ЖИВОТ ЈЕ БАЈКА – КАРЕН БЛИКСЕН

„Уместо мене, ову награду требало је да добије онај предиван писац Исак Динесен”, рекао је Ернест Хемингвеј на додели Нобелове награде новембра 1954. године. Да се његова жеља остварила, награда би отишла у руке баронице која је своја чудесна дела издавала под мушким именом


    Карен Бликсен рођена је 17. априла 1885. године у Данској, у добростојећој грађанској породици, под именом Карен Динесен. Године безбрижног детињства проводила је на Рунгстедлунду, имању из 16. века и то као очева кћи миљеница. А тада се десила трагедија, за њу равна издаји: кад је имала десет година, њен обожавани отац извршио је самоубиство. За свет је остала тајна зашто се овај успешан човек – официр, земљопоседник, политичар и писац – одлучио на такав корак, да ли из очаја због несрећне љубави, политичког неуспеха или због опаке болести, као што се причало. О Тане (како су Карен звали у детињству) и о још четворо деце наставиле су с пуно љубави и нежности да брину мајка, бака и тетка, али велики губитак осећао се у породици несмањеном јачином.
    Карен је израсла у изузетну, необичну девојку која је много читала, писала драме и приче и маштала о смелим, великим делима. Жалила је што се није родила као мушкарац, јер би тада могла без осуде околине да води слободан живот без стега. Пошто је смисао човековог постојања препознала у уметности, одлучила је да је студира у Копенхагену, Паризу и Риму. Али судбина је хтела другачије – већ у младости Карен је уметност заменила правим животом, док је узвишене идеје, по сопственим речима, прокоцкала.

Карен Бликсен у Кенији 1918. године.

      Тада се смртно заљубила у свог даљег рођака, а како није могла да прихвати чињеницу да јој љубав није узвраћена, запала је у депресију, праћену одбијањем хране и анорексијом. Гоњена осветом, 1914. године донела је необичну одлуку: удала се за барона Брора Бликсена, брата близанца своје велике љубави. Тако је из рачуна постала бароница Карен фон Бликсен. Пошто је с мужем делила једино пустоловни дух, напустили су Данску и отпутовали у источну Африку, у Кенију, с намером да држе плантажу кафе. Карен се припремала за борбу с разним невољама, али није могла ни да слути каква зла коб ће је задесити по доласку на Црни континент.

Шехерезада кенијске саване

        Већ у првој години брака сазнала је да је од неверног мужа добила ужасну болест – сифилис. Пошто није хтела да је људи сажаљевају, говорила је: „Вреди добити сифилис за титулу грофице.” С надом у оздрављење, окренула се откривању лепота Африке, у којој су је очарале чудесне ноћи, „шапат природе, дивљина, сафари, лов, тајанствени домороци…” Кад је склопила пријатељство са својим слугом Фарахом, добила је нови надимак, Таниа, и наставила да упознаје остале надничаре и њихову децу. Подучавала их је и лечила, како је знала и умела, а они су јој одговарали љубављу и поверењем и чак су је позивали на своје обредне свечаности.
         Карен се 1921. године развела од мужа, али је остала на плантажи још десет година верујући да ће њен труд почети да даје резултате.    Међутим, сам положај плантаже, која се налазила на две хиљаде метара надморске висине, није био погодан за гајење кафе, а уз то су се надовезивале године суше, слабих приноса, најезде скакаваца… Упркос болести, која је почела да оставља последице, није посустајала. У кући на фарми чувала је два хрта, роду, јато гусака, а чак је успела да припитоми и антилопе, које су јој сваког јутра долазиле до кућног прага. У томе је видела знак афричког пријатељства, што је убедило да је нашла дом.
     Суочена с новчаним неприликама, које су се сваким даном све више умножавале, Карен је трагала за неким спасоносним решењем. У писму рођацима (касније објављеним под називом „Писма из Африке”) забележила је: „Почела сам да радим оно што ми, као породица, увек чинимо кад не знамо шта да радимо: да пишем књигу!” Писала је увече и пре подне, за трпезаријским столом, и тада је у машти одлазила у друга времена и пределе. И њени надничари схватили су да је то последњи покушај да се спаси фарма, па су је подржавали у раду. Карен је фарму, нажалост, изгубила, али је добила нешто много вредније – праву љубав.
     Пошто је знала за Балзакову мисао да су велике љубави ретке као и ремек-дела, дала је све од себе да освоји и задржи афричког пустолова Дениса Финча Хатона. Показало се да јој је овај енглески војни пилот и племић на духовном плану равноправан и зато одличан саговорник. На фарму је долазио између два сафарија, а у кући је држао своје књиге и грамофон. Карен се трудила да у његовом друштву буде што занимљивија: правила је вечере током којих је, као Шехерезада, измишљала бескрајне приче у причи, које су наликовале узбудљивом лавиринту. Њену способност приповедања осећали су и домороци, који су је терали да их забавља речима: „Говори још, говори као киша.” Касније, кад је писањем почела да се бави професионално, себе је називала врачаром која држи конце судбине у својим причама.
    Карен је желела да своју љубав крунише браком и да има дете, али се испоставило да Денис, поред свих својих врлина, има и једну ману: није пристајао ни на какву одговорност. Као неухватљив и непоправљив пустолов, нудио јој је оно што је и сам највише волео – слободу. Водио је повремено на излете својим малим авионом, што је за њу била највећа радост у животу. Домороци су их питали да ли су током лета видели Бога, а кад су добили одговор „не”, чудили су се зашто онда и даље лете.
     Пошто је сазнала да мора да прода фарму, Карен је Денису вратила прстен који је носила. Помирила се с чињеницом да је упознала рај и да је дошло време да из њега буде изгнана. У данима кад је већ паковала кофере за одлазак, чула је страшну вест: Денисов авион се срушио и он је погинуо. Карен је тада пожелела да умре, „да мирно напусти живот са свим што је ту у Африци волела”. Дениса је сахранила на првом гребену резервата дивљачи, како су некада причали. Касније је чула да при изласку и заласку сунца лав и лавица долазе на његов гроб, и ту стоје или леже. Знала је да се природа овим чудом постарала да направи достојан афрички споменик за Дениса.

Карен с мајком Ингеборг 1936. године, вероватно на дан кад су купиле овај „Фордов” осмоцилиндрични кабриолет делукс.

Лудило удвоје

    Године 1931. Карен се вратила кући, неизмерно тужна због губитка, али и даље пуна скривене, унутрашње снаге. Њен брат Томас описао је тренутак кад је видео да силази с брода. И поред тога што је била мршава, болесна, изгубљена, изгледала му је „као да сваког тренутка може да извади нож и убије”. Несаломиви дух омогућио јој је да из свих трагичних прилика изађе као победница, док је она у тој особини видела „занат вештичлука”, научен од домородаца и њиховог веровања да су Бог и ђаво једно, „недељиво и вечно у својој моћи”.
     У то време своју тешку болест, која је доносила бол и неизвесност, покушавала је да излечи новим начинима.   Успевала је да се избори за мирна раздобља у којима је путовала, виђала се с познатим људима, писцима… Како је у Африци схватила да је природа „екстравагантна” и сама је постала таква: привлачила је пажњу својим необичним одевањем и наступом, као и чудесним, баршунастим гласом. Нико није слутио да под том маском крије огроман страх – страх да због болести не изгуби разум.
     Пошто је магију, неизмерну моћ и начин да преживи видела у писању, поверила се једном пријатељу: „Обећала сам ђаволу своју душу, а он ми је заузврат обећао да ће све што од овог часа искусим бити претворено у приче.” У четрдесет шестој години узела је псеудоним Исак – онај који се смеје или „божија шала”, како се назива прворођено дете у позним годинама, и Динесен – презиме свог вољеног оца. После књиге „Седам готских прича” из 1934. године, објавила је роман „Моја Африка” 1937. године, на енглеском и данском језику. Књига успомена, у којој је описала седамнаест година проведених у Африци, доживела је незапамћен успех (по њој је снимљен и филм), а бароница је као Исак Динесен постала позната у целом свету. Кад су је касније нашли као правог аутора и питали зашто се крила под лажним именом, одговорила је да је морала јер је све што је написала исувише аутобиографско и лично.
    Године 1939. Карен је отишла у Немачку да пише о Трећем рајху, али је избегавала Хитлерове почасти. Њено политичко ангажовање личило је на позу, што се потврдило у игри истине. На питање с ким би волела да проведе ноћ, одговорила је: „Са Стаљином. Не зна се шта би тај све могао да уради.” Ова жеља није јој се остварила, али једна друга јесте. Кад је упознала групу младих писаца који су се окупљали око часописа „Јеретика”, успела је да заведе Торнвалда Бјорнвига, тридесет година млађег од себе. С овим песником, који је имао брак и дете, ушла је у снажну везу – платонску, тајанствену, танану, телепатску… Потписали су пакт који их је обавезивао на вечну верност и постали сведоци застрашујућих парапсихолошких тренутака. Двадесет пет година после смрти Карен, Бјорнвиг је написао књигу „Пакт” и обелоданио тајну необичне везе у којој су били четири године. Кад је осетила да се збива психолошко неверство, Бјорнвигова жена је, поражена истином, покушала да изврши самоубиство. Пакт, назван „лудило удвоје”, тада се распао, а Карен је утеху нашла у писању прича.

У јануару 1959. године Карен је била у гостима код Мерилин Монро и Артура Милера, где је на крају вечери и отплесала с познатом глумицом.

    После рата вратила се на друштвену сцену и убрзо је од савременог класика израсла у мит. Већ тада постала је толико мршава да је личила на сенку, па су њен модни стил описивали као „мртвачки шик”. Слику егзотичне чудакиње употпуњавала је изјавама да је стара три хиљаде година, да је вечеравала са Сократом, да обожава палог анђела Луцифера… Кад је прихватила позив да на радију држи низ емисија, сама је бирала теме: говорила је о феминизму и еманципацији и при том се борила за равноправност жена, а не против мушкараца.

Године отете од смрти

     Пошто се вратила на породично имање да живи са својом мајком, Карен је прерачунала да ће живети до 1955. године. Међутим, од судбине је на поклон добила још мало времена, које је утрошила на понеко путовање, рад и сређивање заоставштине. Без обзира на то што је говорила да је лако умрети, борила се да што дуже живи, трпела је тешке операције након којих се једва кретала.
     Иако је намеравала да још једном отпутује у вољену Африку, у којој је видела слободу, величанственост и ненадмашно достојанство, није успела. Уместо тога, посетила је Рим и Америку у којој је одржала низ предавања. Док је казивала своје приче, њујоршки студенти слушали су је с дивљењем и доживљавали као праву сензацију. Као великом обожаваоцу лепоте, Карен се тада испунила жеља да упозна славну Мерилин Монро, док њеног супруга, писца Артура Милера није ни приметила. Причало се да су две жене, које су исте године умрле као митови, одиграле чак и валцер на столу.
     Ни у годинама „отетим од смрти”, Карен се није окренула католичкој вери, како ју је брат саветовао, мада је једном приликом ишла у Рим, на пријем код папе. Није клонула духом ни кад јој је измакла Нобелова награда, за коју се нашла у најужем кругу кандидата. Спас и утеху опет је нашла у књижевности: све текстове грозничаво је диктирала својој сарадници Клари Свендсон, а затим их је прерађивала. Тако су настале књиге „Анегдоте судбине”, „Последње приче”, „Сенке у трави”, „Еренгард”…
     Кад јој је припала кућа у Рунгстедлунду, одлучила је да је претвори у музеј који ће радити и после њене смрти и издржавати се новцем од ауторских права. Пошто се реновирање одужило, боравила је по хотелима и у гостима, „у егзилу”, како је говорила. Шампањац, остриге и цигарете, на којима је некад живела, заменила је амфетаминима, па је ослабила преко сваке мере. Кад су радови завршени, била је већ толико изнемогла да су је уносили на забаве које је приређивала. Одевена у Пјероов костим од белог сатена, изгледала је као „сабласт на гозби”, али се ипак храбро држала. Све време у себи је понављала: „Буди храбра, буди храбра, буди храбра – немој бити претерано храбра!” Можда су ту реченицу понављали и њени гости – Олдос Хаксли и Тимоти Лири, с којима је седела једне вечери и причала о магији.
    Карен Бликсен умрла је у сну 7. септембра 1962. године, кад се у свенулом телу угасио и последњи пламичак живота. Претходне вечери, док је слушала класичну музику и играла друштвене игре, пала је у кому из које се није пробудила. Кућу је оставила као задужбину за своја дела и птице, које је као симболе слободе обожавала. О својој смрти је, попут праве врачаре, записала пророчанске речи: „И кад је дошло време да сам остала без ичега, ја сама била сам најлакша да ме се судбина реши”.


КРИЛА

Карен Бликсен постала је бесмртна по свом делу, али и као модел на сликама славних фотографа.

У свом затвору
моје срце пева
Само о крилима,
само о крилима,
Ниједна друга
бајна песма на
свету
У његовом уху
не одјекује.
Чак и птице
у кавезима
рођене
Сањају
Да слободно
лете ка небу
А у свом
затвору моје срце
пева
Само о крилима,
само о крилима.