3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Сезар Милан
МОЈ БРАТ
ада је имао свега тринаест година, Сезар је мајци саопштио необичну жељу: „Желим да постанем најбољи дресер паса на свету.” Још више изненађује оно што му је мајка на то рекла: „Можеш да радиш шта год пожелиш.” Захваљујући слободи коју је добио од родитеља и невероватном инстинкту који га је водио у животу, Сезар Милан је данас заиста светски познат дресер паса. Унутрашња снага којом плени где год да се појави и храброст да прати своје снове, одвеле су га у земљу у којој је све могуће – у Америку. Али, како то обично бива на сваком путу великог успеха, почеци нису били баш једноставни. Сезар је у раним двадесетим годинама неколико пута прелазио границу – илегално. Плаћао је људима да га преведу, остајао је неко време, налазили су га и враћали, и тако у круг. Није знао језик, није имао никога, живео је трошећи долар дневно, био је бескућник... али није одустајао. Прва реченица коју је научио да каже на енглеском језику била је: „Имате ли образац за пријаву?” Мисли се на обрасце за пријаву за посао.
И једног дана имао је среће. У Америци одавно постоје „фризерски салони за псе” у које кућног љубимца можете одвести на купање, четкање и шишање. Сезар је ушао у један такав салон, упитао да ли имају образац за пријаву, а раднице су почеле да му на енглеском причају нешто што није разумео. У даљем покушају споразумевања одвеле су га у задњи део салона код веома насртљивог кокер шпанијела, пружиле му четке и маказе и невероватно значајну прилику да покаже шта уме. Биле су у чуду када је Сезар с лакоћом дотерао овог пса, који је у његовом присуству био изузетно миран. И тако је све почело.
60 одсто мозга пса зависи од њуха
Мало-помало Сезар је све више радио с „проблематичним” псима. Поред тога што је у салону био одговоран за такве тешке случајеве, временом је све више помагао и другим познаницима и онима који су чули за њега, а имају немирно куче код куће. Корак по корак, стигао је до сопствене емисије која га је прославила и помогла му да буде оно што је данас.
Ова омиљена емисија носи назив „Шаптач псима” (Dog Whisperer. У њеним епизодама „вођа чопора”, како још зову Сезара, иде од куће до куће код породица које имају тешкоће са својим псом. Код Сезара нема препрека или уже специјалности – он решава све, има нови психолошки приступ човековом најбољем пријатељу и заиста тражи прави разлог зашто се пас понаша на начин на који се понаша, открива узрок невоља и затим се бори с њима. Његова филозофија састоји се у сада добро потврђеној чињеници да је за све што уради пас заправо крив његов власник.
Сезар је одмалена посматрао животиње и одувек је покушавао да разуме како се тај природни ток одвија. Учио је посматрањем и проучавањем на дединој фарми, а с петнаест година помагао је ветеринарима. Може се рећи да га је суштини научила сама природа, у којој влада мир. Миран приступ и пренос стабилне енергије – кључна је одлика Сезаровог васпитања и рехабилитовања сваког пса. Оно што већина људи широм планете ради је потпуно супротно – преноси велику дозу узбуђења на свог пса. Власници паса најчешће се понашају према својим љубимцима као да су и они људи, на неки начин „хуманизују” псе својим приступом. Иако иза овога стоји велика љубав према љубимцима, овај начин је суштински погрешан, јер се тако мењају њихове особине.
Пси имају своју психологију, своје инстинкте, њихови преци су вукови – дивље животиње које живе у чопорима, који имају своје устројство и начин живота. Шездесет одсто њиховог мозга зависи од чула мириса, односно њуха, а тек осталих четрдесет одсто реагује на звук, додир и вид. Због свих ових особина које припадају псима, јасно је зашто, ма колико их волели као најбоље пријатеље, не смемо с њима поступати као с људима. Да би и они уживали у животу у миру и складу како с људима тако и са животињама, неопходно је пре свега упознати се с њиховом психологијом. На овоме Сезар упорно ради већ годинама, чак је основао и Центар за психологију паса (The Dog Psychology Center) у коме се, уз неопходну негу, опорављају и вежбају пси на основу његових схватања.
Можда је једна од најдирљивијих епизода она у којој Сезар учи власнике како је најбоље да поступају са својим глувим и слепим псом. Чак и према људима који имају неку врсту инвалидитета, већина не зна како да се постави, за то постоје стручна лица. Нажалост, у школама се о томе не учи и веома ретко се одржавају предавања на ту тему, као да је то и даље нека врста табуа.
Иако је овде реч о псу, изузетна је прилика извући поуку да с таквим недостацима живот не престаје, нити губи смисао, и да не треба окретати леђа из страха да се можда нећете снаћи. Усредсређена на гласовну команду, већина власника паса би се у оваквом случају веома тешко снашла, али то је све због тога јер нису упознати с претходно наведеним податком који говори о томе преко ког чула се пси највише покрећу. Овај пас није изазивао невоље, ишао је у шетње, јео је, није био насртљив... али су се његови власници плашили када се убрзано шетао у круг, мислећи да је нервозан или уплашен, и нису умели да му ставе до знања да не сме да скаче на сто...
Прва грешка била је да верују да је пас узнемирен, док је заправо његово кретање у круг показивало само то да су нови мириси ушли у кућу и да их треба открити и упознати. Да су му уши биле повучене уназад, припијене уз главу, то би био знак да нешто заиста није у реду. Што се тиче лекције за кретање по кући, прва „грешка” коју су власници чинили је да, кад год би се куче негде попело, они би га спуштали. Сезар је учинио једноставну ствар, узео је чинију с храном и клекнуо на под. Сваки пут када је пас, намамљен њухом, кретао ка посуди, Сезар би га дотакао руком остварујући додир који служи као команда за заустављање.
Након два, три пута издате команде пас више није покушавао да приђе чинији и сместио се на своје место. Начињена је граница до које пас сме да прође, и тиме му је јасно успостављена забрана. Звучи исувише једноставно, али то је Сезар и његов чаробни начин да се све реши с лакоћом и разумевањем. Овај пас је, и поред чулних недостатака, једно веома срећно куче које ужива у нормалном животу са својим власницима.
„Опасан” питбул теријер
Пас је одраз ваше енергије,
вашег понашања...
Запитајте себе:
„Шта ја то радим?”
То је право питање.
Сезар Милан
Предрасуде – велика бољка целог човечанства. Заиста, много људи ће се приклонити нечему што су чули, а о чему немају тачан увид или потврђено искуство. Такав је случај и када је реч о неправедно озлоглашеној раси пса – питбул теријеру. Питбул се у нашој земљи сматра за изузетно опасну расу која служи искључиво за борбе, а никако за кућног љубимца. Оно што је Сезар доказивао из емисије у емисију, водећи са собом свог најбољег пријатеља Дедија, управо је супротно устаљеном мишљењу о овој раси.
Зашто је најпознатији и најпризнатији дресер паса за кућног љубимца одабрао баш питбул теријера? Зато што је ова раса изузетно паметна, умиљата, добра и лепа. У неком незгодном тренутку у прошлости људи су одлучили да на погрешан начин искористе њихову снагу и издржљивост и тако су их увели у свет борбе паса. Деди је био пас за пример, и више од тога – био је Сезаров нераздвојни и најбољи пријатељ, који му је помагао у васпитавању других паса. Да, овај питбул теријер је ишао уз ногу са Сезаром по другим домовима, и кад год је неки пас имао тешкоће у понашању с другим псима, Деди је, након Сезарове посете, био прво куче које је требало да потврди да је дошло до промене, што је он редовно и крајње мирно радио.
Али, није Сезаров пас једини пример да је ова раса заправо погрешно схваћена и да свако заслужује прилику. Веома је занимљива епизода у којој он решава невоље једног насртљивог пса и то управо питбула. Овај познавалац псеће душе и истински љубитељ животиња стигао је у дом људи који су покупили одраслог напуштеног пса, и с њим имали много мука. Одбачен од претходних власника, презимио је сам и накупио много страхова. Због свега тога овај питбул показивао је непријатељске склоности према људима. С другим псима није био такав. Оно што је он заправо чинио, а што његови власници нису разумели, нити умели да реше, била је одбрана чопора. Он се заправо плашио како за своје власнике, тако и за друге псе с којима је сада живео, осећао се као главни – алфа мужјак који је дужан да их заштити.
Његови нови власници, који су га одмах заволели и увидели да у њему има нешто више од онога што показује на први поглед, обратили су се многим дресерима и организацијама за заштиту и бригу о животињама и сви су рекли само једно: „Успавајте га.” Последња нада био је Сезар Милан. И као и увек – успео је. Његов психолошки приступ, суштинско разумевање тога шта пас заправо ради и која му је улога у чопору, и овде је уродио плодом. Власници су научили како да успоставе власт над њим, да га усмеравају, а псу је спасен живот. Много пута Сезар је био „последња нада” псима и исто толико пута је био и прави избор.
Мрачан тренутак
Сезарова мисија је да прошири знање о човековом најбољем пријатељу. Јер волети није исто што и познавати. Много људи воли псе, али не познаје њихову природу. Нарочито ако узмемо у обзир „наслеђене” страхове. Родитељи који се плаше паса готово увек тај страх преносе на децу и, самим тим, та деца никада не добију прилику да се спријатеље с овим животињама. Тај страх потиче и из незнања. Сезар покушава ово да промени не само преко емисија које се приказују широм света, већ и преко разних обука и предавања које спроводи. Схвативши да је знање моћ, он саветује људе да је најбоље да своју децу образују од малих ногу, јер тада нема предрасуда, нема усађених страхова и најбоље се учи.
Али, Сезаров животни пут није ишао лако ни када је стекао славу, поштовање и успех у свом послу. Веома осећајна личност попут његове, тешко се изборила с неким од удараца који су га задесили. Најтежа година у његовом животу била је 2010, угинуо је његов најбољи пријатељ, а жена га је напустила.
„Деди је био мој Тибет, моји Хималаји, мој Буда, мој извор мира”, изјавио је једном приликом. Након овог губитка, а затим и развода, код Сезара је уследио, како он сам каже, мрачан тренутак у коме је, скрхан болом, покушао да се убије. Овај догађај само га је ојачао и ставио му до знања да заправо још треба да буде овде и да има још много тога да уради. Сада, скоро три године касније, Сезар је све пребродио. Уз помоћ паса и посла који ради, повратио је снагу и нашао нову љубав и оженио се. Из свега овога научио је много. А овај мрачни тренутак признао је својим обожаваоцима из несебичне намере да помогне другима да схвате да, шта год да се деси, живот иде даље и може бити леп. Не зна се шта носи дан, шта носи ноћ.
Поверење, поштовање и верност
Сезар је о животу највише тога научио дресирајући псе. На први поглед можда звучи необично, али он је одатле извукао три главна постулата – поверење, поштовање и верност – која се заиста могу применити у сваком истинском пријатељству. Код паса нема преваре – шта пружиш, то добијеш назад. Цела та прича о расама, правилном поступању и разумевању веома је симболична и може се применити у многим животним околностима.
Освојио је бројне награде и признања удружења за дресуру паса, хуманих организација... Основао је фондацију под називом „Милан фондација” (Millan foundation) која се бави прикупљањем новца за помоћ напуштеним и угроженим псима, предавањима на ту тему као и помагањем осталим удружењима за заштиту животиња...
Када му поставе питање која је раса пса најбоља за децу с посебним потребама, он одговори да, што се њега тиче, нема разлике између раса паса, да је то исто као када би га питали која је раса људи најбоља за то. Сваки пас одсликава свог власника, без грешке, као огледало. Али, иако је ово истина, треба имати у виду да није свака раса за почетнике и да имати пса не значи исто што и имати играчку. Управо оно знање о коме је било речи учиниће од вашег пса послушно и питомо или несташно и нервозно створење. Сезар је о дресури и свим осталим стварима које поседовање пса са собом носи, написао мноштво корисних књига и снимио више видео-дискова. Ако желите да набавите пријатеља и да с њим безбрижно, с поносом шетате, можда би требало да се упутите у ову тематику мало озбиљније.
Пси су створени да пружају безусловну љубав, али зависе од нас и ми их мењамо... Не заборавимо моћне речи Фјодора Достојевског:
„Заиста, понекад се говори о ’зверској’
суровости човека,
а то је страшно неправедно:
звер никада не може бити тако свирепа
као човек, тако виртуозно,
тако уметнички свирепа”.
Аутор:
Нина Здињак - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
