3320 25. 9. 2015.
Болест звана школа
МУКЕ ПРЕД
С почетком школске године, јавља се читав низ дечјих „болести” због којих ученици настоје да остану код куће и на тај начин „се излече”... 
опли септембар. Пријатно поподне у Београду – на Вождовцу. Сунце још није зашло. Дечак Александар пита мајку:„Мама, колико је сати?”
„Пет...” – одговара она.
„Шта то значи?”
„Како, шта значи? Пет сати је по подне!”
„Хтео сам да питам колико ми је тачно сати остало док не пођем у школу?”
„ Побогу, дете! Ти као да идеш на вешање. Будући да устајемо у седам, као и свакога јутра, остало је још четрнаест сати...”
„Јао! Морам да пожурим. Треба и да се играм. И да спавам, да вечерам. То је ужасно. Могу ли да се вратим у вртић? Још само ову школску годину?”
„Алекса, ти знаш да си сада велики дечак, прави ђак, и да је школа обавезна...”
„Знам, јасно ми је. Ти и тата бисте ишли у затвор када ја не бих ишао у школу. То је ужасно. А тако ми је нешто мука. Све ми се у стомаку окреће. Слушај! Да знаш, не могу ништа да вечерам! Разболећу се, видећеш.”
„До јутра ће ти бити боље, не брини... Ићи ћемо заједно до школе.”
„Можда ће часови трајати краће? Можда ће учитељица морати да иде у купатило? Дај Боже! Што би то било добро! Онда би час трајао краће” – закључује Александар, охрабрујући сам себе слабашном надом да ће учитељица посетити тоалет.
Средњошколске тактике
На другом крају града, вероватно настојећи јасно да покаже како је играње његов превасходни циљ, а не седење у учионици, црнооки дечак пење се свакодневно на дрво у школском дворишту. Тек када га школски другови више пута замоле да сиђе, постављајући му разна питања, пристаје да се придружи осталима и одлази у учионицу. Ту одједном постаје вредан. Јер, најгоре је прошло. Тренутак када треба да „преломи” да ли ће уопште моћи да прекорачи школски праг.
Са средњошколцима је другачије. Они добију изненадне нападе спавања, мигрене, најчешће тачно у тренутку када треба да изађу из куће како би се упутили према школи. И уколико крену, враћају се назад јер су заборавили кључеве, новац за књигу из француског, сетили су се да губе прва два часа и томе слично.
Уопште, рекло би се да је септембар месец када се поједина школска деца осећају лоше. Тако бар кажу. С почетком школске године јавља се читав низ дечјих „болести” због којих ученик настоји да остане код куће и на тај начин „ се излечи”. Већина заиста осећа знаке лошег стања организма.
Прво место убедљиво држе главобоље. Следе болови у пределу трбуха. Затим мучнина. Несаница. Па чак и астма! Знаци болести нестају онда када ученик схвата да је родитељ уверен како његовом детету није добро, те да ће му дозволити да остане код куће. Иако би многи тако помислили, треба имати у виду да ове наведене болести нису сасвим измишљене. Оне сведоче о лошем психичком стању, о лошем односу детета са одраслима, о тузи због одвајања од родитеља, али и о великом страху од неуспеха међу другом децом, тачније – страхом од школског неуспеха. Као што од како је школе, постоје добри и лоши ђаци. Ретко се који школски почетник лако мири са чињеницом да би могао да се нађе међу лошима. Таква склоност може да се јави као последица ината. Али тек касније.
Школа представља једну од првих прилика када се дете непосредно, лицем у лице, суочава са одраслима и њиховим светом. Да ли то само наслућују или су имали прилике да чују, тек, деци је потпуно јасно да је тај свет одраслих испуњен обавезама, али и неправдом. То сазнање их испуњава истинским ужасом. И правду је тешко издржати. А тек неправду! Зашто учитељица воли баш ту и ту девојчицу и у свему јој повлађује, док мене најстроже кажњава?
Руку на срце, често се испоставља да су управо родитељи ти који су допринели да дете осећа велики страх када се нађе у школи, међу непознатом децом, а посебно непознатим одраслима. Да ли су га превише размазили, везали за себе или му превише претили? А ту су и наставници, понекад наизглед престроги, а заправо само недоследни. И незадовољни сопственим послом.
Како помоћи ученику да превазиђе то тешко раздобље прилагођавања? Како стећи отпорност на бољке почетка школске године?
Спасоносни љубимци
Премда „упутство” важи пре свега за родитеље, потребно је стрпљење са обе стране. Јасно, родитељи не треба одмах да грде дете („Не лажи да ти нешто фали!”, „Како баш сада одједном да те боли стомак?”), већ да покушају да се и сами суоче са страхом наследника. Јер, срећно и ведро дете требало би да буде задовољно што иде у школу где ће бити у друштву вршњака, упркос чињеници што је школа тешка и што су наставници строги.Међутим, дете које пати, не успева да види ни ту друштвену, забавну страну школовања, даје недвосмислени знак да се психички лоше осећа.
Родитељ је тај који би требало да познаје своје дете и разликује својеглавост од осећања паралишућег страха пред новом средином и обавезама. Можда ту разредни старешина ипак може да помогне? Или школски психолог? Полугодишта се муњевито мењају и школовање брзо прође. Ученику „болесном” од „школских болести” ваља показати да сви проблеми и све школске невоље могу бити савладане, посебно ако ђак има подршку и некога ко ће му помоћи да стекне радне навике. Будући и да основна и средња школа представљају својеврсну животну школу, ма како тешко било, школски дани се, пре или касније, претворе у сећања. У веселе анегдоте. Па чак и ако су пљуштали такозвани кечеви!
Да радне навике и пријатељство могу да буду спасоносно решење чак и за школске муке, говори и занимљиво истраживање немачких психолога. Рејнхолд Берглер и Тања Хоф, професори психологије на Универзитету у Бону, могли би да постану дечји јунаци. Посебно оне деце која би волела да имају пса. Истовремено, поменути психолози у прилици су да на себе навуку мржњу родитеља који се противе држању паса у кући или стану. Истраживање ово двоје научника довело их је до закључка да деца која имају пса, постижу бољи успех у школи и осећају се сигурније. Не пате од страхова, не устежу се ни пред професорима нити пред другим ученицима. Рејнхолд и Тања испитали су чак четири стотине породица са децом од тринаест до петнаест година. Половина породица има пса љубица, а друга половина нема. Лако је било утврдити да они који имају пса имају боље оцене. Осим тога, лакше успостављају односе пријатељства са вршњацима и имају више самопоуздања пред наставницима.Најбољи успех од свих ђака постижу они који се лично брину о свом псу, а не њихови родитељи. Према мишљењу стручњака, свакодневно шетање пса, припремање хране, брига о хигијени животиње, па и здрављу, помаже детету да одрасте у одговорну особу. Овај посао истовремено развија и дечју радозналост као и саосећање. А уколико новопеченог ђака првих дана пас, заједно са мамом испрати до школских врата, могућност да се појави неки од знакова школских болести – готово да је немогућ!
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
