3320 25. 9. 2015.
Уметници на ветрометини времена
НИЈЕ ТО
Вагнеру су рекли да му је музика досадна, Реноару да нема сликарког дара, а Астеру да не уме да глуми... Сетите се овога кад вас неко буде убеђивао да одустанете од својих снова
анат критичара није баш захвалан. Ако велича уметника који то не заслужује, онда није вичан послу. Ако оцрни миљеника публике, онда је и заједљив и љубоморан на туђ успех. Тако би неко описао Џона Раскина, сликара и критичара уметности који је Бетовена узео на зуб рекавши да његова музика звучи као „цимање вреће ексера уз додатак чекића који повремено падне”. Чувени немачки композитор био је увелико мртав кад је Раскин написао ове отровне речи, тако да није ни могао да се увреди. 
Његовом млађем сународнику, Рихарду Вагнергу, сигурно није било свеједно кад су му неке угледне особе упутиле неповољне критике. Ирски писац Оскар Вајлд био је посебно саркастичан у својој оцени: „Волим Вагнерову музику више него ишта. Толико је гласна, да цело време можеш да причаш, а да те нико не чује.” Вагнерове опере наишле су на слаб одзив и међу колегама. Кад су Игора Стравинског питали да каже нешто о овом немачком композитору, одговорио је: „Вагнер? Он је један досадан музичар, који се стално понавља”. Ђакомо Пучини био је још оштрији: „Вагнерова опера не може да се оцени након само једног слушања, а ја немам никакву намеру да је слушам други пут.”
и међу писцима није било много слоге. Романописац Емил Зола рекао је за стихове Шарла Бодлера да се брзо заборављају. Немилосрдан и заједљив био је и немачки филозоф и критичар Валтер Бенјамин који је, прочитавши „Цвеће зла”, написао да „Шарл Бодлер у себи обједињује сиромаштво одрпанца, сарказам просјака и очајање паразита”. Енглеском писцу Радјарду Киплингу издавачи су вратили рукопис уз следеће образложење: „Жао нам је господине Киплинг, али ви не знате како да користите енглески језик”. Сувишно је помињати да је Киплинг, 1907. године, у време када је има свега 41 лето, добио Нобелову награду за књижевност. Исту грешку направили су издавачи који су одбили „Животињску фарму”, данас чувени сатирични роман Џорџа Орвела. „Сматрамо да је немогуће продати причу о животињама”, гласило је њихово објашњење. 
Сви су чули за Реноара, Монеа, Гогена, Лотрека и многе друге сликаре који припадају правцу француског импресионизма. Али можда нисте знали да је назив „импресионисти” настао из подсмеха. Ликовни критичар Луј Лерој није прихватао новотарије у уметности, а нарочито је презирао Клода Монеа, чије је дело под називом „Импресија. Излазак Сунца” узео као пример лошег сликарства.
„Импресија. Излазак Сунца”, слика Клода Монеа из 1872. године
У жељи да се наруга младом нараштају уметника, иронично их је назвао „импресионистима”. Није ни слутио да ће тај назив временом постати крајње озбиљан. Упркос томе што их је јавност у почетку нападала, француски сликари с краја 19. века нису се држали заједно.
ако се данас сматра једним од пионира тог правца, Едуар Мане никада није желео да припада кругу импресиониста. Поврх свега, покушао је да младог Огиста Реноара одврати од боја и четкица, па је замолио заједничког пријатеља да разговара с њим: „Тај момак уопште нема дара. Реци му, молим те, да престане да слика”. Сличне нарави био је и Едгар Дега који је за Лотрека рекао да је „сликар који неће потрајати”. Био је донекле у праву. Анри де Тулуз-Лотрек умро је млад од последица сифилиса и алкохолизма, али његове слике и данас изазивају дивљење.Далеке 1928. године, Луис Берт Мајер, продуцент и оснивач чувене филмске куће „МГМ”, презриво је одбио понуду младог уметника да сними филм о цртаном јунаку по имену Мики Маус. „Цртаћ с мишем? Каква грозна замисао! Има да отера све труднице из биоскопа!”, дрекнуо је Мајер и залупио му врата испред носа. Сви знамо шта је даље било. Волт Дизни убрзо је стекао светску славу и без његове помоћи. Холивудом и данас кружи прича о томе како је чувени плесач и глумац Фред Астер добио слабе оцене након првог пробног снимања. „Не уме да пева. Не уме да глуми. Проћелав је. Уме мало да плеше”, писало је у белешци која је данас изубљена. Љубитељи Астерових наступа у мјузиклима тешко би се сложили с овом штуром проценом његове даровитости. За једну ствар неименовани продуцент ипак је био у праву. Астер је заиста рано изгубио косу, због чега је у свим својим филмовима носио перику.
Аутор:
М. Б. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
