3320 25. 9. 2015.
Град кога више нема
МИРИСИ СТАРОГ БЕОГРАДА
Преплитаји четинарских, воћних и цветних мириса, посебно с пролећа и лети, путовали су сокацима и атарима града. Али је умело и да заудара, онолико
 |
| Изглед Београда 1820. године |
Мирис није једноставна датост, тек чулни податак ухваћен ћелијама слузокоже носа. У себи садржи значења и његове нијансе, допуњава виђено, упућује на скривено те је речитост мирисног каткад већа од речитости видљивог. Сви напори оног углађеног господина, на пример, да се друштву наметне својом истанчаношћу и лепим понашањем пропадају углавном зато што се осећа на вишедневни зној. По мирису је могуће распознати сиромаштво и богатство, болест и здравље, напредност или заосталост друштва, старост и младост. По мирису се разликују простори марљивости и лењости – мирише глад, а мирише и прејелост и обест.
 |
| Дорћол како га је видео Феликс Каниц |
Сложено опажање, засновано на вишечулним осетима, па стога и онима које се тичу мириса, врлина је нарочите реткости, коју тек понекад налазимо код сведока прошлих времена. Чак је и за већину писаца око – чуло дистанце – врховна камера која опажајни свет своди на видљиви свет догађаја и призора, а шароликост тога света на шароликост облика и боја. Такво сведочење онда се заснива на побројавању фотографски упамћених утисака.
Чулност путописаца који су оставили записе о Београду 19. века такође је била чулност ока, тек понегде уха и носа: као да се мало додиривало, незнатно мирисало и ослушкивало, те је ретко кад перо уопште бележило утиске опипа, мириса и слуха. Једнако је могуће да су такви осети лако чилели из сећања. Чак и чувени „Фићир-баир” или „брег за размишљање”, како су Турци именовали калемегданско узвишење, свој назив дуговао је апотеози видљивог и узвишености – „великолепности” погледа на оближња прекоречна пространства. На снажне мирисе штала, самих обала и река, рибарских мрежа и муља, а у неко доба и оближњег сметлишта, који су се осећали на самом брегу и подсећали на свакодневицу, нису се трошиле речи, нити по томе именовале градске четврти, поља и насеља. Потпунија стварност онога времена отуда се уопште открива тешко и посредно, па и мирисно царство вароши тога доба – кроз узгредне напомене и успутна опажања.
Није само позната бујност ђулистана чинила мирисни свет Београда 19. века. Премда су сведочанства о украсним баштама и ружичњацима понекад само поетизовани стереотип о бајности мирисног растиња самог Цариграда који се потом преносио и на друге градове Истока, с Београдом то није био случај. Тамно зеленило овдашњих чемпреса и жубор шедрвана задржавали су се дуго у сећању путописаца, као и слика зеленог мора и читавих таласа стасалог дрвећа јоргована, кестена и лешника из кога су пробијали минарети и тек понегде кровови белих кућа. Београдски ђулистани, како је записао Ами Буе, били су засађени најчешће ружама и каранфилом, босиљком, наном, невеном, драгољубом, сунцокретом, љиљаном и тулипаном. Иза високих баштенских зидова, са османлук-чардаклија висило је грожђе, посвуда је било и другог воћа, те су преплитаји четинарских, воћних и цветних мириса, посебно с пролећа и лети, путовали сокацима и широким атарима турског града.
Но, у оно време, међу мирисним дражима непријатне су биле снажније и дурашније од пријатних. Иако им је вера налагала чистоћу у сваком погледу, и премда су амами и шедрвани уз веће џамије, који су понегде пуштани и као водоскоци, били опредмећења култа воде у муслимана, позната прилагодљивост чула мириса, бар по појединим описима путописаца, људима је била дарована од самог Алаха.
Воњ охолих
 |
| Панорама с тврђавом - поглед са капетан-Мишиног здања 1864. године |
Ако би, пак, од Србина хтео нешто да тражи, то би учинио као господар сужњу или као дужитељ који утерује наплату големог дуга. И сам кнез Милош, коме је неретко и најнеугледнији Турчин знао да препречи пут, и с пркосно упаљеним чибуком затражи милостињу, приметио је да Турци овдашњи и не знају другачије да ишту него с претњом на језику и с презрењем на уснама. Кнез би у том случају, како је посведочио француски дипломата Боа ле Конт, уделио милостињу, али пре тога наредио да се пркосноме ипак удари тридесет батина.
Истанчаност њухаПрешавши из Земуна у Београд 1834. године, један енглески племић, навикнут на мирисне купке, лакеје и добре парфеме, сусрео се први пут с људима азијатске крви. Нечији воњ и базда, како је сазнао, јесу показатељи пада на друштвеној лествици, али не и потчињености коју је очекивао. С висока је приметио да ова дивља и пркосна бића с прљавобелим турбанима на глави и „вероватно некаквом способношћу мишљења”, изгледају као да би им било богоугодније да му пресеку врат, него да му понесу пртљаг. Не усуђујући се да у своју источну пустоловину пође без миришљавог тоалетног ковчега са кредитним хартијама, у сокацима дорћолског Београда спазио је бројна буњишта између турских кућа. На овом „отпаду векова”, поврх брда трулежи и одбачених ствари, лежећи на сунцу, дочекали су га велики пси вучјег изгледа – чувари својих смрадних поседа. Свакако нимало налик пасмини бигла која се у његовој земљи одгајала за хајке на лисице. Ваздух је, наставља сер Кинглејк, ипак био пун мириса лимуна и кора од нара спарушених на сунцу, а све ближе чаршији и базару, „сувог” парфема и необичних, источњачких зачина. Да је којим случајем прошетао базаром с намером да нешто купи, тек тамо, у вреви уске чаршије збијених ћепенака, где се слободно изложена роба додиривала и мирисала, а навални продавци убеђивали у њену ваљаност, сер Кинглејк би схватио колико је важна истанчаност њуха.
На столовима уз ћепенке турске Доње вароши, сваковрсно, кувано и печено, месо било је изложено на улици, противно најосновнијим схватањима о хигијени. Кувари су својим мухотерима нехотице натеривали читаве ројеве инсеката на јела и пролазнике. Пара од ужегле масти запахњивала је базар, а дим пушећих јела, „ударање на сирће и смрад од старога плесњивога уља на салати”, убијали су апетит и најгладнијег странца.
По повратку у измењени и узнапредовали Београд почетком 20. века, Феликс Каниц сећао се свих ових призора турског града: непријатне мирисе из крчми и ашчиница сокака и ћорсокака Дорћола, све муке тамошње ужасне калдрме заборављао је тек захваљујући пријатним дражима уха и ока – тихом жуборењу шедрвана и необичним призорима жена ватрених очију из јеврејских и циганских махала. Спомињао се ипак продавница неподношљивих за око и нос, крвавих комада јагњетине, овчетине и говедине који су стајали данима изложени сунцу и мувама. Зато су се, извесно, у то време око касапница и тамо где је мирисало на гозбу збирали читави чопори гладних паса. Као природни чистачи улица, држани су за опште добро, јер су, како је објашњавао француски путописац Пуле, били посредни заштитници од зараза.
Милостивост према просјацима и псима налагао је и ислам, а нахранити пса било је дело угодно Богу. Кад би се пси, међутим, унутар Тврђаве накотили преко сваке мере, низами би их пуштали ван утврђења, у град, испод Јеврејске махале и на Јалију. У страху од побеснелих чопора, Управитељство вароши Београда било је 1865. године принуђено да упосли „вешто и способно лице... да односи нечистоћу и згодним справама псе хвата”. Општински стрводер Андраш Ердељан показао се ипак као сасвим непристало лице за тако одговоран задатак, јер је с отровним колачићима „млога злоупотреблија чинио” – слободно нагађајмо каква.
Чибуком за крухом
 |
| Панорама Дорћола Едварда Браумана |
И свуда у вароши, на улици, у кафанама и испред дућана седело се у диму и уз мирис пржене кафе. Појединима су и најбоље године пролазиле уз цигарлуке и чибуке – у никотинској обамрлости, одбијању колутова дима и испијању кафа. Немачки путописац Вилхелм Рунге, у опису Београда из 1875. године, оставља сведочанство о овом посвудашњем кафенисању, али примећује и обичај свакодобног уживања у ракији, пиву и вину, као и пушењу цигара које је одлично справљао његов сународник Апел. По читавој вароши пословни људи, којима радни дан почиње од девет, с чуђењем уочава Рунге, „могу се већ од шест ујутро видети по кафанама”.
На источњачку опуштеност опомињала су и читава сточна стада која су „пустопашице идући” наносила велику штету старим Београђанима. Сеоски начин живота је био нарочито видљив на њивама и ливадама села Палилуле, где је стока, махом турска, у скитњи уништавала усеве. Смедеревски друм код Батал-џамије, крај потоњег Дома Народне скупштине, био је посебно помињан због балеге и брабоњака, па су у летње дане читавим крајем око Марвене пијаце владали шталски запах и атмосфера праве сеоске касабе.
Протерати нечист
 |
| Ташмајдан снимљњн почетком прошлог века |
Хаос и сјај Истока огледа се у непредвидивости непријатних и пријатних мириса, додирима страшног и чаробног, ружноће и лепоте, чак и тамо где се најмање очекују. Град није подвојен између чистог и нечистог, сређеног и дивљег, мирисног и смрадног, градског и сеоског, него је све испреплетено, праћено какофонијом звукова, наречја и језика. Па и сама граница између воња и миришљавости није путања која дели класу владајућих од класе потлачених.
Од помијара до тоалета
После ослобађања од Турака, упоредо с усвајањем нових културних образаца, грађанског понашања, моде и укуса, српска елита предузима и урбанистичко преуређивање вароши у шанцу. Нова степеница организације друштва подразумева преображавање градских простора, размештање пијаца и тргова, замењивање „лавиринтног” нереда улица источњачког шехера рационалном мрежом савремених саобраћа¬јница. У жељеној слици града, центар је место истанчаности и склада који је идеал и младе грађанске класе која тамо купује и излази у вечерњу шетњу. Нови мириси би да потисну старе, све заједно са заоставштином прошлих векова, остацима сеоског начина живота, ђулистанима и баштама.
 |
| Златни новац Махмута II (1808-1839) |
Пред Београдом је тек стајао дуг пут: напори читавих генерација да издигну свој град из „блатних дубина” у тежњи, непромењеној до данас, за просторима склада, блажених мириса, висине и врхунаца.
Аутор:
Слободан-Гиша Богуновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
