3320 25. 9. 2015.
„Забавников” ЗОО / Чудо у Врту добре наде
НОСИ МИ СЕ БЕЛО
Постоји једно место у Београду које непрекидно опседају домаће и стране новинарске екипе. Заслугу за толику омиљеност наше престонице има весела дружина лавова снежног крзна
аша је с Анђелом и Тадијом, кћерком и сином, дошла у посету другој Маши и њеном потомству. Сусрет се одвијао под будним Нађиним оком. У рукавицама. И то не у преносном, већ дословном смислу. Машино четворо младих нико није смео да узме у руке ако претходно не навуче хируршке рукавице. Некако у исто време, с размаком од три недеље, свет су угледала и два Кјарина потомка. Посета је уприличена у засебној просторији у коју може да се уђе само с посебном дозволом. Младунце нико не сме да узнемирава док не ојачају. Додуше, због велике славе коју уживају у читавом свету, списак заинтересованих који би да их сниме веома је дугачак.
Најпознатије телевизијске и новинарске екипе утркују се која ће пре писати и извештавати о чуду које се већ неколико година одвија у Врту добре наде.
све је, како нам објашњава Вук Бојовић, директор Београдског зоолошког врта, почело његовим сном да се српска престоница прочује у целом свету по животињама које ће бити беле, као и град у коме живе. Још 2004. године свим силама је настојао да у Београд доведе пар белих лавова. Наравно, иако је с многима преговарао о тој замисли, то је било тешко оствариво због недостатка новца. Бели лавови процењују се на неколико стотина хиљада евра. Кад се крајем 2004. године Бојовић затекао, ни мање ни више него баш у Тунгузији, области Сибира која се тако неслужбено зове по народу који живи у том делу Русије, примио је телефонски позив који је све преокренуо из корена. Случај је хтео да му се мобилни телефон баш празнио па није тачно чуо ко је био „с друге стране жице”. Вук је само успео да објасни шта му се дешава с мобилним и замолио је незнанца да му се јави неколико дана касније.По повратку у Београд, даље нам прича директор Врта добре наде, све се брзо разјаснило. Вука је звао Нићифор Ник Аничић, наш пословни човек који живи у Јужноафричкој Републици. Велики бели брат, како о овом великом добротвору Врта сад говори Вук Бојовић, у београдски зоолошки врт прво је послао пар гепарда. Убрзо је уследила нова бесплатна пошиљка: Вамбо и Шумба, бели лав и лавица. Ове две дивље мачке стигле су посебним авионом, из Кригер парка с Рога Африке, у Београд 10. децембра 2005. године.
Сан Вука Бојовића полако се остварује. Осим белих лавова, у Врту добре наде већ живи и бели тигар (женка се још чека), бели валаби, бели јеж, арктички (бели) вук, бела лама, снежна коза, бела рода, велика бела чапља, белоћуби какаду, бели голубови.
ада још нико није могао ни да претпостави да је тиме почело сасвим ново поглавље које ће Врт добре наде прославити широм планете. Иако није било непознато да у дивљини могу да се појаве и бели лавови, то је ипак права реткост. Знало се да нису у питању албино лавови, радило се о сасвим другачијој појави: због несташице пигмента у кожи, означене као леуцизам, животиње иначе тамније боје генетском мутацијом на свет доносе младунце белог крзна. |
| Нићифор Ник Аничић, велики добротвор београдског зоолошког врта, добио је титулу „Велики бели брат”. |
Иако су се Вамбо и Шимба брзо прилагодили и постали прави Београђани, Вука Бојовића све време је копкало зашто одбијају да се паре. Зар неће да створе драгоцено потомство? Убрзо пошто је недоумице изнео Нику Аничићу, Велики бели брат послао је у београдски зоолошки врт још једну белу лавицу. Тако је 2006. године Маша постала нови становник Врта добре наде. Убрзо по њеном доласку, у Врт се уселила и Кјара, лавица уобичајене боје, која је стигла из Суботице.
Да ли се Вамбо одједном осетио толико важан, окружен с три лавице, или му је одједном прорадио инстинкт продужења врсте, никад се неће знати, тек, цар животиња почео је да се упушта у љубавне игре. У Врту добре наде дошло је до правог љубавног ватромета. Неуобичајена појава, посебно кад се зна да лав и лавица, пре него што она остане у „блаженом стању”, морају да се паре око две хиљаде пута!
рајем априла ове године у Врту добре наде свет је угледала и четврта генерација младунаца белих лавова. Маша је на свет донела четири бела лавића, а мало пре ње и Кјара још два жута. Тек кад је Врт улепшала та шесточлана лавовска дружина, у лавицама се пробудио матерински порив. Боље речено, чини се да је Кјара заслужна што је напокон и Маша схватила да мора да брине о својој „деци”. До тада незаинтересована, Маша је преко ноћи постала брижна и посвећена мајка. Додатно је занимљиво што ове две лавице, откако су на свет дошли лавићи, не праве питање чији је који потомак. Наизменично брину о младунцима и напокон им дозвољавају да их сисају, што је људима који над њима бдију знатно олакшало посао. Веома је важно да лавићи, док су још сасвим нејаки, добију неопходну дозу колострума, млека које им ојачава имунитет и чини их спремнијим и отпорнијим за даљи живот.Бели лавови претворили су нашу престоницу у центар света. Кад су на свет дошле прве дивље мачке снежног крзна, Београд је био једна од ретких престоница која је могла да се похвали том несвакидашњом појавом. Довољно је да човек на Интернету укуца појам „бели лавови” и увериће се да ће се одмах појавити сајтови, као и фотографије, који дају податке о београдским великим мачкама.
О свим белим лавовима на Земљи податке има Глобални труст за њихову заштиту. Иако се не зна сасвим сигурно колико их је тачно на свету, говори се о бројци од двеста до триста белих лавова. Осим парка Кругер у Африци, Београд је један од највећих „расадника” лавова снежног крзна. Ако није и највећи.
 |
| Док држи Кјарино младунче, Анђелин сваки покрет помно прате и једна и друга Маша. |
Вук Бојовић с поносом истиче да су стручњаци изјавили да је Вамбо, лав који је толико расположен за парење, можда и најлепши примерак белог цара животиња у целом свету. Ко год је имао срећу да га види уживо, на први поглед схвата да се Вамбо заиста понаша као права звезда. Пре свега, има се утисак да се, пре него што изађе из своје кућице, погледа у огледало и намести „фризуру”. На очи му „шмекерски” пада део гриве коју он, с времена на време, мрдајући главом лево-десно, делимично склони с њушке. Ако види да се око стакленог кавеза, посебно изграђеног за беле лавове, сакупило мноштво радозналаца, он се полако усправи и лењо приђе огради. Чисто да покаже своје дивне очи и дугачке трепавице.
ок се Вамбо шепурио по кавезу, с његовим потомцима и даље су се играли Анђела и Тадија. С једне стране решетака своју децу будно је проматрала Маша, очигледно стрепећи да неко случајно не повреди неко од њене и Кјарине младунчади. И с друге стране решетака једна Маша такође није скидала поглед са своје деце, али је истовремено водила рачуна да све буде у реду и с лавићима. На неки само њима знани начин, две Маше одлично су се разумеле.НАЂА, КЕНГУРОВА МАМА
О четири бела и два жута лавића, осим Маше и Кјаре, предано брине и о њима се стара Нађа Радовић. И не само о њима.
Нађа Радовић, по занимању вероучитељица, однедавно је стално запослена у Врту добре наде. Више не мора да трчи с посла на посао. Ова изузетно предана млада жена сада пуно радно време посвећује лавићима, али не само њима. Нађа брине о мноштву других животињских беба. У зоолошком врту и спава. Осим шесточлане лавовске дружине лављих потомака, један од Нађиних мезимаца је и мали кенгур по имену Марта, кога је мајка одбацила и не дозвољава му да спава у њеној за то природно предвиђеној торби. Марта сад спава у платненој торби коју Нађа понекад поносно прошета вртом, посебно кад стигну фоторепортери и камермани.
СУРОВОСТ НА ДЕЛУ
У предању народа који деле иста пространства с лавовима, бели лав симбол је среће. Веровало се да се снежни цар животиња ретко рађа, отприлике једном у сто година, и да његова појава наговештава раздобље успеха и благостања.
Нажалост, дуго је постојао и обичај да велике светске вође из чисте охолости (они то зову ловачко умеће), желе да устреле баш белог лава. Док те велике дивље мачке нису стављене под заштиту, углавном су окончавале као трофеји у виду коже или препариране главе у дому неког моћника. Вук Бојовић каже да је и Јосип Броз Тито у збирци трофеја имао две беле лавице.
Аутор:
Весна Софреновић 
