3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – АМЕРИЧКИ ПАТУЉАСТИ СОМИЋ
НИ С ЊИМ
А сада мало о рибљој напасти, пошасти, жгадији, корову, далеко му лепа кућа, како у основи и јесте
мерички патуљасти сомић свакако је најнеомиљенија и најраспрострањенија неаутохтона (стручно се то каже: интродукована) риба наших крајева, толико и тако (милијардитски) многобројна да је по масовности надмашила чак и чувену бабушку, на коју ће такође доћи ред у опису риба Србије. По закону, а закони постоје да би се (хм!) поштовали, америчког сомића и бабушку не смете вратити у воду када их уловите, него с њима у торбу, уколико сте љубитељ тог укуса који, парадоксално, није за потцењивање, па у тигањ, или их одмах зафрљачите иза леђа, на обалу, да нахраните чавке и свраке које стрпљиво чуче на гранама врба и топола и чекају свој залогај. Неће бити да су и птице (мада врапци све знају) упознате са законом, али им је свакако из искуства познато шта је рибарски бес када се на удицу са скупоценим мамцем припремљеним за капиталног шарана, окачи тај патуљак, ма, и ту је потребан деминутив, тај насртљиви, нервозни патуљчић који прождире све живо. Неке воде сасвим опусте када их насели досељеник, не знам да ли је политички коректно рећи тај рибљи колонизатор из Америке.Управо тако. Нико поуздано не зна како је и тачно када амерички патуљасти сомић доспео у Европу, прича има неколико верзија. По једној, био је он, поткрај 19. века, намењен узгајању у рибњацима, јер у постојбини достиже завидну тежину (и код нас су највећи примерци из рибњака, иначе једва прелазе 100-200 грама и 20 центиметара). По другој, уместо једне врсте америчког/канадског сома, погодног за вештачки узгој, грешком или намерно, као да је то сада важно, европским рибњацима испоручена је друга, неквалитетна врста. По трећој причи је, опет, слично сунчаници, отпослат на нашу страну Атлантика као украсна, акваријумска рибица, што такође није без основа, јер га и дан-данас понегде држе у слатководним акваријумима.
Није то посебно лепа, али је свакако занимљива, необична рибица, како по изгледу, тако и по понашању. Било како било, дошљаку клима није пријала, прилагођавајући се новим условима прилично је закржљао и мутирао (лилипутирао!), али је зато квалитет надокнадио квантитетом.
атинско име ће вам о њему доста рећи. Амерички патуљасти сомић по међународној номенклатури зове се Ictalurus ameiurus nebulosus и, да видите, та неболуза баш добро пристаје уз његов рибљи карактер. (Немојте сумњичаво вртети главама, свака рибља врста има своје одлике, навике и ћуди, па се то заиста може звати карактером, што ме посебно занима у овој причи о рибама наших вода.) Осим nebulosusa среће се и други варијетет, Ameiurus melas, један је црно-смеђ а други зеленкаст, али ко би то сад разликовао, будући да му боја у великој мери зависи од подлоге у стајаћицама. У рекама га готово уопште нема. Како год, та риба врло слабо види и углавном се ослања на изузетно осетљиво чуло додира, боље рећи, на бркове, јер око уста има четири пара бркова, као каква рибља мачка, па је сасвим природно што у Америци сомове због бркова и грабљивости називају Catfisch.Кад смо већ код имена, треба рећи да америчког патуљастог сомића, што му је крштено име, у овдашњој риболовној свакодневици мало ко тако назива. Ем је предуго, ем помало плеонастично и таутологично, ако је већ патуљаст, шта ће му онда још и тај деминутив – сомић. Те га из практичних, језичко-економских, благоироничних побуда чешће, како где, зову и терпеш, ток, мањов (погрешно и манић), главоња, бодоња, кућин, роган, абисинац, булец, пулец, шућа, жућа, куцина…
Најчешћа имена цвергл/цверглан и терпан преузели смо и прилагодили из немачког (Zwerge), односно мађарског (törpe), што у оба случаја значи исто – патуљак. Ипак, најдуховитији његови називи су новијег датума, и ту би они који се баве утицајем политике на лингвистику могли да напишу опширне студије, јер америчког патуљастог сомића наш рибарски свет одмила назива и реганом и клинтоном, тешко нам је погодити зашто.
едног раног јунског сунчаног јутра, пре више година, шетао сам уз обалу Савског језера на Ади Циганлији. Сезона купања још није била почела, а цвергл је у то време већ завршио мрест. И знате ли шта сам видео? Мирна језерска површина црнела се од облака млађи те рибе која је систематично „чистила” све што јој се нађе на путу. Цвергл је нискорепродуктивна риба, али је тако многобројан зато што после свадбе и мреста, слично другим сомовима, срећни родитељи праве јаслице и обданиште, то јест, брину о својој млађи све док не одрасте толико да јој старатељство више није потребно, а то бива кад може само да се храни. При том, ту многобројност омогућава и чињеница да цвергл нема правих природних непријатеља. Грабљивице га једу тек кад немају шта друго и то само недорасле примерке, јер крупнији имају три оштре бодље, чији убод није отрован али је врло болан, а птице му не могу ништа јер је риба кршевитог дна. Остаје само човек да се бори против те чуме, и да изгуби, наравно. Не каже се узаман, пола у шали, пола у збиљи, да би тај рибац преживео и постнуклеарну радијацију. Он и пустињска шкорпија, а место трећег кандидата остаје трајно упражњено. Уколико би, којим случајем, преживеле бубашвабе, цвергл би их све одреда слистио.
онешто, на срећу, учини и сама природа. Научници су приметили да при пренамножавању цвергл оболева од неке гљивичне болести или од вируса (стручно: herpesvirus ameiurus 1 – HVA 1) који напада само њега и десеткује га. Лови се лако, дубинским начином или на пловак, прибор не мора да буде ни посебно квалитетан нити њему намењен, а за мамац може да се стави дословно све јестиво што вам је при руци, биљног или животињског порекла, цверглан не бира, него халапљиво гута. Најнеобичније у свему је што га, упркос свему реченом, многи риболовци радо лове, ваљда и стога што му је месо укусно, без костију, а добра рибља чорба боља је с њим него без њега. Па, пријатно вам било, јер, како стара рибарска изрека каже, рибља чорба је готова тек када је поједемо.
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Милан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
