Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Човек с мржњом у бочици


Напитак за противживот

Црни цилиндар Тровача из Ламбета секао је лондонску маглу. Лице му је било сакривено у сенке обода шешира и високо подигнутог оковратника и само се сјај наочара назирао у мраку. Иза стакала вребале су очи убице...


   
   Маса. Увек се окупи маса. Није битно да ли је затвореник крив или неправедно оптужен, добар или зао, лажљивац и покварењак или светац. Пред вешалима ће увек бити некога за и некога против смрти, све док сопствена глава није у питању. Туђа погибија има необичну способност да истакне вредност живота преживелих, ма колико им се до тог тренутка чинио бедан и бесмислен. Ипак, кад би се улоге замениле, онај што је до пре неколико тренутака гулио грло тражећи правду огорчено би гледао у човека из гомиле који му је заузео место у првом реду. А улоге су се тако често мењале у ово време и на овом месту, у Лондону, 15. новембра 1892. године, кад је обешен Тровач из Ламбета.

Свет се мења


    Крајем деветнаестог века чинило се да судбина Европе и света коначно добија устаљен и предвидив ток. Историја је показала другачије. После пада огромних империја, Шпанског, Португалског, Кинеског и Могулског царства, нове велике силе преузеле су одговорност колонизације преосталог дела света, оправдано, кажу, јер „племство обавезује”. У Америци је већ почела економска криза која је врхунац доживела неколико деценија касније, али то и даље није спречило огроман индустријски напредак који је као лавина претио да преплави свет. Дизел је патентирао мотор, Тесла је изумео чувени генератор, Ивановски је пронашао вирусе. У свој тој гунгули рођени су Јосип Броз Тито, Иво Андрић и Шарл де Гол, умро је Пинокиов отац, а Винсент ван Гог је пуцао себи у стомак. Светлост дана угледали су и неки бесмртни јунаци као што су Шерлок Холмс и Доријан Греј, а у прекоморској Америци убијен је Роберт Форд, убица Џесија Џејмса, убице. За то време Лондон се цепао на два дела. Док су једни отварали нова позоришта, бродоградилишта и спремали се да покоре свет, другима је и сопствена каљуга била превелика. Толико да је претила да их удави. Од почетка деветнаестог века број становника попео се с један на шест милиона, а како је Лондон растао, тако је, упоредо, расла и цена земљишта. Сиромашни су били све скученији и на крају сатерани у трошне четврти попут Вајтчепела и Ламбета, тачно тамо где наша прича почиње засењена светским културно-политичким превирањима. У Комерцијалној улици у Ламбету, у прихватилишту госпође Хигинботом, усред крицима распарчане ноћи.

Загонетка у Ламбету


    Незванична правила медицинске установе у Ламбету налагала су да стажисти преузимају све позиве који стигну иза поноћи. Такав сплет околности извео је ове ноћи господина Џонсона на улице Лондона да гунђа и прати малог пегавог дечака кроз лавиринт пречица. Стопе им нису одјекивале, већ су тонуле у каљугу. Испод уличних светиљки шетао је лампаџија и мумлао усамљену песму своје несанице. Џонсон је могао да нађе тражену зграду и пре него што га је дечак упозорио да су стигли јер су се кроз отворен прозор чули болни женски јецаји. Улетео је да би видео деветнаестогодишњу проститутку Елену Донворт како се превија од болова у стомаку. Речено му је да ју је неки господин посетио те вечери и дао јој да пије из флаше с белим садржајем. Џонсон је послао дечака по полицију. Девојка је била отрована. „Неће преживети”, рекао је окупљенима и спремио се на дугу ноћ.


   
   На великим новинама за одрасле људе детектива Џона Хејнса писало је дебелим словима „Загонетка у Ламбету”. По жутим странама било је штампано како је у стомаку отроване девојке нађена велика доза стрихнина. Једини осумњичени, човек који је живео с њом, убрзо је пуштен на слободу јер је за време убиства био на потпуно другом крају града. Момци из зграде пред којом је Џон Хејнс стајао завршили су у ћорсокаку. Испред њега уздизао се нови Скотланд јард у који се полиција Лондона управо преселила. Још једном одбијен, окренуо је леђа вратима и упутио се назад у свој стан. Али вратиће се он опет. Није узалуд путовао чак из Америке. Полицији ће увек бити потребни добри детективи, а на њему је да им докаже да је он један од таквих. А сад му се указала и прилика, помислио је гледајући још једном у новине. Детектив Џон Хејнс волео је загонетке.

Шест месеци касније...

    Црни цилиндар Тровача из Ламбета секао је лондонску маглу. Лице му је било сакривено у сенке обода шешира и високо подигнутог оковратника и само се сјај наочара назирао у мраку. Иза стакала вребале су очи убице. Прошло је пола године од смрти Елене Донворт и бочице су почеле да га „сврбе”. У Улици Стамфорд срео је Алису Марш и Ему Шривел које су се смрзавале надајући се наклоности неког имућног пролазника. „Сигурно вам је хладно, драге моје”, процедио је снисходљиво прилазећи им. „Попијте ово.” Лондон који се тек ослободио кошмара знаног по имену Џек Трбосек знао је шта значе нова два тела проститутки. Новине су плануле.
    „Видите”, говорио је доктор Томас Нил детективу Џону Хејнсу, „Агнус Мекларен у књизи Рецепти за убиство говори о стрихнину као ужасном отрову. Не само да су грчеви страховити, него жртва ни не губи свест.   Заправо, чула се још више отворе све док смрт не наступи. Врхунац ужаса је у чињеници да сте свесни да умирете! Први симптоми тровања су одузетост и страх праћени укоченим мишићима и тиковима које ваше лице није у могућности да контролише. Затим, цело тело почиње да се грчи. И таман кад напад престане, креће све из почетка. И тако укруг.  Све време тровање прати снажан осећај гушења. Заиста, смрт долази због мањка кисеоника у укоченим плућима. Спазматични напад може трајати и до три сата, а онда лице и усне поплаве као дно мора...”
    Хејнс је срео доктора кад је силазио из собе коју је закупио одмах изнад фотографске радње у Вестминстеру. Доктор се сликао за портрет. Кад му је чуо нагласак, препознао је земљака, а даљи разговор текао је од Сједињених Америчких Држава све до Тровача из Ламбета који је био омиљена тема у целом Лондону. Детектив је био задовољан што је нашао некога кога занима тај случај. После неког времена разговор о чињеницама из случаја претворио се у једну врсту такмичења. Оба човека су знала за стрихнин и за уцењивачка писма која је убица слао властима тражећи новац у замену за откривање идентитета Тровача.  Обојица су били упознати с описом који су оставили малобројни сведоци.  Али, кад је доктор Нил понудио да покаже где и како су се по његовом мишљењу одиграла убиства, детектив је морао да призна да је поражен.  Подгрејани вином, кренули су храбро кроз кишни Лондон ка местима где су убијене Елена Донворт, Алиса Марш и Ема Шривел и на крају и Матилда Кловер и Лу Харви. Кад су се растали, детектив Хејнс је отишао у своју собу и написао подуже писмо својим пријатељима у Америци, а потом се натерао да крене ка Скотланд јарду. Полицији ће увек бити потребни добри детективи. Макар и припити.


Два лица Лу Харви

   
Цео случај помно су пратиле и британске новине
Инспектор Патрик Мекинтур био
је један од оних вечно стрпљивих и промућурних људи спремних да саслушају човека чак и кад је то већ трећа пијаница те вечери која тврди да има проверене податке о Тровачу. Ипак, ова пијаница била је другачија. Поред тога што је тврдио да је детектив из Америке, овај човек није тражио ни пени за своје знање и инспектор Мекинтур је одлучио да му верује. Послао је неколико својих људи да потраже Матилду Кловер и Лу Харви за чије је убиство, по свему судећи, знао само тајанствени доктор Нил. Друге људе је послао да прате свезнајућег доктора.
    Истрага је уродила плодом. Матилда Кловер нађена је на месном гробљу, умрла само неколико дана раније. Суд је одобрио ископавање ради медицинског испитивања. Крв јој је била затрована стрихнином. Од Лу Харви није било ни трага.
    Из Америке је стигло опширно писмо о Нилу. Његово пуно име било је Томас Нил Крим и у Америци је већ био познат као убица. Заправо, у Лондон је стигао бежећи из Сједињених Америчких Држава. Иако по рођењу Шкот, докторске студије започео је у Канади 1867. године, где је први пут примећен јер је запалио своју собу у нади да ће успети да узме новац од осигурања. Касније је више пута терећен за убиство због смрти неколико младих жена над којима је вршио незаконити прекид трудноће.  Ниједном није био осуђен. И по завршетку студија наставио је да ради незаконите лекарске захвате, а кад је у дворишту иза његове ординације 1879. године нађено тело пацијенткиње Кејт Гарденер, побегао је у Чикаго. Чак и тамо је тело проститутке Мери Ен Фокнер повезано с његовом лекарском праксом, али се доктор Нил још једном извукао. Коначно је осуђен због убиства Данијела Стота 14. јуна 1881. године. Нил је био у вези са Стотовом женом, а кад је овај нађен укочен са смртоносном дозом стрихнина у крви, само једна особа била је осумњичена и ухапшена – доктор Томас Нил Крим. Осуђен је на доживотну робију и послат у затвор. Ипак, примивши позамашну своту после смрти оца, успео је да подмити праве људе и да се почетком 1891. године нађе на првом броду за Лондон. А тамо су га дочекале жедне проститутке Ламбета.
    После оваквих података Скотланд јард је деловао одлучно. Набавили су узорак докторовог рукописа и упоредили га с уцењивачким писмима. Како су се раније послати људи вратили с извештајима да Нил често посећује проститутке, одлучили су да га ухапсе упркос мањку доказа, на основу покушаја изнуде и уцене, само да би га склонили с улица. Ипак, сведоци које су касније нашли нису били поуздани, а исказ апотекара који је потврдио да је Нил код њега куповао стрихнин био је само посредан доказ. Доктор је седео у затвору пун самопоуздања јер је знао да немају чврсте основе да га оптуже. А онда се појавила Луиза Харис. На улицама Ламбета била је позната и као Лу Харви.
    По сведочењу Луизе Харис, Томас Нил Крим јој је пришао једне вечери нудећи јој две пилуле „да јој поправе тен”. Како је била сумњичава, само се претварала да их је прогутала, а онда их је бацила с моста у Темзу. Касније те вечери пилуле је добила и поверљива Матилда Кловер. После ових података доктору Криму лако су приписана и остала злодела.    Оптужен је за четири убиства, један покушај убиства и покушај изнуде и уцене. На суђењу у суду Олд Бејли судија Хокинс описао је злочин као „толико ђавољи по природи и изведен с толико хладнокрвне окрутности да се може искупити једино смрћу починиоца”. Цело суђење је трајало четири дана.

Ја сам Џек...

    Новембарска хладноћа и магла нису могле да зауставе масу. Испред зидина затвора Њугејт, 15. у месецу 1892. године, доктор Томас Нил Крим гледао је с висине у гомилу коју је презирао. Врат му је жуљала подмазана омча која ће зауставити његов нагли пад. Пре него што му је џелат избио чврсто тло под ногама, Нил је успео да се продере „Ја сам Џек...!”, а остатак реченице нестао је у кркљању пригњеченог ждрела.      Нико са сигурношћу не може да каже шта је доктор на самрти желео да призна, али људима у подножју вешала језа у телу довршила је реченицу. Можда из страха, а можда и јер би тако било лакше. Можда велика лаж, а могуће и огромно откриће и олакшање за улице Лондона.   Тровач из Ламбета погубљен је у њиховим мислима истог тренутка кад и Џек Трбосек.


Аутор: 
Стефан Костадиновић
Илустровао: 
Лазар Качаревић
број: