3320 25. 9. 2015.
Великани ренесансе
МУЗИКА У
Потпуно напустивши јувелирски посао, Лука дела Робија предао се скулптури и, занемаривши готово све друго, цео дан радио длетом и цртао ноћима. И то је чинио са таквом вољом да је, не остављајући цртеж, промрзле ноге грејао ноћу у корпи са дрвеном пиљевином...
Богородица с дететом на фасади цркве Орсанмикеле
ре неколико година прикупљан је новац ради обнављања цркве Ђурђеви Ступови код Новог Пазара. Снимљен је музички спот у коме су коришћени стари музички инструменти. Речи песме дословно представљају 150. Давидов псалам из библијског Старог завета, у преводу Ђуре Даничића:„Хвалите Бога у светињи његовој,
хвалите га на тврђи
славе његове.
Хвалите га према сили његовој,
хвалите га према високоме
величанству његову.
Хвалите га уз глас трубни,
хвалите га уз псалтир
и гусле.
Хвалите га с бубњем и весељем,
хвалите га уз жице
и орган.
Хвалите га уз јасне кимвале,
хвалите га уз кимвале
громовне.
Све што дише нека хвали
Господа! Алилуја!”
Ови стихови добар су повод да се подсетимо како је, још пре скоро шест векова, тај исти псалам одиграо значајну улогу у историји уметности.
Посвећеник
Темељ ренесансне уметности био је чврсто постављен када је друга генерација фирентинских вајара ушла у уметничку арену. Велика дела архитектуре и скулптуре у Тоскани већ су била створена: Брунелескијева купола фирентинске катедрале, Гибертијева бронзана врата на крстионици, многа од најбољих дела Донатела. Повезујућу улогу, између прве и друге генерације мајстора тосканске скулптуре, одиграо је Лука дела Робија (1400–1482). Рођен у Фиренци, целог живота био је посвећен уметности. Његову марљивост истакао је и познати биограф великана ренесансе, Ђорђо Вазари:
„Потпуно напустивши јувелирски посао, Лука дела Робија предао се скулптури и, занемаривши готово све друго, цео дан радио длетом и цртао ноћима. И то је чинио са таквом вољом да је, не остављајући цртеж, промрзле ноге грејао ноћу у корпи са дрвеном пиљевином.”
Мермерна канторија (певница) у катедрали Санта Марија дел Фјоре у Фиренци
О младости Луке дела Робије врло мало се зна и само се претпоставља код кога је учио. У његовим делима приметни су утицаји Гибертијевог натурализма, наговештаји класицизма Нанија ди Банка и осетљивост напредног реализма Донатела.
Био је већ у зрелим годинама када је стекао наклоност уметничких критичара тога доба. Леон Батиста Алберти, велики фирентински архитекта, хуманиста и писац, у предговору дела „О сликарству” написаног 1436. године, није оклевао да помене Луку упоредо са много познатијим уметницима, Брунелескијем, Гибертијем, Донателом и Мазачом.
После Лукине смрти, радионицу Дела Робија водио је Андреа, син његовог брата, а затим Андреини синови, од којих су најзначајнији Ђовани и Лука Млађи. Радионица је радила успешно до друге половине 16. века.
Канторија
Мермерна канторија (певница) у катедрали Санта Марија дел Фјоре у Фиренци прво је познато дело Луке дела Робије. Он је сигурно још раније показао своје способности, чим му је поверен тако важан посао. Радио га је између 1431. и 1438. године, такмичећи се са Донателом, који је, по повратку из Рима 1433. године, почео рад на другој канторији. Сличне величине и облика, Донателова канторија ослањала се на паганске мотиве и приказивала разуздане дечаке са подсећањем на грчке баханалије, док се на Лукиним рељефима млади музичари играју, певају у хору и свирају.
Лука је канторију поставио изнад врата северне сакристије (собе поред олтара у којој се свештеници облаче за службу). По савету Брунелескија, обликовао ју је тако да личи на римски саркофаг ношен конзолама. Њен горњи део уоквирују четири предња и два бочна рељефа, а између пет конзолних носача, на нижем нивоу и готово у сенци, налазе се још четири рељефа.
Бубњари
И сада се враћамо на Давидов псалам. Он је, на латинском језику, уклесан на певници у три реда. Као и црквена химна „Слава Господу”, рељефи канторије преносе суштински исту поруку: Хвалите Бога док свирате, певате и играте.
Одакле уметнику надахнуће за ове „музичке скулптуре”, и да ли су оне плод чисте маште?
Познато је да црква у Фиренци, почетком 15. века, подстиче оснивање младићких братстава (цонфрателли). Пошто се црквена музика тог времена убрзано развијала, оправдање за покретање братстава налазило се у побожним музичким вежбама у свечаним поворкама и јавним приказивањима за време верских празника. Чланови братстава имали су од 13 до 24 године и потицали су из свих грађанских слојева. Папа је чак имао комисију која је надзирала рад братстава и послушност у односу на опуномоћене старатеље, тако да су била под побожним и моралним вођством, а учешће у друштвено-верским делатностима доносило је тим младим људима просвећујуће искуство. Имајући у виду тадашњу раширеност и омиљеност тих удружења међу омладином, јасно је да је наш уметник пронашао моделе за своје музичаре у својој најближој околини.
На левом бочном рељефу два детета држе тешку књигу са нотама. Троје старије деце гледа у ноте преко њихових рамена, а сви петоро певају са очигледном пажњом. Линије које истичу њихове руке, ноге и наборе одеће, прате једна другу управо као што дечији гласови прате једни друге. Неизбежан је укупни утисак међусобне блискости и склада њиховог певања. Најкрупнији дечак из последњег реда толико се усредсредио на певање да се намрштио. У праћењу ритма мелодије, лево стопало најмањег, дубоко занесеног, певача из предњег реда одигнуто је, исто као и длан крајње десног дечака. Кад анђели певају
Десни бочни рељеф приказује три млада певача како гледају у размотани нотни запис. Нашу пажњу привлаче њихова лица, пуна племените хармоније. У одећи, која подсећа на древне тоге, они стоје загрљени, уједињени заједничким поривом, и њихово певање испољава исту усаглашеност и унутрашњу повезаност. Оба бочна рељефа певнице дубоко су поетска.
На чеоним панелима млади музичари користе различите музичке инструменте (трубе, харфе, бубњеве, даире, лауте и кимвале) непосредно условљене текстом Давидовог псалма. Сви ти инструменти углавном су нам познати. Изузетак могу да буду једино кимвали (или цимбали), бронзани тањири који се помоћу причвршћених ремена навлаче на шаке, па се ударају један о други. По детаљима је очигледно да сви свирачи „знају свој посао”. Трубачи спретно користе запремину усне дупље и „надувавају” образе ради премошћења прекида у свирању при удисању ваздуха, показујући недвосмислено да је та „дувачка досетка” коришћена далеко пре појаве џезера попут Луја Армстронга.
Трубачи
Свирачице на лаутама прстима леве руке прецизно држе одређени хват на вратовима својих инструмената. „Кимвалисти” се сјајно проводе у држању ритма док једни другима „звоне” поред ушију. Бубњарима посебну живост додају „пути”. То су обнажена, дебељушкаста деца са крилима која у античкој и ренесансној уметности представљају духове разних врста, најчешће на весео и шаљив начин. Лукини пути су најобичнија деца која спонтано и растерећено поскакују у такту музике. Дечак који провирује иза крајњег левог бубњара шеретски шакама притиска своје уши. Ко се од нас, као дете, није тако играо правећи длановима утисак наизменичног смењивања звука и тишине?
Луки је пошло за руком да на панелима канторије изрази лепоту и радост заједничког музицирања, својствене целом људском роду. Тај занос једнако показују и чланови џез састава за време џем сешна и црнци док певају своје духовне песме. Певачи дечијег хора „Колибри” неодољиво подсећају на Лукине певаче. Није случајно што се његова канторија у историји уметности помиње и под називом „Анђели певају”.
Глина са Мајорке
До четрдесетих година 15. века Лука дела Робија био је надалеко познат као мајстор који ради у мермеру. У то време окреће се новом материјалу и почиње да користи углавном теракоту (печену глину). Главна заслуга овог мајстора и његове школе била је управо у успостављању новог типа скулптуре ренесансе кроз коришћење технике глазирања, примењиване претходно у уметничком занатству само за производњу фармацеутског и кухињског посуђа. Тај поступак, познат од давнина Асирцима и Персијанцима у средњем веку био је увезен у Шпанију. Усавршен је на балеарском острву Мајорка, по коме је та врста печене глазиране глине названа „мајолика”. Пизански морепловци пренели су технику глазирања на италијанско тле и она је већ у 14. веку, због јефтиноће, била широко раширена на Апенинском полуострву. Лука дела Робија први пут применио је технику глазирања у кружним скулптурама и рељефима, обезбеђујући им тако трајност и ванредну лепоту.
Певачи с размотаним записом
Његови бројни рељефи у мајолици, уоквирени светлим венцима од цвећа и воћа, налазе се по музејима широм Европе. Један од тих рељефа, направљен између 1455. до 1460. године, уграђен је у кружно удубљење на фасади цркве Орсанмикеле. Урађен по налогу Еснафа лекара и апотекара, представља грб удружења у виду Богородице са дететом. Цео медаљон живописно је обојен, како бочни штитови са љиљанима у позадини, тако и истанчано заталасани набори хаљине, љупка коса и глава Богородице у природној величини. У таквим благим и лирским фигурама, отварала се тема материнства, загрејана топлим људским осећањем, свечана, радосна и доступна опажању најширих кругова посматрача. Вешто уклопљени у архитектуру, медаљони од мајолике, са светлоплавим, белим, жутим, зеленим и светломрким тоновима оживљавали су зидове зграда. Тако је уметност улазила у народ и постајала неодвојиви део свакодневног живота ренесансне Фиренце.
Занимљиво је да, по правилу, све Лукине Богородице држе дете са своје леве стране, док је место детета код његових уметничких настављача, Андрее и Ђованија, на десној страни.
Чаролија илузије
Ни у једном свом раду у мајолици Лука дела Робија није достигао такав ниво уметничке зрелости и оригиналности као у обради таванице капеле португалског кардинала при цркви Сан Минијато ал Монте. Он је на унутрашњи простор куполе, која се ослања на носеће лукове, поставио пет медаљона, сваки пречника око два метара.
Мада се чини да је простор између медаљона попуњен мноштвом једнаких коцки, он је само вешто сложен од великих равних правоугаоних плочица чије шаре са разнобојним ромбовима стварају такву чулну обману. Илузија рогљасте позадине снажно истиче нежност и осетљивост белих фигура на плавој позадини. Четири крилата анђела указују на кардиналове врлине, док је голубица у темену куполе симбол Светог духа.
Сваку фигуру окружују по три прстенаста венца са различитим шарама и детаљима који одају ауторово бављење јувелирством у младости. Средњи прстен, са три концентрична реда плавих листића у различитим тоновима, од којих су они светлији ближи средишту, спонтано наглашава главну фигуру. Кардиналове врлине су: „умереност”, која се спрема да сипа течност из крчага у пехар, „снага” наоружана обојеним штитом на коме је Кардиналов грб, „правда” са мачем и глобусом и „обазривост”, која једина има два лица, гледа у испупчено огледало и држи змију.***
Поменули смо само неке драгуље стваралаштва Луке дела Робије. Ако вас пут нанесе у Фиренцу, не оклевајте да скренете са устаљених туристичких стаза да бисте видели његова дела. До њих можете једноставно и лако да дођете, а сигурно нећете да се покајете.
Аутор:
Милан Анђелковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
