3320 25. 9. 2015.
Историја у стиховима
НАРОД ПЕВА
Велики јунак, заштитник народа, јуначки подвизи, сеоски трг или великашка гозба, по могућству и неки инструмент, и позорница је спремна за наступ народног певача, старогрчког аеда, немачког шпилмана, енглеског минстрела, француског жонглера или српског гуслара
Има ту неке мелодије, има музике, има и неких стихова које препознају сви слушаоци, али није то оно што их код епске народне песме опчињава. Не ради се ни о певачевом умећу да свира одређени инструмент нити о томе да ли уме лепо да пева. Наизглед звучи противречно, али кад изводи епску, јуначку песму важно је како певач прича оно о чему пева. Циљ народног певача није да његови слушаоци заиграју или запевају хорски с њим – он жели да га публика пажљиво слуша.
„Певаном историјом” народни певачи забављали су и старогрчке војсковође и средњовековне Европљане и српске устаничке војводе. Главна тематика епских песама, битке и ратови, привлачила је ратнике, али и обичне људе који су у њима налазили потврду достојанства и славе свог народа. Јунаци изузетних особина, ликови из националне историје или измишљени хероји, предузимају храбре подвиге, побеђују непријатеље, спасавају потлачене, уједињују разједињене, свом народу доносе славу и моћ, уче га врлини, части, поштењу. У најкраћем, то је оно што је публика волела да чује од народног певача – своју славну прошлост украшену покојим предањем.
Расте и кити се
Прилика за певање неретко је посебна: о гозбама, црквеним празницима, вашарима, у гостионицама или на дворовима великаша певач забавља присутне. И то обично пратећи себе на музичком инструменту. Његов „наступ” може да буде кратак и да траје свега неколико минута, али може да се отегне и на читаву ноћ. Алберт Лорд у чувеном делу „Певач причâ” описује да су током прославе Рамазана, кад би по заласку сунца престао строги пост и верници се окупили у кафани, муслимански певачи у Босни целу ноћ певали једну песму забављајући госте и да су знали тридесет таквих дугачких песама – по једну за сваку ноћ Рамазана.
Публика, дакле, често диктира дужину извођења. Певач ће, иначе, водити рачуна да њима прилагоди дело, јер песма која се не свиди народу, која не почне да живи међу њима, осуђена је на пропаст и потпуни заборав. Пази се, зато, да стихови буду довољно занимљиви, али и једноставни и разумљиви свима. Довољно блиски слушаоцима – било да се ради о омиљеном народном јунаку, попут Краљевића Марка, који пркоси турским освајачима, или Робину Худу, који помаже сиромашне, било да је далека историја преуређена детаљима из садашњости слушалаца како би више личила на оно што им је познато. Настанак једне епске песме језгровито описује Вук Караџић:
„Један почне и састави што како зна, па се послије идући од уста до уста расте и кити се, а кадшто се и умањује и квари.”
Умеће извођења епске песме није подразумевало савршено памћење певача који ће тачно, од речи до речи, да понови стихове којима га је неко научио. Дуго преношене искључиво усменим путем, народне песме су имале бурну биографију која се мењала у готово сваком новом извођењу. Певач је могао да скрати или прошири песму, убаци у њу понеки детаљ из свог времена или чак свог живота, развије одређене епизоде, забаса у дугачке описе, избаци неке делове. Свака песма имала је тако више варијанти, горих и бољих, дужих и краћих, старијих и новијих.
Учење „певачког заната” подразумевало је, наравно, савладавање самих песама, стицање неке врсте репертоара. Преко њих усваја се и одређени број устаљених стилских израза и образаца, као и стих којим се песма пева. Будући да се понављају и имају одређену форму, ти елементи помажу певачу да, с једне стране, лакше запамти песму, а, с друге стране, да, користећи их, даље надовезује и проширује у истом маниру. Врло је предвидиво да ће уз реч зора у Хомеровим еповима стајати придев ружопрста, као и да ће у француским спевовима цар Карло Велики бити обавезно седобради. И нама су, само захваљујући нашем школском знању, добро познати неки стални епитети наше народне поезије (врани гаврани, верна љуба, светло оружје), устаљена поређења (обрвице као пијавице), читави обрасци, такозване формуле, које могу да обухвате и цео стих (Мили Боже чуда великога), али и више стихова.
Гуслари, слепе жене и хајдуци
На основу онога што знамо о певачима од којих је епске песме бележио Вук Караџић, можемо да видимо колико личност ових посебних стваралаца утиче на њихово извођење, како обликују песму познату у народу и дају јој лични печат, до које мере је добар народни певач оригиналан и у чему се састоји његова уметност. Познати проучавалац народне књижевности Владан Недић читав низ студија посветио је Вуковим певачима и направио њихове стваралачке портрете.
Хајдук Тешан Подруговић, иначе омиљени Вуков певач, волео је епске песме о женидби, што би могло да се доведе у везу с његовом „професијом” и жељом да се скраси. Слепи гуслар Филип Вишњић, више него други певачи, истиче у стиховима везаност мајке за сина, што је њему, кога је мајка одгајила и по чијем је имену Вишња добио и презиме, врло блиско. Тешанове варијанте песама одликује хумор, употреба деминутива део је личног печата слепе певачице Живане, а старац Милија, који по Вуковом сведочанству није хтео да пева без ракије, продужавао је песме. „Женидба Максима Црнојевића”, у препису Симе Милутиновића Сарајлије, има 87 стихова, а Милијина варијанта, коју је записао Вук, чак 284. Ни неки епски јунаци не би били онакви какве данас знамо, да није било веште обраде даровитих певача. „Наш епски Марко (Краљевић), углавном је Тешанов Марко”, пише Владан Недић, објашњавајући да је Подруговић нарочито волео да пева баш о овом јунаку, у чијем су лику у ранијим варијантама углавном истицане тамне црте, „суровост и убојштво”. Тек код Тешана Марко Краљевић добија препознатљив спољашњи изглед с капом од курјака, тешком топузином и „тулумином вина”, а суровим хајдучким цртама придружују се и правдољубивост, поштовање родитеља, заштита нејаких, дизање задужбина. Да није било старца Милије, који је волео да својим јунацима задире у душу, знали бисмо можда само за Бановића Страхињу који не опрашта неверство својој љуби коју је отео Турчин, чак и не мари много за њу. За разлику од тих песама, Милијина се завршава сасвим неочекиваним праштањем које превазилази уобичајена правила понашања у епском свету, због чега племенити јунак и заслужује да песма о њему почне стиховима „Нетко бјеше Страхинићу бане”.
Жене певачи давале су посебан тон песмама различит од онога који су у њих уносили мушкарци. Недић је код њих истицао нарочиту врсту осећајности, указивао на јаче изражена патријархална схватања, издвајања женских ликова, снажнија верска осећања. У песми „Наход Момир” коју је Вук записао од слепе Живане, џелати који треба да убију младића лију сузе, Љутица Богдан тугује због смрти војводе Драгије, иако му је овај убио брата и отео коња. Слепа Јеца, њена ученица, воли да описује одласке јунака на богослужење, заклињање да се неће одрећи своје вере и часног крста, позивање на хришћанске законе.
За слепог гуслара Филипа Вишњића Вук Караџић претпоставља да је песме „од Кара-Ђорђијина времена” сам спевао. Вишњић је посведочио Лукијану Мушицком да је грађу за песме добијао из уста самих устаника који су му после боја причали ко је учествовао у бици, какав је био њен ток, ко су биле војсковође. Историјски, односно за Вишњића савремени догађаји добијају епско обликовање. Турским дахијама, као и Марку Краљевићу у једној гусларевој песми, блиска смрт показује се на равној површини воде у којој се они огледају. И пред бој на Лозници јунаци се заклињу да учествују у бици, слично као што то чини и кнез-Лазар са својим ратницима пред Косовски бој. С друге стране, драматичност у описима, спајање прошлости и садашњости, маштовитост у излагању, истицање племенитости и чојства јунака, само су мали део песничке даровитости „српског Хомера”.
Хомерско питање
Књижевно-научна полемика, у коју су уплетени и народни певачи, развија се кад се проучаваоци нађу пред обимним еповима, попут Хомерове „Илијаде” и „Одисеје”, немачке „Песме о Нибелунзима”, француске „Песме о Роланду”, англосаксонског „Беовулфа”. Питање ауторства у случају дела које има више од 4000 стихова, као „Песма о Роланду”, на пример, постаје нарочито занимљиво. Ради се, тачније, о покушајима да се објасни како такво дело настаје – због обима тешко је поверовати да га певачи изводе у целини и преносе међу собом у изворном облику. С друге стране, такви епови носе сва обележја народне поезије, трагове старијих песама и највероватније нису потпуно оригинална уметничка целина у чијем је стварању учествовао само један аутор.
У науци о књижевности нарочито је позната полемика око „хомерског питања”, тачније теорија о томе како су обликоване „Илијада” и „Одисеја”. Различита мишљења проучавалаца могла би да се поделе на два основна: оне који су сматрали да велики споменик грчке епике није дело Хомера и оне који су тврдили да он јесте аутор епа. Износиле су се претпоставке да је „Илијада” састављена од неколико десетина дужих епских песама или неколико мањих епова, али и да је у целини оригинално дело. Најчешће се прихвата одговор који би био негде на средини, будући да је тешко оспорити трагове народне епике, али и уједначеност стилских особина које се провлаче кроз цео еп, што му даје заокруженост. Тако се каже да је чувени старогрчки еп обликовао један човек, али служећи се обиљем наслеђа и народног песништва које му је претходило.
Коначних и тачних одговора о настанку великих спевова нема ни кад су у питању много касније творевине. Претпоставља се да је „Песму о Нибелунзима” обликовао неки учени Аустријанац на баварско-аустријском подручју у 13. веку. У спеву се, међутим, чувају и трагови старијих облика епских песама, сага, које су се певале још у 6. веку, а наводи се и да је из њих преузета већина ликова. Проучаваоци се не слажу ни око тога кад је обликован „Беовулф”: једни га стављају у 8. век и приписују његово обликовање неком образованом човеку, док други његово стварање смештају у 10. век.
Постојала је и занимљива, али неодржива, теорија о томе како су настали француски епови. Наиме, њихово стварање ставља се у 11. и 12. век, у доба кад су била врло развијена ходочасничка путовања преко Шпаније и Италије до Палестине. Уз путеве који су водили у те земље из северне Француске био је већи број манастира у којима су се чувале реликвије везане за јунаке који се опевају у већини француских спевова, грофа Роланда или Гијома од Оранжа. Монаси су ходочасницима и посетиоцима манастира причали народне бајке и манастирска предања о тим јунацима, а жонглери, певачи који су често пратили овакве поворке и забављали их, од тих предања састављали су епске песме. Иако та монашко-певачка сарадња звучи занимљиво, теорија је одбачена јер претпоставља да до тог доба није било никаквих епских песама.
Многи проучаваоци сматрају да су у 11. веку Французи већ имали врло развијено народно, епско стваралаштво, али и да херојски стил поема, на пример, није могао доћи од монаха, већ из народа. Одбачена је и теорија да су француски јуначки епови настали механичким спајањем „кантилена”, краћих песама, у целину. Просто ређање песама једне уз другу не би дало успелу епску целину. Доказ да механичко спајање није довољно да би се саставила већа епска целина су и наше песме о Косовском боју.
Проучаваоци наше народне књижевности истичу да би велики број песама које обрађују једну тематику, догађаје пре, за време и после Косовске битке, могле да чине целовити национални еп, „лазарицу”, али будући да оне никада нису увезане у целину, данас једино можемо да говоримо о круговима песама, преткосовском, косовском и покосовском.
АЕДИ И РАПСОДИ
На дворовима великаша у античкој Грчкој у дохомерском раздобљу, један од видова забаве био је и слушање аеда. Пратећи себе на форминги, китари или лири, аеди певају сопствене песме, али и оне које су чули од старијих песника певача, ослањајући се на тренутно надахнуће, тачније слободно импровизујући. Каснији рапсоди, који су као знак свог посебног еснафа у руци носили штап, рецитују „Илијаду” и „Одисеју”, али не и сопствене песме. То су професионални рецитатори чије умеће прате звуци лире коју свирају.
СКОПИСИ И МИНСТРЕЛИ
У време досељења у Британију у дрвеним дворцима танова публику су забављали путујући певачи, скопси, који су уз пратњу харфе певали песме о јуначким подвизима старих германских јунака. Главни украс те поезије било је гомилање епитета или метафоричних описних израза састављених од више речи, понекад и замршених и загонетних. Наслеђе скопса у Енглеској наставиће у средњем веку минстрели, путујући песници певачи и музички забављачи. У 15. веку биле су омиљене народне баладе о Робину Худу, ратовању на шкотско–енглеској граници, али и породичне, љубавне, па и баладе о натприродним догађајима.
ЖОНГЛЕРИ
Уз речи: „Faites la paiØ!”, „Будите мирни!”, средњовековни песник певач на трговима, сајмовима, у гостионицама, двориштима замкова у Француској објављивао је публици да се окупи око њега и слуша његово певање. Пратећи себе на виоли или, ређе, на малој харфи, жонглер је забављао присутне доживљајима цара Карла Великог, његових перова, нарочито Роланда, његовог нећака. Постоји чак и предање да је у бици код Хестингса 1066. године, пред норманском војском Вилијама Освајача јахао жонглер Тајефер, певајући „Песму о Роланду” да осоколи борце. Од 17. века жонглер почиње да означава само циркуског артисту.
ШПИЛМАНИ
За немачке средњовековне певаче, шпилмане, наводи се да су у поезији који су изводили мешали стилове и мотиве дворске поезије и народне књижевности. Певали су херојске епове, али и кратке сатиричне песме.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
