3320 25. 9. 2015.
ОПЕТ ЛЕОНАРДО...
НАГА
Да ли је Леонардо насликао и „голишаву” варијанту свог најпознатијег дела? У прилог овоме говоре поједине слике његове школе. 
ад фотографијом некакве поп-диве у топлесу ретко ће ко још да застане, али разголићено ремек-дело старо пет стотина година оставља без текста, тим пре што није реч о обнаженом портрету ма које жене, већ о славној Ђоконди! Осим за потребе чувене слике, коју је Леонардо почео 1503. године и којој се враћао све до краја живота, мајстору је, чини се, лепа Лиза позирала још једаред, овог пута гола. Једрих голих груди, још загонетнијег осмеха од оног ког туристи у редовима чекају да виде у Лувру, са туником овлаш пребаченом преко бедара, савршено бестидна, слика је и прилика путених задовољстава која узнемирују духове својих савременика и надахњују мушкараце других времена.
Лов на аутора
Нађено је најмање двадесетак верзија овог акта у истој пози и са истим загонетним осмехом, али ни за једну званично није потврђено да је дело славног мајстора. Ипак, стручњаци се слажу да је Леонардо умешао своје прсте макар код неколицине њих.
„Све слике које су излазиле из Леонардовог атељеа одмах су постајале прави хит на тржишту”, објашњава Пјетро Марани, професор историје уметности на Академији у Милану и кустос велике изложбе Леонардових и Микеланђелових цртежа одржане недавно у Риму.
„На десетине копија настајале би скоро истовремено с појавом оригинала, тако да је каткад изузетно тешко установити ауторство.”
У овом случају, можда је реч о неком од мајсторових најближих сарадника, Франческу Мелцију или Ђан Ђакому Капротију, званом Салај, или можда неком од његових епигона који су обрађивали ову тему све до почетка седамнаестог века.
Питање Голе Ђоконде отвара се већ у 18. веку са једним пописом на ком је француски пописивач дело назвао Ђоконда и приписао га Леонарду Да Винчију.
„Чак и да је постојао оригинални Леонардов акт, требало је да је био уништен због цензуре коју је трпела уметност оног доба, а која би једно такво дело у најмању руку осудила као саблажњиво”, тврди Алесандро Вецози, директор Да Винчијевог музеја. Прича се да је власник једне од ових „голих Ђоконди” сваког дана у потаји љубио слику, колико је био опчињен њом. „Опсесија лепотом женске голотиње главни је разлог због кога су до нас стигле само верзије ученика из мајсторове радионице.”
Завештање
Иако није позната колико и Мона Лиза из Лувра, Гола Ђоконда би, међутим, могла да буде једнако важна. Према Дејвиду Алену Брауну, кустосу Збирке италијанске ренесансе у Националној галерији у Вашингтону (САД), ово дело настало између 1514. и 1517. године, за време сликаревог боравка у Риму, означава „последњи Леонаров велики ликовни изум”.
РАЗОДЕНУТА ЛИЗА
Права Ђоконда – Мона Лиза, и један њен наги портрет, такозвана Мона Вана, дело за које се мисли да би могло бити Да Винчијево, власништво је немачке породице Каупе
„Можда је Да Винчи израдио тек скицу коју су касније обрађивали његови наследници, свак према сопственом сензибилитету”, склон је да верује Вецози. Заиста, узор за „наге Ђоконде” могао би да буде један цртеж на коме је голог попрсја представљена извесна Мона Вана, данас власништво Музеја Конде де Шантији на северу Париза. Известан број стручњака у њему препознаје мајсторову руку.
Наложница
„Мона Вана је највероватније била омиљена љубавница Ђулијана Де Медичија, рођеног брата Папе Лава æ и Леонардовог мецене”, каже Марани. Иако тек у скици, призор ове голе жене толико је био узнемирујући да је Антонио Де Беатис, суздржани секретар кардинала Луја Арагонског, осетио потребу да, након сусрета са Да Винчијем у Француској 1517. године, свом надређеном саопшти да је видео портрет „једне фирентинске госпе к'о од мајке рођене”.
Међутим, као и увек када је реч о генију Да Винчију ствари нису тако једноставне. Једна верзија која се чува у Фондацији Примоли у Риму доводи у питање теорију о Мона Вани. У 18. веку кардинал Жозеф Феш, ујак Наполеона Бонапарте, откупио је један женски акт од породице Роспиљози као „портрет Ђоконде, љубавнице Франсоа I, дело Леонарда Да Винчија”. И овде је, дакле, реч о љубавници али једног другог моћника, Франсоа I, француског краља.
Мона Вана из Шантијиа Портрет из Фондације Примоли у Риму
Она или... он? Постоје још смелије претпоставке о идентитету портретисане особе. Интригантна заводљивост Наге Ђоконде, односно Мона Ване навео је појединце да помисле чак да је модел за ово дело био млади Салај, Леонардов ученик и, вероватно, љубавник. Сличне претпоставке везане су и за Мона Лизу, загонетну госпу са слике из Лувра у којој се уобичајено препознаје портрет једне фирентинске даме.
„Та претпоставка нема никаквог основа: заобљене груди, поглед, све на њој говори да је реч о жени”, истиче Марани, аутор књиге Салајеве розе чарапе (Le calze rosa di Salaì) у којој приказује даровитог Леонардовог ученика као врсног портретисту. Управо је тај таленат навео бројне историчаре уметности да аутора Мона Ване препознају у младом Салају.
Четири верзије
Ко је приказан на тајанственом акту, Мона Лиза, Мона Вана, Салај или ко други, остаје нам, дакле, непознаница. С друге стране, поуздано се зна да су четири од двадесетак верзија овог акта дело Леонардових ученика настало почетком 16. века под будним оком великог мајстора. Једна од њих налази се данас у Ермитажу у Санкт Петербургу. На једном француском попису из 1770. године слика је наведена под именом „Ђоконда”, док јој се као аутор приписује Леонардо. Ту су, затим, и портрет у власништву енглеске племићке породице Мекензи и онај Фондације Примоли у Риму. Према овој последњој име „Нага Ђоконда” носи и слика из збирке немачке породице Кауп која је била изложена на чувеној Леонардовој изложби у Риму 1939. године.
Овако изгледа Ђоконда у Ермитражу Портрет у власништву породице Мекензи
Према најновијим истраживањима, аутор све четири слике могао би бити Салај. Ђорђо Вазари, писац чувених „Животописа славник сликара”, не слаже се додуше с овом тврдњом. Он је 1550. године у том смислу и написао:
„Извесни радови који се у Милану здушно приписују Салају, у ствари су дело Леонардових руку.” Загонетка, дакле, остаје нерешена. Овим се питањем 1942. године позабавио чак и филмски редитељ Пјер Паоло Пазолини као апсолвент историје уметности. Свом ментору, Роберту Лонгију са Универзитета у Фиренци, он је предложио да дипломски рад назове „Питања о Леонардовој нагој Ђоконди”. Непознати су нам разлози зашто после ни слова није написао на ту тему. Можда би нам његов бритки ум расветлио многе недоумице.
-----------------
500 ГОДИНА СЛАВЕ
Пет векова након смрти (1452–1519), Леонардо је идаље у жижи јавности. Готово да не прође година у којој се нешто ново не сазна о њему, од открића нових дела (попут случаја са „Лепом принцезом” од претпрошле године) до нових тумачења појединих видова његове ингениозности. Последња открића тичу се Битке код Ангијарија, велике фреске из Старе палате у Фиренци, која је пропала готово одмах по завршетку радова и од које данас нема ни трага. Или се, макар, до скора тако мислило. Вишегодишња истраживања и употреба изузетно скупог скенера који открива шта је иза зидне слике Ђорђа Вазарија у сали са делима из 16. века, изнели су на светлост дана трагове пигмента који се приписују славном сликару. У временима у којима се за културу одваја мало или нимало новца из буџета за Леонардову слику за коју је сам Вазари сматрао да је неповратно изгубљена, нашао се новац.
Аутор:
Ј. Т. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
