Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Чезаре Лоброзо


НАУЧНИК КОЈИ ЈЕ




италијанском граду Торину, у строгој и мрачној, за многе становнике града, застрашујућој кући у улици Лењано 26, Чезаре Ломброзо спремао се да доврши своје последње дело. Књигу „Трагање за хипнотичким и спиритистичким појавама”. Једва се кретао и тешко дисао. Био је тежак срчани болесник. Освртао се око себе. Донедавно, у салону његове виле, интелектуални крем Торина и околине, окупљао се како би чуо најнеобичније и најстрашније приче. Приче о томе шта је Ломброзо успео да „извуче” из главе заиста чудних људи – злочинаца и умоболника. Приповедао је и како је употпуњавао своју збирку предметима што уливају страх у кости, медицинским помагалима и инструментима, маскама, лобањама... Јер, лобање су ипак биле најважнији и најдрагоценији део Ломброзове збирке. Сакупљајући их, често је стављао и сопствени живот на коцку.  
   Разуме се, ни почетком прошлог века, као ни крајем деветнаестог, није било дозвољено трговати људским костима. Претварајући се често да је обичан повртар који носи диње или тиквице на продају у врећи, италијански научник је, опседнут жељом да сазна шта се и због чега налази у људском уму, био спреман и сам на најлуђе подухвате. И да кријумчари лобање умрлих затвореника и погинулих војника.
   Да ли је пред крај живота, свестан своје болести, Ломброзо, радознали атеиста, рођен у породици јеврејских верника, могао да замисли како ће га памтити будући нараштаји? Да ли као поборника атавистичке теорије о наслеђеним особинама предака, или због открића пелагре?  Или због заслуга на пољу антропологије и криминологије где је после многобројних испитивања дошао до занимљивих закључака да је могућно унапред предвидети ко ће постати злочинац или преступник, будући да је то урођена особина? Или због свега тога заједно? Због успеха на научном пољу, Чезаре Ломброзо свакако је могао да буде задовољан.

Сличност са прецима

   Марко Језекија Ломброзо (који ће касније променити име у Чезаре) рођен је у Верони 6. новембра 1835. године, а умро 19. октобра 1909. године у Торину. Био је италијански лекар, антрополог, криминолог и форензичар јеврејског порекла. Представник позитивизма, постао је предводник криминалистичке науке и зачетник криминолошке антропологије. На његово дело снажно је утицала физиогномика, наука која на основу црта лица, кретњи, грађе и држања тела закључује о душевним особинама људи. Лоброзо је тврдио да се криминалци рађају као такви, те да се њихове анатомске особине могу уочити, будући да је криминалац, једноставно речено, различит од нормалног човека, те да се те разлике (аномалије) наслеђују. Реч је о својеврсној сличности са прецима (атавизму) што доводи и до понашања које је девијантно, односно – непрописно. Тек током последњих година живота, научник је почео да узима у обзир и друге чиниоце, друштво, сплет животних околности, васпитање... Дакле, изглед преступника није био једини пресудан, већ и штошта друго.
   Ломброзова породица припадала је Сефардима који су дошли из Шпаније после погрома Јевреја између 15. и 17. века. Отац, Арон Лоброзо био је богати веронски, односно венецијански трговац, а мајка Зефира Леви потицала је из имућне породице из околине Торина.

Према Ломброзовом мишљењу, предмети које човек држи стално уз себе, говоре и о њему самом, посебно ако је реч о злочинцу чија је маска на слици дoле десно

   Будући да је убрзо после стицања дипломе медицинских наука хваљен као изузетан научник у различитим областима којима се бавио, Ломброзо вероватно није могао да слути да ће његов рад икада бити доведен у питање. Као наиван и препун моралних, политичких, као и расних предрасуда. А за њега је наука било нешто коначно, премда истовремено и креативно. Простор отворен за различита размишљања и закључивања. Музеју који је касније основао, завештао је и сопствени скелет као и мозак (који се заиста чува у формалину), све како би омогућио младим колегама да се и сами опробају у вештини изучавања људске психе и понашања. Иако се бавио мрачним личностима с оне стране закона и разума, Ломброзо је био весео и дружељубив човек.  
    Прави припадник позитивизма, филозофског правца који је одбацивао метафизику, а усредсређивао се на научне чињенице. И пре него што ће Чарлс Дарвин изнети своју теорију о еволуцији, Лоброзо је био спреман да тврди како нема тих питања на које наука нема одговора. Додуше, до извесног тренутка, када се окренуо спиритизму.
   Бројни су данашњи антрополози који би били спремни да потврде да је много тога што је Чезаре Ломброзо говорио, било, у најмању руку, на погрешном трагу.
   „По мом мишљењу, истинске особине које разликују нашу од ранијих епоха леже у победи бројева над врлудавим мишљењима, над предрасудама, узалудним теоријама”, писао је Ломброзо. На примеру учења Галилеа Галилеја, закључио је како треба спроводити мерења и статистике. Мерења су била кључна, као и статистички подаци који су из њих произилазили. Али, ту је постојала врло битна разлика. Лоброзо се бавио „мерењем” појава у људској психи. На том задатку није био усамљен. Међу справама које је користио, био је кранограф Пола Броке, електромагнетна машина Луиђија Галванија, напослетку и електрично перо Томаса Едисона. Да би што боље разумео и проучио особине душевних болесника као и криминалаца што је чинило окосницу свих његових истраживања – Лоброзо је сакупљао и предмете које су ови људи правили у душевним болницима, односно, затворима. Као што се може наслутити, део његове мрачне збирке биле су и фотографије болесника и осуђеника. Веровао је, посебно када је реч о психијатрији, да бављење тим послом није задовољство, већ обавеза, такорећи – мисија.
   „Пред плимом насилништва и злочина што се сваким даном све више подиже, чини ми се да поштен човек који је током многих година проучавао злочин као психијатар, а не статиста – не сме да ћути” – забележио је.

Тетовирање, опасан знак!

   Још 1843. године Чезере Ломброзо стекао је нека од првих сазнања. Прегледавши као војни лекар бројне војнике (артиљерија) уочио је да је већина њих тетовирана, те да потичу из нескладних породица са друштвеног дна. Неколико година доцније, приметио је како је тетовирање уобичајено управо за криминалце, без обзира да ли су војници или цивили. Знао је како је тетовирање део обичаја примитивних народа, те да они који то чине, имају извесне сличности са тим древним народима, њиховим обичајима. Утврдио је да чак воле и исту врсту музике! Затим је дошла нека врста просветљења. Могло би се рећи да је и Чезаре Лоброзо имао своју еуреку. Наиме, у децембру 1870. године, док је проучавао лобању разбојника Ђузепеа Вилеле, уочио је веће улегнуће – јамицу на потиљку. Јамица коју је приметио, била је већа него код већине људи. То је иначе особина лемура. Ето доказа за којим је трагао. Код разбојника се појављују исконске особине, које потичу из времена пре хомо сапиенса, те оне изазивају злочиначко понашање:
   „Све ми се јавило одједном као широка равница над горућим хоризонтом. Решио сам питање природе преступника који је у нашем времену имао особине примитивног човека далеких месождера”“ Еволуција се дакле могла обрнути. Научник је сматрао да ће га атавистичка теорија учинити бесмртним. А да би доказао своју тврдњу, сакупљао је стотине и стотине лобања издвајајући по свој прилици само оне које су му одговарале и потврђивале оно што је нагађао. Тражио је лобање са великом јамицом на потиљачној кости. У сваком случају, данас је познато како ова појава није везана за разбојничко нити насилничко понашање. Верујући да ће пронаћи неке скривене везе са човеком, Ломброзо је проучавао и биљке месождерке, као и животиње-сисаре не толико блиске људском роду.



   Далеко од тога да је промена на лобањи била једини знак који је био особен за разбојнике. Црте лица су откривале криминалца и злочинца. Према Ломброзу, криминалац је имао уско и плитко чело, изражену доњу вилицу, пљоснати нос, асиметрично лице, обавезно већи број зуба (што су биле и особине примитивног човека). Осим тога, праг бола код разбојника није исти као и код нормалних људи. Они могу да поднесу знатно већи бол. И њихов вид је бољи. Не треба заборавити ни тетоваже, као својеврсни зов за древним, примитивним временима.   Нека врста биолошке заосталости терала је ове људе да буше своју кожу и утискују цртеже и симболе, попут древних примитивних предака. Њихова склоност ка разбојништву и насиљу било је заправо оно што је за примитивног човека – нормално!
   Лаброзијанске теорије сукобљавале су се са темељима улоге савести и одговорности у односу на злочин као и са казнама које су досуђиване злочинцима. Уколико је разбојништво нешто што је урођено, односно наслеђено, биолошка чињеница, каквог смисла уопште има кажњавање или преваспитавање? Да ли преступника, онда када га стручњак уочи, одмах треба затворити? Или га чак лишити живота? То су нека од питања на које Ломброзо није баш успевао јасно да одговори. Ипак, могло би се рећи да и данашњи неуролози и психијатри постављају слична питања, Зато Ломброза, упркос чињеници што су његове теорије махом одбачене, називају оцем криминологије.

Геније и лудило

   Осим што се бавио разбојницима и криминалцима, Ломброзо је проучавао и душевне болеснике, људе обузете различитим облицима лудила. Италијанском научнику посебно су била занимљива дела душевних болесника – предмети које су израђивали у болницама. Или оно што су писали по зидовима, односно бокалима за воду од керамике. У делу „Геније и лудило” (књизи која је у преводу на наш језик била бестселер) Ломбрози тврди да је стваралачки геније често везан за душевну болест или епилепсију. У најбољим, премда ретким случајевима, геније успева да се одржи у складној личности, али махом тежи лудилу. На њега су дубок утисак остављале мисли људи који би се могли сврстати међу душевне болеснике.
   Међу њима су према Ломброзовом мишљењу били и Лутер, и Јованка Орлеанка, док су генијални епилептичари били Достојевски и Мопасан. Од депресије и меланхолије патили су Волтер, Шопен и Молијер, а од мегаломаније Мухамед, Колумбо, Бруно. Данте и Бајрон били су савршени примери за инфантилну љубав. Међу омиљене „лудаке” са цртом генијалности сврставао је Таса, Гогоља и Бетовена. Када је о утицају климе на расположење реч, веровао је да велика барометарска одступања, узрокују ненормална понашања код људи.

У музеју...

   Године 1871. објављује дело „Бели човек и обојени човек” где излаже тада омиљене теорије – црни човек веза је између примата и белог човека. Роме је сматрао разбојничком расом. За Јевреје је тврдио да не само што често превазилазе најнижи ниво семитске расе, већ се понекад уздижу и над Аријевцима. И што се мишљења о половима тиче, био је пун предрасуда особених за време у којем је живео. Сматрао је да су жене у моралном интелектуалном и физичком погледу подређеније од мушкараца. Чињеница што су жене ређе биле починиоци криминалних дела, зависила је од њихове еволуције која им је такође онемогућавала да досегну врхове генија. Женска склоност ка криминалу огледа се готово искључиво у проституцији, тврдио је психијатар у делу „Жена злочинац и нормална жена”. Пре тога, написао је и књиге „Порекло пољупца”, „Зашто се свештеници облаче као жене”, „Данте епилептичар”...
Призивање маминог духа

   Напослетку, крајем 19. века, Ломброзо је почео да се занима за спиритизам. Постао је чест посетилац салона где су се окупљали истомишљеници и призивали духове. Одједном, склоност ка научним чињеницама као да је прахнула у непознатом правцу. Медијум Еузепиа Паладини која је опчинила чак и брачни пар Кири, па и филозофа Хенрија Бергсона, успела је да привуче пажњу човека као што је био Чезаре Ломброзо. У августу 1893. године, Чезаре је присуствовао сеанси призивања духова. Наводно, сто за којим су седели, сам се подигао са пода и почео да лебди. Некакав тајанствени ветар зањихао је завесе и дух је почео да свира клавир. Била је то секвенца из Моцартовог „Дон Ђованија”. Од тог тренутка, Ломброзо је постао присан пријатељ Еусепије Паладино. Тврдио је да га је она повезала са мајком Зефиром која му је веома недостајала од како је умрла.
   „Трагање за хипнотичким и спиритистичким појавама”, било је Ломброзово последње дело. Завршио га је дан пре него што ће умрети. У тим последњим данима, сасвим се приближио вратима које воде у свет паранормалног. Веровао је у четврту димензију. Научник који је током живота био опседнут мерењима и сакупљањем података, осећао је да је вођен позивом који стиже с друге стране. На изненађење свих, саопштио је да је то његова мама која га зове да га пољуби за лаку ноћ!   Последње дане живота провео је окружен децом – Паолом Ломброзо Карара која је била антрополог и дечји писац, Ђином Ломброзо, списатељицом и лекаром и Угом Ломброзом, физиологом. Осамнаестог октобра 1909. године, погодио га је још један срчани удар. Умро је дан касније.
   Када се говори о Ломброзу, често се помиње његова већ славна реченица:
   „Криминалац је атавистичко биће које допушта да се у његовој личности поново производе жестоки инстинкти примитивног човека и нижих животиња.”


Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: