3320 25. 9. 2015.
Хит страна
Нежни дух Лорел кањона
Због чега Џонатана Вилсона бије глас да је најдаровитији музичар млађе генерације у Лос Анђелесу?
Вилсон у дворишту
рајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, било је у моди да се музичари разних профила међусобно посећују и приређују такозване сешн свирке. То је изгледало тако што се музичари са својим инструментима (најчешће акустичним гитарама) окупе код неког и без икаквог плана сатима свирају само за своју душу. Многи од њих се никада пре тога нису срели и на тим музичким састанцима упознавали су се и са људске, али и са музичке стране. Дешавало се да те кућне свирке трају и по неколико дана. Музичари би само направили паузу за спавање и врло брзо би наставили где су стали. Из тих свирки изродила су се многа пријатељства, као и договори из којих су касније произашли мање или више успешни албуми. Неки од музичара који су упражњавали ове свирке били су Нил Јанг, Дејвид Крозби, Стивен Стилс, Грејам Неш, чланови група „The Byrds”, „Mamas and Papas”, Џон Себастијан, Џони Мичел, Џејмс Тејлор, Џоан Баез и многи други.
Група „Dawes” са Џонатаном Вилсоном (четврти слева) и Џексоном Брауном
(први здесна)
(први здесна)
Како је већина поменутих музичара живела у Калифорнији, не чуди зашто је место таквих окупљања најчешће био Лорел кањон у Лос Анђелесу. Крајем шездесетих, почели су да га насељавају управо музичари који су већину свог слободног времена трошили посећујући једни друге и приређујући заједничке свирке по сопственим студијима, двориштима и верандама. Међутим, када се „лето љубави” завршило, односно када је већина тих музичара почела да продаје албуме у милионским тиражима и када су хедонистичке пориве замениле дечје пелене и породичне обавезе, и ти музички састанци постајали су све ређи. Тако је данас Лорел кањон само још један део Лос Анђелеса у коме живе богаташи из шоу бизниса и који се разликује од Беверли Хилса само по историји и анегдотама. А онда се пре неколико година у Лорел кањон преселио Џонатан Вилсон, тридесетчетворогодишњи мултиинструменталиста пореклом из Северне Каролине. Стицајем околности, његови музички узори су баш они малопре поменути музичари који су заједно проводили безбрижна лета крајем шездесетих у Лорел кањону. Ако се сложимо око оне изреке да се историја понавља, те да се ехо акустичних гитара и куцање здравица поново чују у Лорел кањону, вероватно већ претпостављате да јунак наше данашње приче и те како име везе са тиме.
Од Форест Ситија до Топанга кањона
Џонатан Вилсон се родио у градићу Форест Сити у Северној Каролини. Одрастао је у кући у којој је музика била саставни део живота. Његов отац је свирао у месној групи и често је пробе с бендом одржавао у породичној кући. Када год би неки члан бенда одсуствовао, на његово место позиван је тада петнаестогодишњи Џонатан. Иако је гитара била његов основни инструмент, Џонатан се без муке сналазио и на свим осталим инструментима, а шта је свирао, зависило је од тога који члан татине групе одсуствује са пробе.
Крозби, Стилс, Неш и Јанг – Вилсонови узори
Када је напунио двадесет година, Џонатан са својим пријатељем Бенџијем Хјузом оснива групу „Muscadine” која за две године постојања објављује један, слабо запажен албум. Почетком 21. века Вилсон коначно напушта родни град и сели се у Топанга кањон у Калифорнију. Ту је живео неколико година у, како сам каже, последњој правој хипи комуни. Педесетак породица живело је у складу – музичари, сликари, вајари, песници и писци делили су добро и зло. Пошто су нелегално живели на државном поседу (које није имало намену), било је само питање времена када ће их иселити одатле. То се и десило 2003. године, када је полиција растурила њихову комуну. Тада је Вилсон спаковао гитару у кофер и отпутовао у Њујорк.
Од Њујорка до Лорел кањона
Први албум, „Frankie Ray”, Џонатан је снимио управо у Њујорку. Док слушате ову плочу, имате утисак да свира цео бенд, пошто се чују сви инструменти – од баса, бубња и гитаре, све до клавира и виолине. Међутим, истина је да на поменутом албуму не свира нико осим Вилсона. Сам је одсвирао шеснаест инструмената, написао све текстове, отпевао и продуцирао албум. Након овог, посве је логично зашто Џонатан данас важи за једног од најзаузетијих музичара у Америци, који непрестано свира и продуцира албуме разних група. Иако је „Frankie Ray” претежно акустичан фолк албум, на њему врло јасно може да се препозна огромна снага коју има овај млади човек. Плочу је оригинално објавила етикета „Koch”, но промоција албума била је скромна, тако да је само мали број људи чуо за овај албум. Незадовољан начином на који су поступали с његовом музиком у дискографској кући, Вилсон раскида уговор са етикетом „Koch”, напушта Њујорк и 2008. године се селу у Лос Анђелес, тачније у фамозни Лорел кањон.
Од Лорел кањона до звезда
Иако се Вилсон целог живота „спремао” за каријеру рок музичара, она је и званично почела када се преселио у Лорел кањон. Некадашња пратећа група Девендре Банхарта „Vetiver” била је велики љубитељ Вилсоновог деби албума, па су га позвали да те године буде предгрупа на њиховој турнеји. Током те турнеје упознао је много музичара и готово сви су били очарани Вилсоновом даровитошћу која се првенствено огледала у истанчаном слуху и потпуно природном осећају за мелодију. Захваљујући томе, у последње три године Вилсон је сарађивао са многим колегама, што као музичар, што као продуцент. Углавном су то имена из алтернативне фолк музике, но нашао се понеко из мејнстрим света, као што су Ерика Баду, са којом је свирао на њеној плочи „Maybach Music”, а Вилсонова гитара је уприличила и албум Елвиса Костела „Momofuku”. У улози продуцента појавио се на последњим албумима Мие Дои Тод и групе „Dawes” (поред продуцентског посла, са „Dawes” је и свирао), а као музичар свирао је на плочама поменутих „Vetiver”, групе „Autumn Defense” (коју чине два члана бенда „Wilco”), Џени Луис, Герија Луриса из бенда „The Jayhawks” и других.
Омот плоче „Gentle spirit”
Љубав према акустичарској музици шездесетих и седамдесетих спојила је Џонатана и Криса Робинсона, певача групе „The Black Crowes”. Крис важи за великог музикофила који поседује на десетине хиљада плоча баш из поменутог раздобља. Њих двојица готово свакодневно су се дружили у Џонатановој кући у Лорел кањону, преслушавајући и коментаришући музику коју воле. Неретко су узимали гитаре и заједно свирали. Временом, придруживали су им се колеге музичари, тако да су кроз Вилсонов дом продефиловале десетине младих и старих љубитеља психоделичне фолк и рок музике. Међу музичарима који су свирали у Вилсоновом студију били су Џексон Браун, Дејвид Крозби, Вил Олдалм, Џонатан Рајс, чланови група „Fleet Foxes”, „The Jayhawks” и „Wilco” и многи други. Дух спонтаних, пријатељских свирки Лорел кањона поново је оживео. Једном приликом Дејвид Крозби је рекао Вилсону: „Хвала ти што си вратио смисао овом месту.”
Нежни дух
Током последње три године, Џонатан је предано радио на свом другом албуму. Сваког дана издвајао је по неколико сати смишљајући, свирајући и дорађујући нове песме. Резултат те вишегодишње посвећености чује се у сваком акорду албума „Gentle Spirit” који је коначно објављен прошлог лета. Знајући Вилсонову љубав према музици из седамдесетих година, не треба да чуди што већи део овог албума носи атмосферу управо те декаде. Џонатан је толико очаран тим прошлим временима да је целу плочу, уместо на дигиталној опреми која је саставни део сваког новог албума, снимио на аналогној, и то у свом студију, дакле, на истој оној опреми коју су користили његови музички хероји. „Gentle Spirit” је толико сложен и слојевит да ћете у његових осамдесет минута увек откривати нове звуке, било да га слушате први или сто први пут. Какве год да имате критеријуме када је музика у питању, готово је немогуће да се не сложите са тврдњом да је овај албум један од најлепших који су објављени прошле године (на „Забавниковој” годишњој листи албума је заузео треће место, одмах иза Брента Кеша и Тома Вејтса). „Gentle Spirit” је издање о коме се са разлогом прича и о коме ће се тек причати у годинама пред нама. Мислим да је то више него добар разлог да га преслушате, уколико већ нисте.
У кућном студију
Што се Џонатана Вилсона тиче, он нам је 2011. године свима ставио до знања да је тренутно на стваралачком врхунцу и да имамо много разлога да верујемо да ће са својим будућим издањима чак успети да надмаши и ремек-дело какво је „Gentle Spirit”.
Аутор:
Уређује Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
