Забавников ЗОО

НАЈЕЗДА МОРСКИХ

Уколико се настави с изловљавањем рибе, загађивањем и загревањем мора, медузе ће превладати воденим пространством

Масовно цветање медуза Aurelia aurita снимљене у Заливу принца Вилијама на Аљасци, може да изазове неслућене потешкоће као што су запушење одводних цеви индустријских постројења, војних бродова, а могу да нападну и фарме лососа. Пометњу коју изазову на купалиштима не треба ни помињати

аучници већ дуго упозоравају да смо се готово потпуно отуђили од природе и да нећемо да прихватимо да она значи нашу будућност. Као пример навели су скромне медузе,, Scyphozoa, једноставна вишећелијска створења о којима једва да и размишљамо. Али, док се ми заваравамо несвесношћу њиховог постојања, оне полако овладавају простором. Има их широм света, и све чешће постају главна вест појављујући се у до сада невиђеном броју на местима где их дотад није било.
Предивне плаже Средоземља, обале на југоистоку Велике Британије и Велса преплављене су овим бићима налик на провидне (или) прелепо обојене кишобранчиће, величине од два центиметра до два метра у пречнику. Завладале су и светским морима резервисаним за риболов, запушавају усисне цеви великих система за хлађење. Шта се догађа?

Савршен „коров”

Медузе су веома једноставне животиње које припадају реду Phylum Cnidaria. Тело има облик звона, кишобрана или клобука и грађено је од два слоја ћелија, спољашњег и унутрашњег, између којих се налази желатинозна маса, без ћелија, која телу даје чврстину. У унутрашњости је шупљина са једним отвором који је истовремено и усни и анални. Име дугују жарним ћелијама, од грчке речи „cnidae”, што значи „коприва”. Ова група садржи морску осу, Chironex fleckeri, и многе водене хидрозое (Hydrozoa), међу којима има хидроида, раскошних милепорина и корала, као и морских саса и морских лепеза.

Експлозивном процвату медуза могу да погодују различити чиниоци. Шездесетих година прошлог века прекомерно ловљење скуша, чији су плен медузе у Црном мору, изазвала је нагли процват ружичастих медуза

Научници сматрају да су медузе познате уназад 565 милиона година, из прекамбријског доба, а можда и раније. Док су се многе врсте временом мењале, оне су се одржале у изворном облику. Њихови животни захтеви веома су скромни. Топла вода подстиче њихов раст и размножавање, али им не смета ни хладна вода. Мањак грабљиваца и супарника им погодује, мада су бројним рибама и ларвама кичмењака укусан залогај. Погодује им и недостатак кисеоника. За разлику од већине других морских врста које тешко да могу да преживе у таквим условима, медузе су способне и ту да опстану. Загађеност је савршена основа за њихов развој. Док овакав несклад у природи погубно утиче на друге врсте, медузе цветају.
А за стварање идеалних услова за њихов развој сами смо криви, истичу природњаци. Као прво, човек је ради задовољавања својих апетита истребио око 90 одсто великих риба, попут бакалара, ајкула, туна, сабљарки, јесетри. Такође се непрекидно изловљавају ситне рибе, на милијарде њих, какве су сардине, инћуни и друге уљасте рибе потребне за храну за кућне љубимце или препарате попут омега-три уљаних капсула, или вештачког ђубрива.

------------------------------------
Како делују жарне ћелије
Жарне ћелије медуза, назване нематоцисте, у основи су спирални харпуни смештени у цевчице набијене отровом, са веома осетљивим окидачем на крају. Када се механички надраже или једноставно запљусну свежом водом, оне испале отров силом од 40000 грама у секунди, што је 40000 пута јаче од силе теже. Ова особеност омогућава медузама да отров продре кроз оклоп краба, кроз рибљу крљушт и друге одбрамбене оклопе.
За време пражњења отрова спирални харпуни улазе и излазе из цевчица, одмотавају се, омогућавајући им да се зарију у мету. Бодље дуж харпуна забадају се попут игле под кожу. Имајући у виду да су нематоцисте веома мале, потребан је велики број њих да би некога озбиљно „ожариле”.
----------------------

Док велике рибе често одржавају равнотежу у екосистему, умањењем броја ситних рибљих врста наноси се огромна штета том истом систему. Смањење броја грабљиваца у директној је сразмери с порастом броја медуза. Уклањањем неких од великих рибљих врста медузе долазе у положај да несметано, без икакве опасности, једу рибљу икру и ларве. И равнотежа се очас поремети. Та склоност човека да океанима отима рибе, песнички речено, остварење је снова за медузе.
Поред тога што изловљавање рибе доноси неравнотежу у морском окружењу, долази и до додатне штете јер се морске луке и приобаља претварају у велике депоније разног отпада. Када отровни отпаци или вештачка ђубрива доспеју у приобалне воде, долази до чудноватих појава. У почетку планктон цвета и чини се да екосистем доживљава напредак, али потом почиње да преовлађује коров.

Цветање медуза може да изазове панику на плажи. Милиони ситних жарних лоптица, величине кошаркашке лопте, тихоокеанских врста, преплавиле су калифорнијски Залив Монтереј 2009. године

Медузе су савршени „коровари”. Расту брзо и у условима оскудице хране. Веома су жилаве и способне да се прилагоде условима изобиља, али и оскудици хране. У стању су да се клонирају у 13 различитих облика да би преживеле било које настале прилике. Стога су биолошки бесмртне. Додатно подстакнут великом количином разног отпада, фитопланктон готово „експлодира” што подстиче и зоопланктон да процвета. Сва та нејестива храна завршава на морском дну где бактерије почињу да се умножавају прождирући готово целокупне залихе кисеоника из воде, без кога мало која водена животиња може да плива или хитро умакне и доживљава брзи крај.
Наравно, осим медуза. То је њихов тријумф. Оне су способне да кисеоник складиште у своје ткиво, као што ми складиштимо масноћу, и да га лагано троше када им затреба, тако да настављају да живе као да су сви услови савршени, својатајући сав планктон за себе.

Опстанак у муљу

Уз загађење мора, ту су и климатске промене. Због општег загревања и океани су све топлији, а медузе уживају у загрејаној води. Топла вода садржи мање кисеоника, те раст температуре од једног степена Целзијуса може да изазове многобројне (крупне) промене. Када рибе нису у стању да нађу довољно хране за преживљавање, приморане су да троше додатну енергију за селидбу у удаљене крајеве. То додатно подстиче потрошњу кисеоника, што је за многе врсте кобно.
„Зла сестра” климатских промена јесте закисељење океана, што лоше прилике чини још горим. Наиме, океани из атмосфере упијају угљен-диоксид, што је нормалан хемијски процес, али то загађену морску воду чини много киселијом и корозивном, разарајући скелет корала, оклопе грабљивица и морских лептира.

Медуза Pelagia ноцтилуца процвета када се море загреје. Ова је снимљена близу обала Велике Британије у лето 2013. године

Али, медузе у свим овим негостољубивим условима цветају, као да су неуништиве. Наш уобичајени начин схватања ланца исхране, где велика створења једу мала, брза створења једу спора, а паметна она мање промућурна, у потпуности је, захваљујући спорим и наоко безазленим медузама, окренут наопачке. У здравом екосистему медузе морају да се боре зато што су споре и мање способне од риба, али у поремећеном екосистему оне напредују.
Човечанство већ подуже држи затворене очи. Екосистем је узнемиравајуће нарушен. Океани умиру, а њихова порука не стиже до људи. Бројне животињске врсте нестају из воде. Постаје све видљивија подела на победнике и губитнике и, уколико се не учини нешто значајно да се то спречи у годинама које предстоје, наша планета ће се претворити у дом само за медузе које већ 600 милиона година успевају да опстану.

Аутор:

С. Делибашић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту