе како је на чудесан начин препознала Шарла при њиховом првом сусрету, иако се краљевић трудио да прикрије ко је, те да му је поверила тајне које је могла да чујеи само од бога. Истина је да је за Армањаке победа у бици била необорив доказ да је бог уз Јованку, али такав „знак са небеса” бургундинске судије никада не би прихватиле.
ешко је закључити шта је тачно бог „наложио” Јованки да уради кад је први пут дошла у Шинон. Четврт века касније становници Орлеана присећали су се гласина о доласку девојке која ће их избавити, али нико од њених познаника из родног Домремија није чуо да говори о опсади града удаљеног 250 километара. Када су Шарлови богослови у Поатјеу испитивали Јованку, вероватно су, баш као и бургундинске судије, тражили неки знак од бога као доказ њених тврдњи. Изгледа да су јој тада указали на чињеницу да би било веома тешко одвести краља до Ремса будући да пут до тамо води преко Орлеана, града оданог Армањацима, који се већ пет месеци налазио под опсадом. Јованкин одговор је био да ће она сама ослободити Орлеан, а Шарлу се допала могућност да девојка на тај начин докаже веродостојност својих тврдњи. 
Aко успе, добит је огромна. У супротном ће изгубити веома мало, јер су Бургундинци, удружени с Енглезима, већ држали готово целу северну Француску. Неука девојка добила је дозволу да отпутује у Орлеан опремљена као прави војник. Коња, оклоп, мач, барјак и све друго што је имала поклонили су јој припадници Шарлове војске. За само четири дана крхка сељанчица из Домремија успела је да оконча дугу опсаду.
аква је тачно била Јованкина улога у борби ни данас није до краја јасно. Сигурно је само то да се ратна срећа Шарлове војске потпуно преокренула током њеног кратког присуства. У битку је Јованка понела само барјак који јој је био „четрдесет пута” дражи од мача, без жеље да икога убије. Током напада на Ле Турел, главно непријатељско утврђење на јужној обали Лоаре, рањена је стрелом између врата и рамена. Повреда изгледа није била озбиљна, јер се опоравила и вратила у бој на време да организује коначни јуриш. Утврђење је пало, а Енглези су се наредног дана повукли из Орелана. Заповедништво над војском увек је било у рукама неког племића, попут војводе од Алансона, али су ти исти племићи касније рекли да је она и те како утицала на њихове одлуке. Прихватали су савете неписмене сељанке верујући да је те савете бог надахнуо. С Јованком у својим редовима Шарлова војска наставила је да ниже победе заузимајући градове дуж обале Лоаре. За само неколико месеци пут до Ремса је прокрчен и Шарл VII најзад је крунисан, 17. јула 1429. године.
акон што је испунила „божји налог” Јованка се није вратила у Домреми. Наставила је да учествује у походима војске Армањака дубоко уверена да је њено присуство пресудно за њихове даље успехе. Заробљена је у мају 1430. године, током борби код Компјења. После тога више јој није било спаса. Пребацили су је у Руан, град на Сени, главно енглеско упориште у Француској. У три наврата су Армањаци нападали Руан у жељи да избаве девојку коју им је, како су веровали, послао сам бог, али су сваки пут били одбијени. 
Суђење је почело фебруара 1431. године, а предводио га је бискуп Пјер Кошон који је положај главног инквизитора добио захваљујући подршци енглеских племића жељних освете. Бројне неправилности пратиле су поступак против Јованке. Уместо у црквеном притвору, где би је надгледале калуђерице, девојка је држана под стражом енгелеских војника. Упркос томе што његови шпијуни нису успели да прибаве било какве доказе против девојке, бискуп Кошон није одустајао од оптужби за вештичарење. Јованкину молбу да присусвује миси одбили су уз образложење да је неприлично одевена. Своју војничку униформу, која се састојала од тунике, уских панталона и високих чизама, задржала је и у затвору, јер је сматрала да јој пружа бољу заштиту од силовања него лепршаве (женске) хаљине.
ако је суђење одмицало, у недостатку тврђих доказа Јованкина мушка одећа је постала један од главних повода за осуду. Хаљину је поново обукла на дан погубљења, 30. маја 1431. године. Пошто је осуђеница умрла у тешким мукама, енглески војници разгрнули су угљевље и окупљенима показали изгорело тело, како нико не би могао да тврди да се некако спасла. Потом су остатке још двапут спалили, све док се нису претворили у прах и пепео, бачен у Сену. Папа Бенедикт XVI канонизовао је Јованку 16. маја 1920. године. Од тада је Јованка Орлеанка једна од најомиљенијих светица Римокатоличке цркве.
Аутор:
М. Божовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
