3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Марија Јудина
НЕУСТРАШИВА ПИЈАНИСТКИЊА
Пијанисткиња Марија Вењаминовна Јудина (1899–1970) била је чувена у својој земљи – СССР-у, али готово непозната на Западу, не рачунајући добро обавештене поклонике музике. У ствари, један једини пут када је наступила у иностранству, било је 1950. године у Лајпцигу, приликом обележавања две стоте годишњице од смрти Јохана Себастијана Баха. Сматрали су је за једног од највећих извођача Бахове музике. Исто важи и данас.
Свјатислав Рихтер (1915–1997), славни украјински пијаниста, веровао је да је Јудина највећи пијаниста двадесетог века:
„На публику је деловала попут чаролије. Листа је свирала величанствено, а последњу Шубертову сонату, тако очаравајуће, иако је стално погрешно користила педале. За време рата свирала је искључиво Баха и ту није било никаквих преговарања. Када би је питали зашто свира само Баха и то тако силовито, она је одговарала да то чини јер свуда около бесни рат. Чудесно обдарена, била је јединствена жена, врло необична, особена, екстравагантна. Сваки пут када би излазила на подијум, чинило се као да једва хода под снажним пљуском. Пре него што би почела да свира, прекрстила би се. У Совјетском Савезу то је било незамисливо. Публика је волела због те неустрашивости...”
Нетрпељивост према политици
Рођена 9. септембра 1899. године, у градићу Невељу, на североистоку земље, Марија Јудина је уписала конзерваторијум у Петрограду. Ушла је у класу Леонида Николајева. Њене колеге били су Дмитриј Шостакович и Владимир Софроницки. После завршених студија, била је примљена да подучава на конзерваторијуму. Почетком тридесетих, због нескривено изражене нетрпељивости према тадашњем режиму, избачена је с посла. Будући да су се сви плашили да на известан начин пруже подршку онима који су се противили владајућој политици, Марија Јудина је ретко наступала. Та чињеница јој изгледа није много сметала. Њена скромност и обузетост музиком били су добро познати. Дружила се с уметницима. Маријини најбољи пријатељи били су Ана Ахматова и Борис Пастернак. Наводно, Борис Пастернак је прво њој прочитао «Доктора Живага» у рукопису...
Марија Јудина била је легенда и за живота, а приче о овој несвакидашњој уметници множиле су се нарочито после њене смрти 1970 године. Она је јединствен пример особе која је без икакве породичне и политичке заштите, искључиво снагом свога духа успела да се отргне из ужасних стега тоталитарног режима. Укратко, живот је провела онако како је мислила да треба. Окружена књигама, увек обучена у истоветну црну хаљину, исказивала је нескривено своја верска убеђења. Иако рођена у јеврејској породици, Марија је била посвећени православни верник.
Оно што је посебно занимљиво, била је чињеница што јој је њен доследан однос према животу и уметности, на известан начин спасио живот. Звучи невероватно, али упркос нескривном лошем мишљењу о совјетској политици, с једне стране и оданости православљу с друге, Марија Јудина била је остала упамћена као најомиљенији пијаниста озлоглашеног владара – Јосифа Висарионовича Стаљина (1879–1953).
Ово је кратка прича о тој чудној уметничкој наклоности.
Према легенди, једне ноћи Стаљин је игром случаја на радију слушао пренос из концертне дворане. Моцартов клавирски концерт у А-дуру свирала је управо Марија Јудина. Из неког сада недокучивог разлога, Стаљина је Моцартова музика дирнула на посебан начин. Шта му се у том тренутку догодило, тешко је и наслутити. Нешто важно свакако јесте. Био је изгледа убеђен да је то због пијанисткиње која је свирала тако добро. Наредио је да му сместа – те исте ноћи! - донесу њену плочу како би тај концерт могао одмах поново да чује. На жалост, то није било могуће извести јер, грамофонска плоча уопште није постојала! Оно што је Стаљин чуо, био је директан пренос....
Плач диктатора
Треба само замислити страх који је међу Совјетима изазивао гнев бескопромисног и суровог владара какав је био Стаљин. Када је комунистички вођа изразио жељу да поново чује Јудину и «њеног» Моцарта, дигла се узбуна. Пијанисткињу су позвали су у глуво доба ноћи. Аутомобил се зауставио испред њене куће и повели су је у тонски студио. Исто је било и са члановима оркестра. Свим музичарима руке су се тресле од страха. Да ли ће се Стаљину допасти њихов снимак? Хоће ли свирати онако како би он волео? Или ће завршти у неком сибирском логору?
Једино је Марија Јудина изгледала смирено и равнодушно. Положила је своје велике снажне шаке на клавирске дирке и почела да свира. Њени дуги прсти подсећали су на орловске канџе, често су говориле колеге... Било како било, тројица диригента те ноћи покушавали су да са оркестром постигну оно што су мислили да ће се допасти Стаљину. Двојица су побегла у страху да ће немилосрдни совјетски владар бити бесан и да ће их казнити. Упркос свему, плоча је снимљена.
Када је чуо снимак, каже даље иста прича, Јосиф Висарионович, човек који иначе није био поклоник музике, бризнуо је у плач. Плакао је током читавог првог и другог става. Према легенди управо та плоча са снимком Марије Јудине која свира Моцартов клавирски концерт вртела се на Стаљиновом грамофону када је умро...
Чињеница је да је истог дана када је добио Јудинину грамофонску плочу Стаљин упутио пијанисткињи позамашну новчану своту као награду за њен труд и високи уметнички домет. Она му је написала писмо које се и данас чува као драгоценост. Јер, у њему између осталог Јудина пише:
„Хвала Вам. Сав новац сам дала мојој цркви. Молићу се за Вас како би Вам добри Бог опростио за сва злодела која сте починили према рођеном народу.”
Уверена да ће Стаљин разумети и правилно схватити писмо које је њему лично упутила, није се плашила последица. У ствари, уопште није очекивала да ће бити кажњена. Тако је и било. Тек много година касније, када је писмо нађено, сви су били запањени одважношћу велике пијанисткиње.
-----------------
Занимљиво је да је Свјатослав Рихтер позван да свира током ноћног бдења после Стаљинове смрти. Иако је свима било познато да је Стаљин био обожавалац необичне пијанисткиње, нико се није усудио да је позове. Борба за власт била је беспоштедна и опасност је вребала из сваког геста. Сви су се бринули да не учине политички погрешан потез.
А када је умрла Јудина, поново су звали Рихтера. Велики пијаниста сетио се том приликом шта му је ова пијанисткиња говорила:
„Ти си савршен за Рахмањинова!” Зато је на њеној сахрани и свирао, не Баха по чијем тумачењу је остао упамћен, већ – Рахмањинова.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
