3320 25. 9. 2015.
Људи који виде сами себе
МОЈ
Увек се појављују као гром из ведра неба и одувек су присутни у памћењу и најстаријих народа. Савремена психијатрија и даље трага за правим одговором
хватање двојника присутно је у митологијама бројних народа и углавном се везује за разумевање душе. Према древној египатској митологији, „ка” је духовни двојник са којим је човек рођен и за којим вечно трага јер означава његову потпуност. Иако се у народним песмама описује као дух који се враћа из гроба, „ка” је душа која храни тело и веза је између овог и оноземаљског живота. Сврха фараонских кипова и јесте да покојник кроз свог двојника успостави везу са небом. У нордијској митологији „вардегер” или „филгја” (што би у преводу значило дух чувар, пратилац) двојник је који иде испред особе и изводи исте радње непосредно пре њеног доласка, које виде и други људи. У словенској митологији појам двострукости је двоедушник, биће са два срца и две душе, једне људске и једне демонске, која се може на кратко време одвојити како би повредила друге.
Модерна психијатрија покушава у новије време да расветли то стање усхита и екстазе типично за романтизам када јединка одбацује разум и препушта се сновима, машти и привиђењима. Привиђења у којима човек види свој труп или читаво тело зову се хеаутоскопије или аутоскопске халуцинације. Жртве дуплирања виде сопствено тело пројектовано у сопственом простору. Срећу се у неким неурозама, душевној збуњености или, што је најчешће, у сну. Привиђења су често блиска физичким поремећајима тела, видљивим након несрећних случајева неуролошке природе. Често се јављају и током огледних тровања такозваним халуциногеним тварима. Могу да буду повезана са тешким мигренама или епилептичним нападима. Међутим, и здрави људи могу да имају сусрете са својим двојницима.
Према истраживањима, таква искуства имају особе које се баве екстремним спортовима (рецимо, алпинизмом), налазе се у животној опасности или су биле у дугој друштвеној изолацији.
До сада је документовано седамдесетак случаја у стручној литератури. Претпоставља се да је број таквих искустава код пацијената и већи, али да се људи из страха устручавају да о томе јавно говоре.
Група британских научника која се темељно бавила овом појавом објавила је истраживање у угледном стручном часопису „British Journal of Medical Psychology”. На основу искуства са пацијентима, двојници се готово увек појављују као гром из ведра неба. Жртва, наиме, има осећај пре самог сусрета да неко стоји иза или поред ње. Када угледа двојника, он је или сив и замагљен или, у великом броју случајева, потпуно јасан и телесан. Двојник углавном немо посматра пацијента. Може да седи замишљено за столом, да буде само слика на зиду или да се јави из масе људи и нестаје уколико јој се приближи. Те слике самог себе у већини случајева јављају се у сумрак или зору.
Мотив у књижевности и филму
Амерички психијатар Џорџ Кризек из Вашингтона верује да оштећења на десној хемисфери мозга могу да буду одговорна за сусрет са сопственим дупликатом. Кризек је лечио пацијента који је након саобраћајне несреће дошао са оштећењем управо на том делу мозга. Неколико година касније примио је истог пацијента који је тврдио да је на улици срео свог млађег двојника и да је са њим разговарао чак петнаест минута. Стручњаци за оваква привиђења тврде да је и чувени писац Фјодор Достојевски патио од напада такозване темпоралне епилепсије и да су те слике сопствене душе које су га мучиле биле и повод да напише роман „Двојник”.
У књижевности се од самих почетака препознају мотиви двојника, као на пример у Плаутовим комедијама, где изазивају сукобе или комичне ситуације. У њима је двојни идентитет биолошки условљен што изазива забуну између две, визуелно сличне фигуре. Најчешће се, пак, среће у романтизму као психолошко тумачење губитка личности.
Мотив двојника користили су Жан Пол („Зибенкез”), Ернст Теодор Амадеус Хофман („Ђавољи еликсир”), Едгар Алан По („Вилијам Вилсон”), Роберт Луис Стивенсон („Доктор Џекил и господин Хајд”), Херта Милер („Путник на једној нози”), Достојевски, Жозе Сарамаго („Двојник”).
Први филм који је користио мотив двојника био је немачки црно-бели неми хорор „Прашки студент” из 1913. године. Филм је од тада доживео два римејка и говори о убогом студенту који ђаволу продаје душу не знајући да тиме ствара и свог злог двојника. У новије време овај мотив поново добија на омиљености и поставља питање да ли двојници заиста постоје или читава та замисао, у ствари, открива могуће зло у сваком човеку. Опчињеност филмске продукције двојницима огледа се у чињеници да су 2013. године снимљена чак три филма која се баве овом темом: „Непријатељ”, на основу књиге Жозеа Сарамага са Џејком Џиленхолом у главној улози, „Двојник”, с мотивима из истоименог романа Достојевског, са Џесијем Ајзенбергом и Мијом Васиковском у водећим улогама, и „Лице љубави”, романтична комедија са Робином Вилијамсом, Анетом Бенинг и Едом Харисом у насловним улогама.
---------------------------------------
ИСКУСТВА ПОЗНАТИХ
Јохан Волфганг фон ГетеВеликан немачке и светске књижевности имао је неколико искуства са двојницима. Прво му се десило већ у двадесетпрвој години као студенту права, када је био у љубави са свештениковом кћерком Фридериком Брион. Заљубљен и пун страсти, Гете је написао најлепше песме у свом раном старалаштву. Међутим, иако је уживао у ноћима проведеним крај своје драге, њихови сусрети проредили су се када је почео докторски рад. Након годину и по дана, уследио је њихов коначан раскид. Да су за њега то били дани дубоке несреће сведоче аутобиографски записи у којима и описује свој први сусрет са двојником:
„Јахао сам стазом до Друзенхајма кад ме је стигла једна од најчудеснијих казни. Угледао сам, наиме, духовним очима, не телесним, себе самог, на истом путу, како ми јашући иде у сусрет, и то обучен у одећу какву дотад никад нисам носио: била је плавкастосива и мало позлаћена. Чим сам се тргао из тог сна, приказа је била одвећ далеко. Чудновато је ипак то што сам се после осам година поново обрео на истом путу, како бих још једном посетио Фридерику, у истом онаквом оделу какво сам раније сањао, и које сам носио из пуке случајности, а не зато што сам тако одабрао.”
Гете је имао сусрете и са туђим двојницима. Једног јутра угледао је пријатеља Фридриха у његовом кућном мантилу како хода улицом. Збуњен, отишавши кући, угледао га је у истом том кућном мантилу како седи заваљен у фотељу. Фридриха је, наиме, тог јутра ухватила киша, те је свратио до пријатеља и позајмио мантил док се његова одећа осуши.
Катарина ВеликаКатарина Велика (1729–1796), владарка Руског царства, била је јака али и опасна личност у историји. Ова представница просвећеног апсолутизма није дозвољавала да је узнемиравају мале ствари, као што су блиски сусрети са својим двојником. Прича се како је једне вечери, угледавши двојницу како мирно седи на њеном трону, наредила слугама да је убију. Метак је завршио у трону, а Катарина убрзо умрла.
Перси Биш Шели
Перси Биш Шели (1792–1822) један је од најзначајнијих песника енглеског романтизма и супруг чувене ауторке романа о Франкенштајну, Мери Шели. Последње године живота провео је у Италији. Тог по њега кобног лета 1822. године, Перси и Мери Шели намеравали су да одмор проведу једрећи крај Ливорна. Брод је припремљен посебно за ту прилику. Током тог лета Шели је патио од узнемирујућих кошмара и привиђења. Имао је визије голог детета које долази са пучине тапшући рукама, те својих пријатеља Џејн и Едварда Вилијамса како крвави стижу у његову собу да му кажу да кућа тоне у поплави. Својој супрузи Мери признао је и да је имао неколико сусрета са сопственим двојником. Једне вечери угледао га је на тераси и овај га је упитао: „Колико ћеш још да будеш задовољан?” Тог истог лета, непосредно пре свог тридесетог рођендана, утопио се једрећи на свом броду.
Краљица Елизабета I
Краљица Елизабета владала је 1558. до 1603. године као последња из династије Тјудор. Тврдила је да је себе једном угледала како лежи на кревету, бледа и непомична. Била је прилично узнемирена због тога, нарочито зато што то, како се говоркало, није био добар знак. Пошто се о томе не зна много и могло би да се припише старости или стресу којем је краљица била изложена, чињеница је да је краљица убрзо након тог сусрета умрла.
Абрахам ЛинколнАбрахам Линколн такође је имао снове или илузије о свом двојнику које су га прогањале, што су потврдили и његова жена Мери Тод и секретар Џон Хеј. У вечери својих првих избора, након што је дошао телеграм о његовом избору за председника, Линколн је седећи на каучу гледао себе у огледалу, у пуној величини. Међутим, угледао је два одраза у огледалу, други блеђи од првог. Када је устао, други одраз је нестао. Оправдавајући то узбуђењем због избора, покушао је да заборави на тај неугодан доживљај.
Међутим, након што се вратио на кауч, угледао је поново свој други одраз. Пошто је чула за ту причу, његова жена била је престрављена. Била је убеђена да је двојник био лош знак, знак да ће бити изабран на други мандат, али да га неће преживети, јер је други одраз изгледао бледо. Неколико месеци након реизбора за председника Линколн је убијен.
Ги де МопасанМожда једна од најличнијих прича о двојницима везана је за француског писца кратких прича. Прича се да је Мопасан пред крај живота имао редовне сусрете са својим двојником, нарочито док је, оболео од сифилиса, био прикован за кревет. Према једној верзији, он не само да је причао са њим, већ му је двојник чак и диктирао једну од његових последњих прича, „Орла”. Према другој, згранути Мопасан позвао је слугу чим га је угледао, али је овај у том тренутку нестао.
Међутим, након неколико месеци двојник је чешће навраћао, с тужним изразом лица. Сео би поред њега зарањајући главу у прекрштене руке. Убеђен да двојник доноси лоше вести, Мопасан је до краја живота био престрављен. Годину дана касније умро је у психијатријској установи. Искуства о својим сусретима и страховима описао је у причи „Он”.
Сер Фредерик Карн Раш
Године 1906. сер Гилберт Патрик присуствовао је дебати у британском парламенту, када је спазио сер Фредерика Карна Раша како седи на свом уобичајеном месту, тик уз његово. Био је прилично изненађен, будући да је Раш претходно најавио одсуство због болести. Упитавши га да ли му је сада боље, Раш је направио само осорну гримасу. У следећем тренутку седиште је било празно. Како га нико није видео у ходнику, запитао је остале посланике да ли су га видели, на шта су му одговорили потврдно. Када су правом Рашу испричали о овом догађају, њега то уопште није зачудило. Наиме, он је скрхан код куће имао неизмерну жељу да присуствује седници.
Џорџ Трајон
Британски вицеадмирал управљао је 22. јуна 1893. године „Викторијом”, адмиралским бродом Краљевске морнарице. Са још десет бродова упутио се ка сиријској обали. Бродови су били подељени у две колоне, на само километар удаљености. Желећи да усклади кретање бродова и покаже увежбаност своје војске, наредио је да се лађе окрену једне према другима. Услед лошег прорачуна бродови су се сударили јер нису имали довољно слободног простора. Други брод био је тешко оштећен, док је „Викторија” потонула заједно са Трајоном и 357 жртава.
У исто време његова жена припремила је изванредну гозбу за пријатеље у Енглеској. Трајон се одједном појавио у униформи и, силазећи низ степенице, наочиглед гостију кренуо ка вратима, као да жели да изађе. И онда нестао.
Марија Хесус од Агреде
Марија Хесус од Агреде била је шпанска калуђерица из фрањевачког реда која је живела у 17. веку. Веровало се да има дар билокације, односно да може да борави на два места у исто време. За време владавине Филипа IV један калуђер добио је задатак да Индијанце Новог Мексика преобрати у хришћане. Био је затечен чињеницом да их је већ преобратила „жена у плавом”. Иако никада није напуштала манастир, неколико свештеника довело је ово чудо у везу са Маријом Хесус, младом калуђерицом у плавој одори. Она је тврдила да је хришћанство ширила Индијанцима преко океана уз помоћ свог дара. Ова прича била је мотив за шпанског писца Хавијера Сијеру да напише бестселер „Дама у плавом”.
Емили Саже
Емили Саже никада није видела свог двојника. Године 1845. радила је у посебној женској школи у Летонији као наставница француског када се дуплирала наочиглед тринаест ученица. Док је писала по табли њена двојница опонашала је све њене покрете. Иако су је ученице виделе, Емили је била потпуно несвесна свог удвостручења. Касније се појављивала у учионици, седећи за катедром, док је права Емили била у школском дворишту. Појављивање њене двојнице толико је плашило децу да је директорка, упркос томе што је Емили била изузетна наставница, морала да је отпусти. Тако је Емили променила и деветнаесто радно место за шеснаест година рада.
Умберто I
У народу влада веровање да свако од нас на свету има свог физичког двојника. Често се дешава да сретнемо некога ко неодољиво подсећа на неког нашег рођака, пријатеља или познаника да бисмо могли да се закунемо да је то био баш он, а не неки странац. Тако је краљ Умберто I (1844–1900) игром судбине упознао свог физичког двојника. Било је то 1900. године када је монарх у пратњи верног генерала Емилија Понције-Ваљија свратио у ресторан у Монци. Након што је власник ресторана примио наруџбину од краља, сви су одмах приметили сличност између њих двојице. Испоставило се да су обојица рођена истог дана – 14. марта 1844. године – у истом граду и да су ожењени супругама по имену Маргерита. Власник је отворио ресторан на дан крунисања Умберта I за краља. Дубоко потресен открићем, краљ је желео да угости свог двојника у двору. Међутим, следећег дана сазнао је да је његов двојник погинуо под неразјашњеним околностима. Да случајност буде још већа, касније истог дана погинуо је и краљ након што га је један анархиста хицем из револвера погодио право у срце.
Аутор:
Александар Живковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
