3320 25. 9. 2015.
Новосадски Арсен Лупен
НОВАЦ И НЕКОЛИКО ШУНКИ
Као неки лопов из романа, један млади Новосађанин пре више од 70 година узбуђивао је јавност спретним и маштовитим крађама
Улица краља Александра из времена кад је Јохан Адам ушао у лоповску легенду
одине 1938. у мирној војвођанској варошици Петровграду (данас Зрењанин) полицијски инспектор срео се с наизглед нерешивом загонетком. Рано ујутру у полицијску станицу јавио се Јулије Дуан, власник богате петровградске гвожђаре која се налазила у Улици краља Александра 16. Господин Дуан пријавио је крађу у својој радионици, али није могао да објасни како се она десила. Наиме, ниједна брава није била обијена, али новац из касе је недостајао. Није било сумње да је све било добро закључано и није било никог, сем самог несрећног господина Дуана, ко би имао други кључ. Такође, није било никаквог трага прескакања високе ограде. Дежурни инспектор нашао се пред загонетком и неколико људи било је задужено за рад на овом случају.Тек доста касније тог дана, када је гвожђара већ била поново отворена за муштерије, неком је упао у очи огроман празан сандук који се налазио у дворишту. Власник гвожђаре био је сигуран да дрвени сандук не припада њему и није знао како се ту уопште нашао. Напокон се један од радника присетио пријатног младића који је сандук лично испоручио вече пре крађе, остављајући га у дворишту јер је тобоже газда Јулије тако наредио.
Коцкице су почеле полако да се слажу. Било је јасно да је непознати крадљивац унео празан ковчег у двориште и искористио тренутак кад се нашао сам да би се сакрио у њега. Кад је радно време завршено, и кад се господин Дуан повукао на спавање, вешти лопов изашао је из сандука, испразнио касу и изашао из дворишта отворивши врата изнутра.
Пун празан сандук
Крађа је била јединствена, али ко ју је починио, полиција ће сазнати тек годину дана касније. У септембру 1939, у време када су Хитлерове трупе пустошиле Пољску, а Југославија још била нетакнута великим ратом који је почињао, један новосадски инспектор ухапсио је извесног Јохана Адама под сумњом да је опљачкао Страјинову потрошачку задругу. То није била мала крађа, јер је из складишта изнето робе у вредности 40.000 динара (поређења ради, примерак дневних новина тада је коштао један динар, а просечна теглећа кобила око 3500 динара).
Осумњичени Јохан Адам био је пријатан младић лепог понашања, врло лепо обучен, и на истражитеље је оставио добар утисак. Важио је за „дете из добре куће” јер је био син Лудвига Адама, цењеног адвокатског писара у Петровграду. Очекивало се да ће убрзо бити и пуштен.
Међутим, полицајци нису ни слутили да имају посла с једним од најдрскијих крадљиваца тог времена, човеком кога ће дневна штампа касније, готово с дивљењем, бомбастично прозвати новосадским Арсеном Лупеном.
Прво што је дежурни инспектор открио било је да је симпатични младић имао и те како позамашан досије. Због крађа и превара био је хапшен и затваран више пута у Бечу, Матерсбургу, Марибору и Љубљани. Његово име могло је да се повеже с тридесетак провала и у Петровграду, а одговарао је и опису тајанственог човека с празним сандуком с почетка наше приче. Поврх свега, био је пријављен и као војни бегунац.
Пошто је Адам ухапшен у Новом Саду, спроведен је у окружни суд, а како овај није био надлежан да му суди, предат је петровградском окружном суду који је раније издао и потерницу за њим. Сакупљено је довољно доказа, укључујући и оне за случај крађе Дуанове гвожђаре, и било је јасно да Адама чека дуго раздобље иза решетака.
Додуше, вешти Адам мислио је другачије. После неколико дана ухапшени је спроведен у Петровград, где је требало да у притвору сачека суђење. Већ неколико дана касније, у глуво доба ноћи, младић је направио рупу у таваници судског затвора и извео величанствено бекство преко клизавих кровова уснулог града.
Да није много бирао кад би се нашао у нужди, сведочи и то да је умео да краде шта стигне. Тако му се недуго после бекства десило да и поред све умешности буде примећен док покушава да обије пушкарску радњу у Темеринској улици у Новом Саду. Пошто је у провали осујећен, хладнокрвно се одшуњао на таван исте куће и одатле изнео неколико шунки!
Хет-трик у Краља Александра 16
У ледено новосадско јутро, 19. јануара 1940. године, Лео Хиршенхаузер дошао је да као и обично отвори своју велетрговину хартије у Улици краља Александра 16. (Онима који још нису приметили нешто занимљиво у овом податку предлажемо да још једном пажљиво прочитају другу реченицу овог текста.) Власника је чекало непријатно изненађење – врата су била спретно обијена и новца из касе је, наравно, нестало.
Питање је да ли би полиција икада открила починиоца да на пулту продавнице није било остављено запечаћено писмо, упућено полицији! У њему Јохан Адам, потписавши се пуним именом и презименом, пребацује свом оцу да у младости није водио довољно рачуна о њему и да је само тако било могуће да он, син угледних родитеља, постане злочинац. У писму се наслућивала огромна жеља за славом коју је новосадска штампа оберучке пожурила да испуни, започињући низ сензационалистичких текстова о овом духовитом лопову.
Пошто је овако јавно бацио рукавицу у лице закону, новосадска полиција удвостручује труд да нађе Адама, умножавајући и делећи његове фотографије свим градским стражарима. Ништа није вредело.
Тачно недељу дана после прве крађе у радњи Леа Хиршенхаузера, у ноћи 27. јануара, у истој згради у Улици краља Александра 16, Јохан Адам обија касу у продавници Саве Нишевића и износи робу у вредности око 9000 динара.
 |
| Лице с потернице нашло се на страницама многих тадашњих новина |
Цео град је сада с помешаним осећањима ишчекивао хет-трик, трећу пљачку у Краља Александра 16. Појављивали су се људи с теоријама да се овај мађионичар крадљивац управо и крије у тој згради. Наиме, тај простор било је веома тешко надзирати због великог броја људи који су у току дана долазили. Сем опљачканих трговина, у згради су се налазиле још три продавнице (књижара, радња инжењера Бургхарта и оптичарска радња господина Бендека), две лекарске ординације (од којих једна за нервне болести) и једна јавнобележничка канцеларија. Било је тешко типовати у ком је од локала Адам очекивао најмање опасности и највише добити.
Али полиција није чекала дуго да ово сазна. Само два дана после друге крађе, 29. јануара, доктор Дезидер Анау, лекар специјалиста за нервне болести, јавио се полицији с необичном причом.
– Данас, око пола једанаест пре подне – причао је доктор Анау иследнику – био сам сам у својој ординацији. Учинило ми се да чујем неку буку у суседној соби у којој је преко дана каса. Кад сам ушао, у соби сам затекао црнокосог младића у дугом карираном капуту како се приближава радном столу у чијој фиоци држим новац. Кад ме је спазио, младић је пребледео и покушао да бежи, али сам се бацио на њега и успео да га зауставим и задржим. Младић није проговарао ни реч. Успео сам да дозовем служавку и она је отрчала по позорника, али полицајац по закону није смео да напушта своје место. Нажалост, другог нисам дочекао јер су ме тада хитно позвали једном болеснику и младића сам морао да пустим.
После овог необичног догађаја, Јохан Адам више се није појављивао у Новом Саду.
Али полицајци нису очајавали – у међувремену је Лео Хиршенхаузер пријавио да су му у пљачки нестала и документа, а како је већ било познато да Јохан Адам има обичај да се представља под туђим именом, требало је само разаслати потерницу за особом која се буде пријавила негде под именом Леа Хиршенхаузера.
Вечити вереник
Пошто је напустио Нови Сад, Адам је побегао у Панчево са својим уобичајеним свежњем туђих докумената. Једном тамошњем трговцу продао је украдену писаћу машину представљајући се као трговац коме су се на путу покварила кола па му је хитно потребан новац.
У Панчеву је упознао младу певачицу Надежду Панић, којој се лажно представио као богати новосадски трговац и убрзо се верио с њом. Почели су да живе заједно у гостионици „Сремац”. С друге стране, гостионичару се Адам представио као син адвоката из Темеринске улице који се посвађао са оцем због веренице и побегао од куће. Пошто није имао готовине, уместо новцем, Адам је собу у којој је живео с Нађом исплаћивао у (наравно, краденом) сребрном есцајгу, па чак и једним кожним капутом.
Пратећи украдена документа, на крају га је ухапсила београдска полиција, заједно с вереницом коју је успео да умеша у своје махинације. После хапшења, и пошто је сазнала његов прави идентитет, Нађа је и даље ватрено изјављивала како ће свакако поћи за њега, и да ће сачекати све године које он буде морао да проведе у затвору. Али романтична певачица променила је одлуку врло брзо, из сасвим оправданих разлога.
Чак су и новинари тада већ знали да је Адам успевао тако дуго да измиче полицији управо захваљујући лаковерним младим дамама које је заводио, онако успут.
Осим Нађе, остала су забележена имена само њих две. Једно време био је верен и с госпођицом Зорком Округлић, куповао јој накит, чак се спријатељио и с њеним поочимом. Једно време живео је и с Јудитом Ивануш, у гостионици на дунавској ади. И ту се представљао као богати џентлмен и денди и, како су причали очевици, силазио на доручак у пиџами и у доколици пецао рибу.
Педигре и пустоловни романи
Иако одговоран државни службеник, ни Јоханов отац није имао сасвим обичну животну причу. Доста рано остао је удовац и оженио се другом женом која никада није имала добар однос с малим Јоханом који је читао превише пустоловних књига и по природи био неукротив.
Војвођанска јавност први пут је чула за Лудвига Адама када је процурила прича да би он, наводно, требало да буде један од петорице наследника баснословних шеснаест милиона долара које је оставио преминули рођак из Америке. Лудвиг је тим поводом чак путовао у Америку и вратио се тврдећи да је новац обезбеђен али да ће због неких формалности морати још мало да се сачека. Његов син Јохан очигледно за то није имао стрпљења.
Полицијски иследник забележио је да је Јохан Адам после хапшења био сломљен и нервозан. Овог невероватног пустолова, лопова и преваранта ипак је стигао умор. Забележено је да је за време док је говорио дежурном бележнику о породичним стварима неколико пута грцао у плачу, и било је тешко рећи да ли је то смишљено или не. Том приликом је рекао и да би радо узео Надежду за жену, као и да ће заувек оставити криминал ако му отац опрости. Нешто касније је, предомисливши се мало, додао да му је отац богат човек који је наследио шеснаест милиона и да ће му он свакако помоћи чим изађе из затвора.
ЛОПОВ ЗА СВА ВРЕМЕНА За оне који не знају, Арсен Лупен је измишљени јунак француског писца Мориса Леблана. Он је заводљиви лопов и преварант, пустолов који често, игром случаја, с оне стране закона помаже праведну ствар. Од дана када се први пут појавио као јунак у Леблановој причи из 1905. године, овај лопов џентлмен ужива углед на француском говорном подручју упоредив с оним који је стекао Шерлок Холмс. Занимљиво је да су најспретнији лопов и најбољи детектив аматер више пута укрстили копља – неколико пута у причама самог Леблана (после тужбе Артура Конана Дојла која је уследила, Холмс је преименован у Херлока Шолмса, па у Холмлока Шерса) и у видео-игрици из 2008. године. Такође, у причи „Затвореник из куле” (2008) чувеног руског писца Бориса Акуњина, Шерлок Холмс и Акуњинов лик детектив Ераст Фандорин заједно покушавају да надмудре неухватљивог Лупена. |
Овом двадесетшестогодишњаку на крају је изречена казна од десет година затвора, док су сви остали оптуженици пуштени. Јохан је том приликом изјавио да је сасвим задовољан пресудом. Тек касније, новинар новосадског листа „Дан” сазнао је од једног кажњеника да је Адам рекао да му је свеједно на колико ће га година осудити јер ће он ионако поново побећи.
Последње што може да се сазна о овом романтичном лопову јесте да је у фебруару 1941. године под јаком стражом спроведен у затвор. Већ месец дана касније, крвави вихор Другог светског рата проширио се и на тадашњу Краљевину Југославију. Тешко је рећи шта се даље дешавало са углађеним младићем који је превише волео да очијука са судбином, али некако није тешко претпоставити да је обећање о бекству у општем хаосу који је наступио вероватно и спровео у дело.
Аутор:
Настасја Писарев - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
