Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Рене Магрит


МИСЛИТИ ОЧИМА

Рене Магрит испред своје слике (фотографија Лотара Волеха)

Белгијски сликар поседовао је ретку способност да уноси сумњу у све што је видљиво, односно стварно, приказујући управо саму стварност!

вадесет четвртог септембра 2009. године из бивше куће Ренеа Магрита у Бриселу, где се налази (мањи) спомен-музеј, места на коме је славни сликар живео од 1930. до 1954. године, украдена је слика – „Олимпија”. Реч ј е о портрету његове супруге Жоржет из 1948. године.  Слика приказује акт, жену која полуопружена лежи на трави са шкољком на стомаку. Пљачка се догодила тачно у десет, када су и отворена врата музеја.
    Два човека најпре су позвонила, упитавши да ли је за посетиоце слободан улаз. Били су заиста први. Када су добили потврдан одговор, на брзину су купили улазнице. Онда је један извадио пушку и уперио је чувару у лице. Саучесник је трчећи ушао у бившу Магритову дневну собу, разбио заштитно стакло и са зида зграбио слику. Пљачкаши су затим, држећи оружје уперено у кустоса и чувара, излетели напоље где их је у аутомобилу чекао трећи саучесник. Вредност украдене слике процењена је на неколико милиона евра.

                                              Пробуђени сан

   Средином новембра, две године касније, само пет дана после свечаног отварања велике, ретроспективне изложбе Ренеа Магрита (1898–1967) у бечком музеју „Албертина”, и пре десет сати – време када музеј отвара врата посетиоцима – велики број људи стрпљиво је чекао да уђе. А када је улаз, тачно у десет, био отворен, сви су журним кораком похитали да купе улазнице, одложе капуте, узму слушалицу са снимљеним „водичем” на неколико језика. Желели су да се што пре сретну са оним што ретко може да се види на једном месту. Посетиоце је чекало више од 250 Магритових дела: слика, цртежа, колажа, скулптура, реклама, фотографија и кратких филмова. У посебном делу, скривени од сасвим младих посетилаца, иза тракастих црних завеса изложени су Магритови еротски цртежи.

                              Рене и Жоржет Магрит, љубав од детињства до смрти

   Као што то обично бива, не задржава се свако једнако пред сликом, али извесно је да су сви, пре или касније, излазећи из „Албертине” имали утисак да време проведено у музеју није било стварно. Више је личило на сан, премда је многима већина дела била позната као баштина културе. И тако су, присиљени на буђење, излазили на хладан јесењи ваздух као ошамућени. На силу пробуђени. Ништа необично! Рене Магрит сликао је и људе и предмете и природу, међутим, све што би насликао, ма како личило на стварно, није изгледало баш стварно. Биле су то слике нове, другачије „стварности”, сличне оној која нам се јавља у сновима. Нешто што нам се чини познато и обично, али је истовремено потпуно необјашњиво.
   „Уметност призива тајну без које свет не би могао да постоји”, написао је Рене Магрит. „Истински поетско платно само је пробуђени сан!”

                                           Презирем прошлост

   Франсоа Рене Магрит рођен је 21. новембра 1898. године у градићу Лесинеу у Белгији. Његов отац био је кројач и трговац тканинама, а мајка домаћица. Био је најстарије дете и, када му је било само дванаест година, свима је било потпуно јасно да је цртање оно што га највише занима. О његовом детињству не зна се ништа више од тога. Уосталом, увек је наглашавао да не воли да говори о прошлости.

   „Љубавници”, чувена Магритова слика из 1928. године, на којој се јавља мотив платна који прекрива лиcе, болна успомена из детињства

    „Презирем сопствену прошлост, као и прошлост других. Презирем мирење са судбином, стрпљење, професионалну храброст и наметнута осећања”, написао је. „Волим превратнички хумор, пеге, колена, дугу косу код жена, снове мале деце, девојке које трче улицом.”
   Разлог због кога није волео да говори о свом детињству вероватно је страшан догађај који је било тешко избрисати из сећања. Рене је имао само четрнаест година када је његова мајка извршила самоубиство скочивши с моста у реку. То није био њен први покушај да оконча живот.  Годинама је патила од тешке потиштености, те су је сваке вечери закључавали у собу. Све до кобне ноћи када је успела да украде кључ...

  
  
    Према породичној причи, Рене је мајку видео у тренутку кад су је нашли и извадили из реке. Око њеног лица била је умотана спаваћица.  Управо као на слици коју ће шеснаест година касније насликати и која ће, међу многима, бити једна од најпознатијих. То је слика „Љубавници” из 1928. године. На њој је приказан пар како се љуби. Али лица љубавника прекривена су бело-сивим платном које остаје приљубљено уз њихове обрисе… Слична је и слика „„L’Histoire centrale” ” („Главна прича”), на којој је приказана жена такође с платном приљубљеним уз лице. Поред ње су спаковани кофер и лимени дувачки инструмент.

                                            Небо у рожњачи

   После овог догађаја, живот у малом граду за породицу Магрит постао је мучан и неподношљив. С оцем и браћом Рене се преселио у други град, Шарлроа. Ту је као петнаестогодишњак упознао девојчицу Жоржет Бергер, своју будућу жену. Храбро јој се обећао. После завршене гимназије, уписао је Академију лепих уметности у Бриселу, где се породица преселила. Студирао је само две године. Сматрао је то чистим губљењем времена. „Живот ми налаже да се нечим бавим, па зато сликам”, скромно је напомињао. Напустивши Академију, још озбиљније се посветио сликарству. Кратко речено, остатак живота провео је сликајући.  Имао је двадесет четири године када је склопио брак са Жоржет Бергер.    Остали су заједно до смрти. Она је била његов неуморни животни пратилац, надахнуће и у лепим и тешким тренуцима. Нису имали деце.

Ово је ручни сат украшен препознатљивим Магритовим симболима – успомена са ретроспективне изложбе у Бечу

    Како би издржавао себе и супругу, Рене се најпре запослио у фабрици за производњу зидних тапета. У двадесет петој продао је прву слику. То га је охрабрило и помогло му да издржи двоструки посао – да ради за новац и да слика. А онда је дошао дан када је открио дело италијанског надреалистичког сликара Ђорђа де Кирика. Видео је његову слику „Љубавна песма”. Било му је јасно којим путем треба да крене. И заиста, на ретроспективној изложби у Бечу лако је уочити да Магритове слике из тог времена, око 1925. године, заиста подсећају на Де Кирикова платна.
Према сопственом тврђењу, угледајући се на Де Кирика, „раскинуо је са менталним навикама уметника који су били ништа друго до затвореници сопствене обдарености…” Могло би да се каже да је управо те 1925. године Рене Магрит постао прави надреалиста. Већ следеће године ступио је у везу с кључном особом надреалистичког покрета – Андреом Бретоном. Тврдио је да његове очи почињу да опажају мисао.     Надреалисти су га уважавали, а посебно филмски редитељ Луис Буњуел кога је надахнула Магритова слика ока („Лажно огледало”) на којој је рожњача приказана као небо с белим облацима.

                                    Тајна ништа не значи

   Прву самосталну изложбу имао је 1927. године и од критичара није добио ни једну једину лепу реч. Рене се вратио послу у фабрици тапета. С успехом је осмишљавао и рекламне плакате. Између осталог, и за чувени аер-коњак „адвокат”. Године 1928. преселио се у предграђе Париза како би био ближи истомишљеницима. Међутим, тамо није било лако опстати, па се вратио у Брисел. Ту је, под немачком окупацијом, провео и ратне године. Бретон га је због тога жестоко осуђивао, посебно јер се причало да је, покушавајући да преживи, фалсификовао дела Пикаса и Де Кирика, као уосталом и саме новчанице! После рата кратко време као да се приближио Реноаровом стилу…

Шта се крије иза онога што видимо? „Ово није лула”, слика Ренеа Магрита

                              
                                                  „Прободено време”, слика из 1938. године

   А онда се поново вратио својој игри с предметима, њиховим изгледом, значењем. Вратио се предметима – симболима који се заправо боре против општеприхваћеног симболизма. Његова намера није била да се обраћа људској подсвести, већ да открива тајанствене стране света и космоса. Тако се Рене Магрит кроз стил који је налик илустрацији (а данашњи посматрач би рекао и поп-арту) заправо приближавао метафизици:
   „Моја платна приказују видљиве слике које не крију ништа. Оне додуше побуђују оно тајновито. Када неко погледа неки од мојих радова, поставиће себи једноставно питање: ’Шта ли сад ово значи?’ Не значи ништа! Јер тајна такође не значи ништа. Она је неспознајна.”
   Тако је испод чувене слике луле написао: „Ово није лула”, а у оквиру рама с огледалом у коме се ништа не одражава: „Људско тело”. Није се играо само скривеним значењима која повезују свет видљивих и несазнајних ствари, већ и чулима, перцепцијом, односно светлом. На своду је ведар дан, али крај куће у пустој улици влада мркла ноћ – то је приказано на сликама „Владавина светла” из 1952. године. Три године касније насликаће човека с полуцилиндром, баш онаквим какав је и сам носио. Не види се његово лице јер је насликан с леђа. Шта ли тај човек мисли? Изгледа стварно. Међутим, јасно је да је нестваран.
Шта ли све то значи?
   Рене Магрит сматрао је да наше мисли чезну за скривеним значењима, оним које највероватније никада нећемо спознати:
   „Ум воли непознато. Воли слике чије је значење непознато, будући да је и значење самог ума такође непознато”, објашњавао је. „Ниједан предмет није закачен за своје име тако неопозиво да не може наћи неко које му боље пристаје.”

                                                 Тихи саботер
                                                                           
  Три године пре него што је у свом дому у Бриселу умро од рака панкреаса, Рене Магрит је (1964) насликао још једну слику на којој је сваки предмет препознатљив и јасан, али свакако подразумева нешто друго. Реч је о слици „Човеков син”.  Слика приказује човека
у оделу, с полуцилиндром на глави. Његово лице је заклоњено, јер је испред насликана зелена јабука (мотив који се јавља и на другим сликама). Има ли та јабука везе са Адамовом јабуком? Или је то само воћка? Али не обична, већ она из сна, Магритова неспознајна јабука? Срећом, Магрит је оставио одговор на ово питање.

                  
              На небу је дан, али испред куће је ноћ, слика „Превласт светла”,
уље на платну из 1952. године

    „Имате дакле видљиво лице, јабуку, које крије видљиво али скривено, човеково лице. То је нешто што се стално дешава. Све што видимо крије нешто друго, а ми увек желимо да видимо шта је скривено оним што видимо. Постоји занимање за оно што је скривено и што нам оно што је видљиво не показује. Ово занимање може да постане прилично јако осећање, може да се претвори у једну врсту сукоба, могло би се рећи, сукоба између видљивог које је скривено и видљивог које је присутно.”
Бар нешто је после прегледања двеста педесет сакупљених радова Ренеа Магрита јасно: нису га без разлога називали „Тихим саботером”. Имао је невероватну способност да уноси сумњу у све што је стварно и то… приказујући саму стварност! Магрит нам није приближавао стварност тако што је, сликајући, тумачио. Он је показивао њену тајновиту и необјашњиву страну. У томе је успео. Тајна је остала неоткривена.


                  
                                        „Наставник”, уље на платну (1955)


(Изложба у бечком музеју
„Албертина”
отворена је до
26. фебруара 2012. године)



Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: