Зашто се каже...

У нашем народу одавно постоји пословица ПИЈЕ ВИНО КО ИМА НОВАЦА, / А КО НЕМА, СЈЕДИ КОД ЛОНАЦА, коју Вук Караџић доноси у Српском рјечнику (у одредници новац)

Према стручној дефиницији (једној од многих), „новац је специфична роба коју је развитак робне производње и размене издвојио из осталог робног света да монополски врши улогу општег еквивалента”. Већ хиљадама година – откако су у 7. веку пре наше ере почели да га кују у малоазијској краљевини Лидији – појам новца је метални новац. Вреднији је био од племенитих метала, злата и сребра, а у ситнијим апоенима и од бакра, бронзе, никла, алуминијума.
Пре појаве новца – а на многим местима и упоредо с њим – као општи еквивалент размене служила је нека вредна роба: стока, шкољке, крзно, оруђа, оружје, платно, жито... Економисти то знају из историје, а лингвисти до истог закључка долазе истражујући називе за новац. О изворној робној природи новца сведоче речи као на пример латинска пецуниа која је пре него „богатство, новац” значила „стока”, или наша благо која значи не само „богатство уопште” и „новац” (на пример у народној песми САБЉА ВАЉА МЛОГО БИЛА БЛАГА), већ и „стока” (нарочито као живо благо). У средњовековној Србији у оптицају је било више врста страног новца, а од 13. века у српским земљама поједини владари и великаши почели су да кују сопствени новац (највише по узору на млетачке гроше). Па ипак, новац није био једино средство плаћања: у Жичкој повељи из 1220. године казне су предвиђене у коњима и воловима, а чак и међу тако великим трговцима какви су били Дубровчани, у једном документу из 1280. године налази се податак да је један Дубровчанин другоме уступио коња у замену за 16 лаката чоје.

Од придева нов

У неким европским језицима реч која значи „новац” страног је порекла (енглеско money француског,  мађарско penz словенског и тако даље). У већини језика, ипак, назив за новац потиче од неке домаће речи. Међутим, првобитна значења тих речи по правилу се разликују, што се стручно каже да су називи новца „различито мотивисани”. То значи да имена новца одражавају неке друге – али различите – предмете или појмове, који варирају од језика до језика, понекад се поклапајући у више различитих језика или остајући заједнички некој групи језика. У тим терминима препознаје се или роба првобитно коришћена у функцији новца (на пример стока, у латинском пецуниа, српском благо, староирском dairt „једногодац, назиме”, староруском куна „кожа од куне” и тако даље) или метал од кога се новац правио (на пример латинско aes „новац” од старијег „бронза”, француско аргент „новац” од старијег „сребро” – које се преко латинског аргентум своди на грчко argyrion , отуд и старословенска преведеница сребро „новац”), или пак функција новца (нем. Geld „на(до)кнада, плаћање, порез”). И у српском и хрватском новац (као и у словеначком новец „кованица”) у питању је домаћа реч. Али она по типу мотивације није ни налик неком од поменутих назива већ је јединствена (и међу осталим словенским језицима и у односу на све друге) јер је изведена од придева нов.
Упркос томе што именица новац несумњиво потиче од придева нов, у науци је и даље отворено питање њеног непосредног порекла. По некима, новац је био скраћени назив за новобрдски динар – према средњовековном граду Новом Брду, североисточно од данашње Приштине, где се налазила једна од ковница српских владара (све док је од деспота Ђурђа Бранковића нису преузели Турци). Међутим, пошто назив новац није посведочен у предтурско доба, пре ће бити да су у праву они који рачунају да је он настао касније и да се тицао неке нове монете (за разлику од старе, претходно важеће), те да је новац заправо значио нови динар или нови пенез (по истом творбеном моделу по коме је бео човек = белац, мали дечак = малац... уосталом, и пчеларима у северној Далмацији је нови рој = новац). Касније је та именица, изведена од придева нов (на исти начин, само другим суфиксима, настале су и речи новак „придошлица; регрут”, новач „нови пут”, новина „нова лађа; нова ракија”...), након што се усталила у т(акв)ом облику и значењу, отпочела сопствени живот и временом створила сопствену породицу речи: деминутив новчић, аугментатив новчина, радну именицу новчар, придев новчан и од њега даље изведенице новчаник, новчаница и тако даље.
Иако се новац данас користи најчешће као збирна именица, у смислу „имовина, богатство”, изгледа да му је изворно значење било „кованица, монета, новчана јединица”. У прилог томе говоре примери као у пословици ПОЗНАЈЕМ ГА КАО СЛИЈЕПАЦ РЂАВ НОВАЦ, али још више облици множине новци (као у поднаслову текста или у пословици НИЈЕСАМ СЕ С КЕСОМ СВАДИО ПА ДА ПРОСИПАМ НОВЦЕ) или чак новчине: ИМА ОН ПУНО НОВЧИНА (у Српском рјечнику). А која је пак била вредност те кованице, тешко је рећи – мада је јасно да се временом мењала. У Вуково доба, на пример, новац је био једнак петини гроша (који је пак вредео двадесет пара или петину динара). Нема сумње да му је, барем у једно време, вредност била јако мала: ДЈЕВОЈКА ЈЕ ПО ДУКАТ МИ ЗЛАТА, УДОВИЦА ЗА ПЕТНАЕСТ ПАРА, ПУШТЕНИЦА ЗА ДЕСЕТ НОВАЦА. Иако не знамо кад су настали ови стихови, према редоследу набрајања јасно је да су ту новци најмање вредности. Није прецизнији ни податак у једном члану статута према коме су крајем 17. века пословале српске ћурчије (крзнари) у Будиму: тамо стоји да ко год донесе робу на сваких сто форинти њене вредности, десет новаца треба да да у заједничку касу ћурчијског цеха (удружења). Да је у питању била мала вредност, јасно је и из начина на који реч новац, читав век касније, користи Јован Рајић кад каже: ДОК НЕ ПЛАТИШ ДО НОВЦА САВ ДУГ. Уосталом, не би то био једини случај да управо најмања новчана јединица постаје појам новца уопште, вероватно преко одричне, негативне фразе, као, на пример, немати ни (пребијене) паре или колоквијално немати ни кинте и тако даље.

Паре и шолди

То што се новац, осим у народним песмама којима не може да се одреди време настанка, код нас први пут писмено помиње тек у 17. веку (у неким хрватским изворима и век раније), никако не значи да Срби пре тога нису знали за новац – већ да су га другачије звали. У старосрпском је постојала реч пенез (то јест пјенез, пинез), општесловенски германизам (од кога је и немачко Pfenning) коју су још стари Словени позајмили од Германа, отуд чешко peniz, пољско pieniaz као основне речи за „новац”, а као застареле и руско пен®з†, бугарско пенез, словеначко penez...). Наш облик једнине пенез настао је према множини пенези, која је од првобитне једнине пенег. Иако те речи данас нема у књижевном језику, понегде је она још жива у народним говорима – отуд и у градском жаргону – у неким изведеницама, у презимену Пенезић и тако даље.
И остали синоними за новац страног су порекла, али ниједан није тако широко распрострањен као турцизам паре (односно пара) који се „одомаћио” не само код нас већ и у осталим балканским језицима. Ти други називи новца везани су само за понеки део наше језичке територије – који се обично поклапа са сфером утицаја одређеног страног језика. На пример, у јужној Србији то је грецизам аспра или јаспра, од грчког aspra, што је множина од aspron, које је и само од латинског asper „оштар, оштро одсечен”, затим у Црној Гори се користи италијанизам спенза, спенђе (од spensa, spense, што у основи значи „трошак”), у Далмацији се чује и солди, шолди од италијанског soldi „новац”. Та реч пак потиче од латинског поимениченог придева sol(i)dus , тврд, чврст” (подразумевало се solidus nummus „чврст новац”) што је било име новог златника који је почетком 4. века у римски новчани систем увео цар Константин Велики. Иако је ту у питању назив конкретне кованице (као што је случај и с млетачким грошем, од италијанског grosso „велик”), таква творба речи, путем поименичења придева (мада не истог), служи нам као паралела која „подупире” извођење нашег термина новац од придева нов .