3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Марио Бенедети
НЕВИНОСТ
 |
Марио Бенедети (1920) највеће је уругвајско приповедачко име. Прича „Невиност” описује ону границу која свет недужних, још нестасалих воајера дели од узбудљивог света и његових изазова. Она потиче из Бенедетијеве најуспешније збирке приповедака „Монтевидеанци”, која описује „мале људе” и њихове свакодневне тешкоће преживљавања у политички и економски неправедном друштву.
---------------------------------------------------------------------------------
Довољно је привући се до брида на крову, погледати низ улицу, па да ни главу не промолим. У даљини неки човек пуши крај фењера и мало-мало па скине шешир да обрише потиљак. Повремено отпљуне поред цигарете. С тог места може да нас види, Хордана и мене; кад би му та проклета женска већ једном дошла. Преостаје нам још само да се дочепамо прозора, прођемо ходником, да изађемо на терасу и нађемо поклопац. То нам је у побожном поверењу, кроз стиснуте зубе, открио Вердес, цептећи од пијанства и пожуде, оне ноћи кад смо попадали на испиту из физике и кад смо се запили код Брита до ситних сати. Вердесу је то, заправо, казао Артеага, а овоме једини који је лично продро у канал: крезуби Солер. Али крезуби је умро у фебруару и немогуће је заборавити његов савет: „Пажљиво с поклопцем; изнутра не може да се отвори.” Нас петорица знамо да у Клубу постоји овај пролаз, седамдесет центиметара широк и петнаест метара дугачак, који се завршава решетком у купатилу за девојке. Али нико се не усуђује. Само Хордан и ја. Сада човек који пуши почиње нешто да трабуња, јер му је женска закаснила. Онда она ућути стварајући прикладно расположење као поручено за шамар који пуче у тишини и који – противно очекивању – није уследио после неких речи. Онда га она узме под руку и одведе до угла, набадајући потпетицама по плочнику. Најзад. Разјапљених уста напредујемо око два метра по бриду. Ипак нас не хвата вртоглавица. Само ишчекујемо. Вердес је рекао да је прозор одмах иза угла и заиста, Хордан хвата оквир. Доле, на умањеној улици, нико не пролази. Ускачемо.
– Добро је – каже Хордан – већ је прошло најгоре.
Присетим се да сам у белој кошуљи на блештаво сјајне пруге у облику рибље кости.
– Испрљаћемо се – кажем.
– Ма не буди секица – каже Хордан – забављаћемо се.
И ја верујем да је тако, да ћемо се забављати, али мислим, такође, да ћу упропастити кошуљу.
– Ако тако причаш само због одеће, нема да бринеш – каже Хордан – не можемо да се провучемо обучени.
– А где ћемо ово да оставимо?
– Ето, овде.
Каже „овде”, јер смо већ стигли и јер стоји на поклопцу. На њему су две карике, четвртаст је и веома тежак. Још не знам да ли смо у стању да га помакнемо. Свлачимо се и убрзо примећујемо да је ноћ прохладна. У било ком другом часу не бих имао ништа против да гледам Хордана на тераси, у гаћицама. Сада ми, нажалост, то не прија. Хладно ми је и плашим се да не почне киша и не покваси ми одећу. Да, успели смо да подигнемо поклопац. Хордан улази први кроз рупу, пружа се у тунелу и почиње да пузи. На месечини видим како промичу врат, рамена, струк. Видим како нестају задњица, колена, стопала. Онда се и ја решавам. Зидови су груби и кроз канал допире топла, непријатна пара. Што више напредујемо, све је топлије, мучније, опорије. Не могу да пузим сувише брзо јер налећем на Хорданове ноге. Осећам како ми се гаће цепају, како ми нешто дере раме, али настављам јер ћемо се забављати, јер идемо да видимо какве су. На седам или осам метара од почетка, врућа, невидљива пара постаје обасјана магла. Ево решетке. Хордан каже:
– Ту смо.
Ја понављам:
– Ту смо.
Чини се да говоримо под земљом, у паклу. Хордан се зауставио; поново налећем на његове табане. Голицам га косом да се не задржава. Онда креће и ослобађа прву решетку. Намештамо се: ја на прву, он на другу. Али, унутра нема никога. Толики рескир, па онај брид на крову, а сад нема никог. Знојави смо од главе до пете, а ја мислим на одећу. Хордан каже:
– Гледај.
Гледам, и ево Карлоте, вицешампиона у пингпонгу. Умотана је у пешкир. Пушта туш и проба воду. Скида пешкир и видимо каква је. Хордан каже:
– А?
Ја не кажем ништа. Сад ме је стид. Желео сам да их видим голе, али не овако. Боље је замишљати Карлоту док игра пингпонг, у кратким панталоницама, него је гледати овако, истински голу, без шортса и без ичега. Онда неко викне или запева, шта ја знам. Карлота се одазове још рескијим повицима. Већ свучене, с убрусима у руци, поскакујући улазе друге две. Дебела плавуша је госпа Ајала, а мршава плавојка – Ана Кристина. Седе на дугој клупи и чекају да Карлота заврши купање. Пара се меша с мојим знојем и у поточићима се сурвава низ моју смежурану кожу. Најлепше ноге има Карлота.
– Пази, бре, што су плућа, а? – каже Хордан.
Да, и груди, не само ноге.
– Ал’ су наћве – каже Хордан.
Да, и то – и задњица. Онда мршава плавојка сама заигра и дебела је помно гледа. Потом јој се придружи и ђускају заједно. Карлота мирује и гледа их. Каже да престану с тим, пошто ће сад доћи Ејми, а знају каква је. Успијуша једна, каже Ајала, али ипак прекида игру. Не свиђа ми се Ајала, мени се свиђа Ана Кристина, али је глупаво да играју саме. Наравно да ми се највише свиђа Ејми, али њу не желим да видим.
– Хајдемо – кажем.
– Шта? – Хордан ће запањено. – Зар сада?
– Што се мене тиче, остани – кажем и почињем да пузим према излазу.
Сад знам какве су. То ми је довољно. Штавише, стидим се, врућина ми је и гадим се. Десном руком опипавам зид над собом, али ништа не налазим. Не желим у то да поверујем, али налећем на завршетак канала. На зид на крају. Поново се враћам напред. Пужем уназад, поново се окрећем напред, али ме очајање не спречава да схватим да су затворили поклопац. Враћам се до решетке и позовем:
– Хордане!
– А, ипак си се вратио – каже задовољно.
– Хордане – понављам.
Више му не могу рећи; гади ми се кад га видим тако умишљеног док гледа како Ана Кристина сапуна леђа.
– Поклопац – кажем.
Гледа ме расејано, још не разуме.
– Шта? – каже.
– Ама, затворен је, стоко једна.
Псујемо се промукло шапатом и при првом предаху откривамо страх. Хордан је сад оборио поглед, уста су му разјапљена. Изгубио се, знам да се изгубио.
– Али... ко га је затворио? – замуцкује.
Мене се не тиче ко га је затворио. Гледам кроз решетку и видим госпу Ајалу како риба врат. Груди јој висе попут спарушене, гњецаве каше. Брадавице су јој обешене као црне шљиве. Помишљам како смо зато, само зато, упали у ово. А то је, богме, слаба ствар, то је ужасна, одвратна ствар.
– Пусти ме да прођем – Хордан ће.
Страх га је изобличио. Личи на порочног, излуделог мајмуна.
– Идем ја да видим.
Не желим да се одвојим, сувише је тесно. Онда узмичем и он ме следи. Поклопац је, дабоме, затворен. Хордан ништа не каже и враћа се до решетке. По други пут клизим за његовим табанима. Осећам подрхтавање у коленима, али Хордану је много горе. Изгубио се, ја знам да се начисто изгубио. Плаче, грчећи своје мајмунско лице, али ја не могу да се топим од сажаљења. Зато се топим од зноја и од страха.
– Хајде да зовемо – каже.
Већ тада знам да нећемо звати, да мора бити другог решења.
– Не – кажем.
Само толико. Не знам одакле допиру ти кораци. Хордан ућути и ми се гледамо у тишини, сваког часа све бешњи и све одлучнији. То су Ејмини кораци. Али ја не желим да је видим. Не желим да је видим овако. Она, јасно, то не зна, отвара славину, милује се по ногама. Знам да Хордан не чека, да ће повикати. Чини ми се немогућим, али успевам некако да дођем до његових уста. Језиво је, будалаштина је, овако се гушати, о моји страшљиви прсти су на његовом меком врату. Да, изгубио се начисто. Ја сам то већ знао. Потом се његово мајмунско лице опусти и поново постаје Хордан, петнаестогодишњи Хордан, мртви Хордан. Мада ја ништа не знам, а Ејми је под тушем и не могу да вичем. Јер не могу да прихватим њено присуство, да осетим њену беспомоћност, самоћу, њену несносну чистоту. Али ја сам један идиот и зато себе кажњавам. Уста ми се послушно отварају да пусте крик. Један окрутни, неодољиви поклич. Само зато што сам идиот, а Ејми – ружичаста и мокра – схвата, препада се, гнуша се, бежи, док ја пуштам Хорданов крик.
Превео са шпанског Бранко Анђић
Ова прича преузета је из књиге
„Клинци од два метра”
коју је објавила „Лагуна”,
а приредила Љубица Арсић.
Илустровао:
Алекса Гајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
