3320 25. 9. 2015.
Шта то беше капућехаја?
НАШ ЧОВЕК У ЦАРИГРАДУ
 |
Након једне од бројних народних буна – оне Чарапићеве од 1826. године – кнез Милош је поново успоставио Совјет, неку врсту саветодавног тела, које је требало да му помаже у вршењу власти. Он је тада Совјету упутио десет питања на разне теме, а међу њима једно је гласило овако: „Је ли нуждан нама свагда депутат народниј у престолном граду и зашто?” Милош, који је одговор знао боље него било ко од упитаних, мислио је на српског посланика у Цариграду, званог капућехаја, који је тамо постојао још од 1815. године. Пишући о том времену, кнез Михаило је забележио да је „један агент српски стално седео у главноме граду царства турског да брани при дивану користи политичке и трговачке српског народа”. Такве ћехаје у Цариграду су имали и турски везири (попут београдског паше) да би лакше општили с администрацијом у главном граду царства и да би брже добијали важне вести. Историчар наше дипломатске службе Богдан Љ. Поповић наводи да је српски капућехаја називан разним именима: полномошчником у Стамболу, стамболским или сербским послаником, изаслаником, као и депутатом народа сербскаго у Цариграду. Док Србија није стекла аутономан положај (1830), није се радило о дипломатској функцији у правом смислу те речи. Ипак, положај и задаци капућехаја су од почетка били врло блиски дипломатским.
Прве жртве
 |
| Кнез Милош Обреновић на платну Павела Ђурковића из 1824. године |
У Милошевом писму из 1816. године упућеном Миладиновићу у Цариград налазе се упутства која личе на права дипломатска упутства: „Добро позорствујте на проча движениа и јављајте нам. И штогод за народ да изиде преведите на српски или барем на греческиј и тако на по собственом татарину пошалите...” Након Миладиновића, српске капућехаје у Цариграду били су: Милован Петровић (1816–1817), Милосав Трифуновић (1817–1818), затим најдуже Сава Љотић (1818–1826), па Илија Марковић (1826–1830), Лазар Теодоровић (1830–1833) и Јован Антић (1833–1838). Српски представници имали су, како дипломатске, тако и техничке задатке, попут организовања дочека и боравка посебних српских депутација. Њих су чинили угледни Срби, блиски кнезу Милошу, кнежеви у нахијама, игумани манастира, попови, као и чланови кнежеве канцеларије – секретари. Таквих депутација, односно посланичких делегација упућених Порти, у раздобљу од 1815. до 1838. године било је укупно девет. Оне су за циљ имале да султану изразе покорност српског кнеза и народа, али и да истовремено поднесу нове захтеве или да преговарају о неком питању с Портом. Ово је било доба сталних напора кнеза Милоша (који су трајали више од петнаест година) да уз помоћ Русије у Цариграду избори аутономију за Србију, да добије положај наследног кнеза (што је и постигнуто 1830), као и да прошири границе Србије на још шест нахија (остварено 1833. године).
 |
| Јован Обреновић, кнежев брат |
„Забавник” је већ писао о злопаћењу пете или такозване велике депутације, која је у Цариград послата крајем 1820. године у циљу преговора о аутономији. Због немира насталих након грчког устанка 1821. године, депутацију су „задржали” у престоници, односно турске власти су је ухапсиле и држале скоро читавих пет година. Милош је на све начине покушавао да спасе затворенике, али у томе дуго није имао успеха. За време заточења, један члан депутације је умро (архимандрит Каленића Стеван Јаковљевић), а други је полудео (Димитрије Георгијевић). То су биле прве жртве српске дипломатије. У међувремену, забележено је и једно јуначко дело. Током немира 1821. године у Истанбулу, кад је цариградска светина на вратима екуменске Патријаршије обесила православног патријарха, нападнута је и кућа српске депутације. Међутим, кућу је храбро одбранио татарин (односно курир) делегације Стојан Симић. Он је „мочугом прогнао неколико Турака који су улетели у стан српских посланика, а затим је сам бранио да Турци не продру унутра, све док није приспела турска стража”.
Човек за сва времена
 |
| Димитрије Давидовић |
Неки међу српским депутатима и капућехајама, блиски сарадници кнеза Милоша, оставили су значајан траг у политичкој и дипломатској историји новоослобођене Србије. Аврам Петронијевић (1791–1852) рођен је у Текији, на Дунаву, а школовао се у Оршави, у Влашкој, где је научио грчки, влашки и италијански језик. Службу је почео као писар гружанског кнеза, Милошевог пословног ортака. Након што је прешао код кнеза Милоша, Петронијевић је више пута ишао у важне мисије у Цариград и у Петроград, па је због тога добио надимак Ћехаја, који му је остао до краја живота. Био је секретар злосрећне „велике” депутације из 1821. године која је допала затвора, где ипак није узалудно чамио. Врло добро је научио турски, што му је омогућило да каснијих година буде главни Милошев преговарач у неким од осетљивих преговора на Порти. Петронијевић је био „човек са дубоким познавањем турског духа и начела турске политике који је востао увек веран своме циљу: ма како и ма пошто, придобити које право више својој отаџбини”.
Физички, Петронијевић је био леп човек „стаса висока, смеђ, лица лепа, пуноће умерене”. Имао је врло практичан дух. Бавио се и трговином и подигао је прву фабрику стакла у Србији. „Лукав, препреден, макијавелистички тип”, он није имао великих идеја као Илија Гарашанин, нити великих идеала као Димитрије Давидовић, али је увек знао шта хоће и у томе је био врло убедљив. При крају Милошеве владавине придружио се његовим противницима и, уз Тому Вучића Перишића, постао водећи уставобранитељ. Петронијевић је био попечитељ иностраних дела у време кнеза Милоша (1835–1839), али и у доба његовог супарника Александра Карађорђевића (1844–1852). И умро је као попечитељ, 1852. године, усред дипломатског посла приликом посете везиру у Цариграду. Тамо је и сахрањен. Петронијевићев син Милан касније је такође био српски посланик у Цариграду (као и у Берлину).
Ћехаја Аврам Петронијевић био је тај који је 1823. године купио прву кућу у Цариграду намењену српским депутацијама и капућехајама, док бораве у султановој престоници. У једном писму кнезу Милошу он је приповедао како је имао муке с уписом власништва куће. Петронијевић је тражио да се својина упише на кнеза Милоша и на српски народ, али је добио тапију у којој је писало да кућа припада Мојсеу Чивутину уз прибелешку да је продата „Милошу Обреновићу, Димитрију Георгиевићу, Панчи Вулићевићу и Авраму Петронијевићу на ортаклук”. Не зна се тачна адреса овог првог конака, како је српско представништво називано у званичним актима. Богдан Љ. Поповић претпоставља да се налазило негде у грчком делу Цариграда – у Фанару, можда близу градских зидина или поред обале Златног рога. Конак је дограђиван, али је исто тако и упропашћаван небригом бројних депутација. Забележено је да су чланови пете депутације „конак тако опљачкали да у конаку ништа живо остало није, кромје ешче оне простирке коју је почивши Ђока Челеш набавио”. У једном другом извештају из Цариграда стоји: „Бивши пак депутати... што су могли понети, однели су са собом. К тому, оставили су овди многи дуг.” Све депутације имале су свог кувара и „хранили су се заједнички у једном свом стану”. У време посете кнеза Милоша Цариграду 1835. године, као и 1838. године, конак је темељно обновљен и сређен. Милош иначе није био шкрт у наградама својим сарадницима и свима од којих је очекивао оданост и помоћ.
 |
| Стојан Новаковић, изванредни посланик у Цариграу |
Мала ал’ разумна глава
Димитрије Давидовић (1789–1838) такође је био Милошев секретар и близак сарадник који је оставио знатан траг у нашој историји и у почецима српске дипломатије. Родио се у Земуну (1789) у породици бившег попа и трговца (његова кућа и данас постоји). Као дете гледао је преко реке ослобођени Београд и слушао о подвизима Карађорђа и устаника, којима је његов отац помагао. Школовао се у Сремским Карловцима, затим студирао филозофију и медицину у Пешти и Бечу. Није до краја завршио ниједну од поменутих наука, него се још као студент у Бечу посветио „народним пословима”. Основао је 1813. године у Бечу „Новине српске”, први српски лист који је излазио редовно, два пута недељно, на народном језику. Знао је немачки, латински, донекле француски и помало руски. Покренуо је 1815. и алманах под називом „Забавник”. Као члан групе књигољубаца око Вука Караџића, Давидовић је помагао Вуку. Био је пратилац и преводилац проти Матеји Ненадовићу током његове мисије испред српских устаника при Бечком конгресу (1814–1815).
Давидовићев пријатељ и писац М. Видаковић записао је да је он „род свој преко мере љубио”. Године 1821. Давидовић је прешао у Србију, прво у Шабац, а затим у тадашњу престоницу Крагујевац, где је постао секретар кнежеве канцеларије. Западне навике тог „Пречана” и „Бечлије” – попут оне да сипа млеко у кафу – изазивале су чуђење и подсмех међу Србима. У немачком оделу, с високом крагном, он је у тадашњој Србији пре изгледао као случајни путник намерник, него као десна рука владара. Физички је био „возрастом поситан, и малу главу је имао, ал је разумна заиста једна глава била. Био је плав и лица мало богињава, имао је и очи от богиња јошч, често сузне” (М. Видаковић). Ићи ће као капућехаја три пута у Цариград (1829, 1830, 1833) како би испословао добијање хатишерифа о аутономији и другим повластицама за Србију.
Забележено је да је Давидовић предводио прву српску депутацију која је у Цариграду позвана на свечани пријем у једно страно представништво (руско) и то поводом рођендана руске царице (1. јул 1830). Вук Караџић је о њему забележио да је „у Цариграду 1829. и 1830. био је у највећој својој слави: новаца је за трошак имао доста и зацело је мислио да је раван елчијама (тј. посланицима) европских земаља”. Строги и критични Вук са своје стране није превише ценио Давидовића кога је овако описао: „неисказано је частољубив и... ветрењак... врло рђаве главе, а и срца ние најбољега”. Вук заједљиво додаје да су набројане особине, додуше, предност за посао писара код кнеза Милоша „јер би се какав други чешао иза ушију и скањивао кад би му се рекло да што лудо напише, а он је с највећом радости готов на све лудости...” Кад је Милош решио да постави Државни савет и попечитеље (министре) с којима и није намеравао да дели власт, за првог попечитеља иностраних дела поставио је Давидовића (од 1826. до 1835).
Давидовић је Србију задужио и покретањем првих редовних новина у Србији („Новине сербске” од 5. јануара 1834). Остао је посебно упамћен као аутор првог српског устава – слободоумног Сретењског устава (из 1835), документа који ће се памтити много дуже него што му је био век званичне примене (устав је важио само од 2. до 28. фебруара 1835. кад га је – на притисак Русије, Аустрије и Турске – Милош укинуо). Према неким мишљењима, Давидовић је измислио српску реч устав која до тада није постојала. Сретењски устав био је разлог да кнез окрене леђа свом ученом попечитељу кога је убрзо пензионисао. Остатак живота провео је у Смедереву, живећи скромно, разочаран и готово заборављен. У том граду му је и гроб на коме је дао да се запише: Димитрије Давидовић. Сав Србин.
Татари са шифром у бисагама
 |
| И Владан Ђорђевић био је на служби у граду на Босфору |
У духу времена, дописивање између кнеза и капућехаје обављало се дипломатическим стилом, односно шифрованим ознакама уз које се мењао смисао реченица. Тако је, на пример, „Теклит” био назив за султана, „Захарије Власто” био је српски кнез, „кир Андроник” значило је Милош, „Новгород” је био Цариград, „Теоклитовци” су били Турци а „Фокшинари” – Срби. Тако је реченица из Милошева писма: „Ананија из Кофина посало ми човека и јавља ми да је отац Теоклит провидео нужду примити прошеније фокшанара и поставити им кир Андроника или за игумана или за проигумана” значила да је београдски паша обавестио Милоша да султан намерава да га одреди за кнеза Србима. Ова врло једноставна и помало наивна шифра касније је усавршавана и постајала је сложенија. Уз њу, депутати и Милош дописивали су се и „на лимун” то јест уз помоћ сока од лимуна којим је писан текст који је могао да се види тек кад би се писмо ставило изнад пламена. Писана су у кнежевој канцеларији која је временом добила посебно „инострано оделење”, а водио га је Давидовић. Пошто је Милош био неписмен, секретари су му читали сва писма. Кнез је одмах „решавао како се има одговорити и шта урадити”, диктирајући тако громогласно да је његов глас одзвањао по конаку. После тога, секретари су састављали концепте који су поново читани кнезу како би он могао да их исправи, мења или одобри. Кад је писмо преписано и одобрено, ударан је печат и потпис у Милошево име, што је радио један од његових личних секретара.
Један од врло поверљивих Милошевих људи и капућехаја био је Михаило Герман који, за разлику од Петронијевића и Давидовића, никад није радио као кнежев секретар, али је добио звање кнежевог совјетника. Он је једини Милошев посланик који је радио у оба прва стална српска представништва у Цариграду и Букурешту (Влашка). Био је Македонац из места Разлог. Бавио се трговином по Турској, Аустрији и Италији, где је стекао искуство и научио разне језике. Био је ожењен Рускињом. Кад је букнуо Други устанак живео је у Земуну и одмах се придружио устаницима. Милош га је 1816. године слао руском цару, а касније (1816–1819) главна Германова улога била је да прати рад и кретање српских војвода емиграната који су живели у Русији и Влашкој. „Заслужан” је што је о Карађорђевом преласку у Србију кнез Милош одмах био обавештен. Германов задатак касније је био да Карађорђево убиство објасни Русима којима је доставио лажну пресуду по којој је Карађорђе наводно погубљен након судског „жребања”. У три маха (1820, 1826. и 1835) ишао је по Милошевом налогу и у Цариград.
И након повлачења кнеза Милоша с власти (1838), посланство у Цариграду било је једно од најважнијих места за српску дипломатију – све до двадесетог века. Капућехаја је уздигнут у ранг дипломатског агента (1839), заступника (1869) и најзад посланика (1878). Посланици у Цариграду били су и неки наши значајни државници, попут Јована Ристића, Стојана Новаковића, Владана Ђорђевића...
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
