3320 25. 9. 2015.
Пут око света за 120 динара / ПОРТУГАЛ
МОСТОВИ
Ћуприје Порта нераскидиво везују обале у једну причу и један укус
близини ушћа у Атлантски океан сместио се град Порто. Мада је у свету познат по истоименом десертном вину, пре него што наздрави и подигне чашу, путник ће прво угледати величанствене лукове његових челичних мостова који га спајају с левом обалом и градом Гаија, местом настанка слатког укуса порта. Река Дуро тече готово девет стотина километара кроз Шпанију и Португал и једна је од најдужих на Иберијском полуострву. Пре него што се сретне са океаном, раздваја приобалне делове Порта, Рибеира и Вила нова де Гаија и шири се у естуар. Причу о мостовима реке Дуро, или мостовима града Порта, требало би почети много пре почетка изградње лучних металних конструкција које граду дају особен изглед. Првобитно, једина веза Порта с јужним деловима Португала биле су скеле и бродови који су служили за превоз путника и робе с једне на другу обалу. Развој трговине на коме је, поред производње вина, почивала економија града, захтевао је бржи и сигурнији начин преласка реке. Главна градска лука налазила се на десној обали реке, уз тада ужурбану и прљаву градску четврт. Први мостови били су направљени на пловилима и дуго су коришћени. Грађени су за тренутне потребе и нису обезбеђивали сигуран прелазак реке због честих бујица које су односиле такве конструкције и биле велика опасност за становништво.
Трагедија на баржама
Почетком 19. века саграђен је и отворен Мост на баржама, који се састојао од двадесетак баржи спојених ланцима. Био је изграђен из две целине, које су се растварале по средини како би се омогућио несметан пролазак бродова. За овај мост везује се једна од највећих трагедија у историји града. Након пораза у бици код Трафалгара, Наполеон је почео континенталну блокаду, чија тактика се заснивала на исцрпљивању Британије блокадом трговине с континенталном Европом. Такав потез посебно је погодио Португал, који је имао живу трговинску размену с Британијом. Бродовима који су превозили робу за Британију било је забрањено упловљавање у португалске луке, али Португал није желео да протерује британске грађане из земље будући да је с њом био у пријатељским везама потврђеним повељама још од средњег века.
Противљење захтевима за хапшење и протеривање грађана Британије послужило је као повод за поход Наполеонових и шпанских снага и окупацију Португала 1807. године. Пад земље условио је повлачења краља и двора у тадашњу највећу и најбогатију прекоморску колонију – Бразил. По избијању Пиринејског рата, Португал је уз помоћ британске војске успео да протера окупатора и ослободи земљу. Рат је био дуготрајан, а ратна срећа променљива. Приликом једног од напада француске војске, у сукобу познатом и као Прва битка за Порто, 29. марта 1809. године, француски маршал Николас Султ поразио је британску војску која је, заједно с наоружаним грађанима, бранила град.
У паници насталој приликом повлачења војске и цивила преко реке Мост на баржама распао се под тежином и стотине људи страдало је у таласима реке Дуро. Верује се да су мост оштетиле снаге одбране града у општем метежу, како би се спречило напредовање Француза на југ земље. Данас се на месту трагедије налази бронзана рељефна плоча у знак сећања на жртве, страдале приликом рушења моста. Околно становништво сваке године одржава костимирану представу битке и на тај начин одаје почаст жртвама и чува их од заборава.
Прсти господина Ајфела
По коначном ослобођењу Португала, Мост на баржама је обновљен и коришћен до изградње првог моста од чврстог материјала. Градња првог трајног моста почела је 1841. године, а завршена око две године касније. Мост је био револуционаран за то време. Првобитно је по краљици назван Мост Марије II, у част десетогодишњице њене владавине, али су га грађани једноставно прозвали Висећи мост. Његова изградња знатно је унапредила сигурност и убрзала прелазак реке. У употреби је остао до 1887. године, када је растављен. Данас су од њега остали само прилаз и стубови носеће конструкције, на десној обали реке.
Развојем железничког саобраћаја у Португалу и спајањем путне мреже с Француском и другим деловима Европе, настала је потреба за железничким мостом који би спојио престони Лисабон и север земље. Први железнички мост на реци Дуро свечано је отворен 1877. године. Изграђен је узводно од постојећег Висећег моста у рекордном року од годину дана. Мост Марије Пије био је значајан по много чему. Због препознатљивог изгледа постао је узор за градњу будућих мостова у Порту, али је најзначајнији био за инжењере који су стицали искуство у изградњи великих металних конструкција. То је био први лучни мост у Порту и постао је пример који су пратили конструктори приликом изградње других мостова.
Технике изградње биле су револуционарне за то време. Премошћена је клисура дугачка 350 метара. Мост Марије Пије Савојске, жене краља Луиша И, дело је инжењера Теофила Сирижа, а изградило га је предузеће Гистава Ајфела. Искуства стечена изградњом овог моста Ајфел је касније применио и приликом изградње унутрашње конструкције за Кип слободе у Њујорку и париске Ајфелове куле.
Мост је био у употреби до краја 20. века, када је постао сметња нормалном обављању железничког саобраћаја, с обзиром на то да је имао само један колосек, и ограничавао брзину возова на само 20 km/х. Непосредно уз њега саграђен је нови железнички мост Жоао I, а Мост Марије Пије стављен је под заштиту државе и прворазредни је споменик развоја саобраћаја и архитектуре.
Казна за краља
Најзначајнији и најлепши мост у Порту јесте Мост дом Луиш I, грађен од 1881. до 1888. године. Саграђен је свега неколико метара узводно од Висећег моста, који је након изградње новог растављен. Био је то трећи мост на истом месту. С обзиром на то да је ту обала најужа и равна, место изградње само се наметнуло. Градња је поново поверена архитекти Теофилу Сирижу, пројектанту Моста Марије Пије, који је на конкурсу победио супарника и учитеља Ајфела.
Градњом моста на две платформе, Сириж је желео да ново трговачко средиште, као и стари приобални део града, споји са супротном обалом и остатком земље. Главни приходи града били су производња и трговина вином, а све винарије налазиле су се на левој обали у области Вила ново де Гаија. Дотадашњи Висећи мост није одговарао потребама развијене трговине и чињеници да се већина послова обављала у новом делу града изнад обале. Копнени превоз робе између Португала и остатка Европе водио је кроз уске улице старог Порта до Висећег моста, те су гужве биле уобичајена појава. Сама изградња новог моста одвијала се по етапама. Горњи део пуштен је у рад 1886, а доњи две године касније. До четрдесетих година 20. века, прелазак преко моста је наплаћиван. Намена моста мењана је више пута током година. Данас горњом платформом пролази градски метро, а доња је намењена колском саобраћају. Градска легенда каже да су се грађани Порта, увређени чињеницом да се краљ није појавио на свечаном отварању, мост у свакодневном говору називали без титуле „дом”. У 19. веку, када је мост изграђен, то је био својеврсни скандал, тешко замислив за данашње време.
Током 20. и 21. века саграђено је више савремених мостова на реци Дуро, али ниједан од њих не привлачи толико пажње као преостала два моста металне конструкције. Зато, ако вас пут нанесе у овај град, седите у једну од бројних винарија и бар једном наздравите мостовима с надом да ћете им се поново вратити.
Аутор:
Небојша Качавенда - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
