3320 25. 9. 2015.
Раскош кроз векове
МИОМИРИС ЗА
Одувек је био знак богатства, моћи, лагодног живота, положаја у друштву. Пошто је изазивао дивљење, завист и презир, отварао је многа питања. Да ли расипање новца на једној страни увећава сиромаштво на другој? Колико се начин луксузирања мењао кроз историју? Да ли раскош може да изгуби сјај?
оком хиљада година као најцењенија добра истицали су се злато, сребро, свила, крзно, кожа, драго и полудраго камење, парфеми... И у доба праисторије појединци су украшавали крзна костима и перјем, користили мирисе од изгњечених биљака и са страхопоштовањем гледали блиставо грумење нађено у природи. У древним цивилизацијама (Асирији, Вавилону, Персији...) од племенитих метала и драгуља прављени су дивни пехари, огрлице, наруквице.Међутим, у старом Египту уведен је закон по коме је цеокупно злато припадало владару, за кога се сматрало да је бог на земљи. Због веровања у загробни живот, већина тог „минералног светла” претопљеног у накит, оружје и посуђе, завршавала је у тами гробница пирамида. Уживање у раскоши надокнађивало се лепим дворовима, украшеним одорама, забавама на којима се ходало по латицама цвећа. Чувена Клеопатра, последња у низу фараона, захтевала је да се купа у меденом млеку и да јој хаљине и једра брода натапају скупоценим парфемима.
У античкој Грчкој „божански сјај” злата и даље се везивао з веру, али и за племићке кругове друштва. При томе се водило рачуна о сваком детаљу. На пример, када је скулптор Фидија понудио да кип богиње Атене направи од позлаћеног мермера, љутито му је речено да користи искључиво злато и слоновачу, јер раскош не сме да се кривотвори! С друге стране, накићене особе неплеменитог рода могле су да доживе да им на уласку у храм заплене сав накит и предају га као жртву боговима.
Противници претеривања
У старом Риму луксузирање се наставило у још већем обиму, иако су га пратила разна ограничења. Ратне 215. године п. н. е. донет је „Опијев закон” који је женама забрањивао да носе обојене „пурпурне” хаљине, да имају више од пола унце злата *тада око 70 g), да се возе кочијама... Када је после две деценије Римљанкама дозлогрдило да штеде, запоселе су све улице ка Форуму и протестовале док закон није опозван. Изнервирани Катон у Сенату је побуњенице назвао „својеглавим и необузданим животињама”, док им је трибун Валерије држао страну. С извојеваном победом имућне жене почеле су такмичење: куповале су накит са драгуљима, кинеску свилу (вредела је у злату колико је тешка), тканине из Индије, ћилибар из Германије, слоновачу из Африке, лепезе од пауновог репа, шминку, мирисе...
У својим носиљкама обилазиле су драгуљаре, кројачице и пријатељице, али и храмове, позоришта, јавна купатила, арене... Код куће су се старале да вечера буде послужена у златним посудама, свеједно да ли су долазили гости или не. Причало се да су због претеране раскоши.
Златни фараонови посмртни украси
Римљани изгубили стид, јер су се њихове гозбе претварале у „велико ждрање”, пијанчење и оргијање. Ред нису могли да уведу ни „закони о храни”, који су налагали да се број гостију сведе на три до пет. Као супротност овој разузданости, с раним хришћанством почела је да се истиче врлина скромности, како за мушкарце, тако и за жене. Захтевано је да свака „ваљана хришћанка” крије своје дражи, ставља вео и занемарује дотеривање. Посебно су осуђивани кинђурење и козметичка средства као „облоге похоте”. Свети Јероним упозоравао је:
„Шта може (жена) да очекује од неба, кад у преклињању окрене увис лице које њен творац не би могао да препозна?”
Џелат богатих
Током средњег века у Западној Европи отворено је мноштво златарских радионица, где су се техникама ковања, пресовања и филиграна правили разни предмети. Поред гломазног и тешког накита, за владаре и великаше израђиване су круне, мачеви, пехари, посуђе, копче за појас... Гледало се да се благо преноси с колена на колено, али и да се здравље јача кусањем супе с финим златним прахом. И црква која је имала своје ризнице наручивала је крстове, корице за Библије, иконе, чак и читаве олтаре од племенитих материјала. Због повећаног броја кривотворина на тржишту, златари су од 13. века увели стављање жигова на своје радове. Пошто је током времена мерење правог злата показало несташицу и кризу, коју су трговци и племићи увелико осећали, предузети су нови кораци. Глад за златом одвела је у 15. веку експедиције у тајанствену „црну Африку”, а затим и у новооткривену Америку, одакле је почео да се граби и пљачка драгоцени плен.
Богатство је утицало на процват „модерних” дворова, на којима је поред владара у раскоши и сјају уживало друштво сачињено од племства и лепих жена. Почетком 16. века водећу улогу имао је двор римских папа, на коме је дворанин готово сасвим наликовао идеалу који је описао Кастиљоне. Сви италијански кнежеви (у Напуљу, Милану, Ферари...) трудили су се да тај пример достигну. Раскош се ширила и на кругове око двора, нарочито на нове богаташе који нису знали за духовне радости, па су се усмеравали само на оне опипљиве. Велетрговци бибером стајали су раме уз раме с племићима, а често су их по скупоценим стварима и надмашивали. Остале су записане речи:
„Нови људи и брза зарада родили су охолост и неумереност у теби, Фиренцо, и због тога плачеш”.
Соба 1000 огледала из замка Линдерхоф баварског краља Лудвига Другог
Али, тек у Француској, са владавином Луја XIV, почело је луксузирање у великом стилу! Краљ звани Сунце уживао је у предивном дворцу Версају, бројним фонтанама у парку, богатим гозбама, баловима, забављању са метресама... Носио је одору проткану брилијантима у вредности од четрнаест милиона франака и раскошну одећу, коју је често мењао. Пошто је зазирао од воде, поливао се мирисима, који су за њега свакодневно смишљани и прављени. (Иначе, окупао се два пута у животу, по препоруци лекара.) Више од свега водио је рачуна о томе да сјај своје личности и двора уздиже преко дела славних уметника. И краљеви других земаља пожелели су да га достигну: Чарлс I је у Енглеској потпуно опремио двадесет четири замка, а из једног у други ишао је без пртљага. Француски краљ Луј XV наставио је на исти начин да празни државну касу. Уз несебичну помоћ своје драгане мадам Помпадур, низао је рачуне за кујунџије, столаре, јувелире, кројачице, везиље, сликаре... И богате особе копирале су „кућу краља”, па је у Паризу током 18. века завладала права помама за раскоши: куповале су се кочије, намештај, сребрно посуђе, одећа, сатови, играчке, дрангулије... Забележени су примери држања на стотину чланова послуге, бацања препуних старих новчаника, посипања љубавних писама брилијантским прахом...
------------------------------------
НОВАЦ ПО СТОПАЛИМА
– Када се Лукреција Борџија селила из Рима, њену одећу и рубље преносило је сто педест мазги.
– Марија де Медичи, друга жена краља Хенрија IV, на крштењу једног свог детета носила је хаљину извезену са тридесет две хиљаде бисера и три хиљаде дијаманата.
– Један великаш запошљавао је око стотину слугу, а четворо је било задужено само да му послужују чоколаду.
– Адвокат из 18. века записао је о једној куртизани:
„Њен луксуз изазива дивљење читавог Париза. Због ње су пресушили рудници Голконда. Новац ниче под њеним стопалима.”
------------------------------------
Сумануто трошење гутало је иметак и појединци су успевали да за неколико година проћердају богатство. Припадници старог племства који нису могли да издрже трку склапали су бракове с онима који су, уместо „плаве крви”, имали новац. Као оправдање наводили су како се с времена на време „мора узети ђубриво, да би се побољшао квалитет земље”. Чуле су се тврдње да је раскош „џелат богатих” и да од расипања новца највише користи имају занатлије и трговци. Међутим, с порастом кризе, роба и услуге све више су се давали „на веру”. Тако је кројачица Марије Антоанете (супруге краља Луја XVI), банкротирала због три милиона франака дугова!
Забрањено воће
Претеран луксуз највише се примећивао код куртизана које су знале да „исцеде” мушкарце за кућу, годишње издржавање, одећу, сребро, накит, слике, гоблене, цвеће... Свесне да стижу млађе супарнице, трудиле су се да од својих „заштитника” за кратко време узму што више. У сјајним одорама одлазиле су у позоришта и оперу, док су забаве правиле код куће. Причало се да је један гост током боравка код „Венерине свештенице” империје пожелео да пљуне, али пошто од лепоте није имао где, учинио је то на лицу сиротог слуге.
Велика потражња за робом утицала је на отварање добро снабдевених продавница, али и фабрика за производњу свиле, чипке, порцелана, сапуна, козметике... Једноставне радионице одеће, обуће и парфема, у којима се ручно радило по мери, временом су прерасле у индустрију раскошне робе. Енглез Чарлс Фредерик Ворт отворио је средином 19. века прву модну кућу у Паризу. Досетио се да на дивно направљене хаљине стави налепницу са својим именом и приказује их на модним ревијама. Почетком наредног века као модни дизајнер истакао се и Пол Поаре, који је свету понудио романтичну одећу надахнуту Истоком, а затим и свој први парфем „Златни пехар”. Наишао је на изванредан пријем, али када је у току Првог светског рата направио још лепшу мирисну ноту, „Забрањено воће”, изазвао је скандал. Жене су га питале како је могао да направи нешто тако луксузно док њихови синови гину у рату?
Украси на стопалима једне афричке принцезе
С друге стране, златно доба Холивуда, од двадесетих до почетка шездесетих година 20. века, пружило је све могућности за развој раскоши и сјаја. Уз помоћ филмских студија, славне и богате глумачке звезде изграђивале су свој стил, који је за узор узимао животе краљевских породица. Није случајно што се Луј Витон, који је излазио у сусрет наруџбинама са двора, пробио и на америчко тржиште, и што су купци његових торби и кофера постали Марлен Дитрих, Џинџер Роџерс, Кери Грант... Завођење публике и пружање слике о „америчком сну”, постало је за глумце и глумице додатни посао. Због тежње ка савршеном изгледу нису жалили новац за свечане хаљине, одела, бунде, дијаманате, виле, лимузине, парфеме...После Дугог светског рата модна индустија полако се опорављала – 1947. године Кристијан Диор предложио је „нови изглед”, кроз повратак елеганцији. Наредних година стао је и у одбрану раскоши, као оружја против једноличности. Међутим, нове генерације које су слушале поп и рок музику, следиле су само своја правила одевања. Дизајнирана одећа сматрана је застарелом, све док се средином седамдесетих година на модном небу нису појавили Ђани Версаће и Ђорђо Армани. Они су спојили савршен облик одеће с мекшим материјалима, чиме су подсетили на некадашње дендије који су волели да комадићима стакла излижу штоф одела, ради утиска лакоће.
Изгубљени сјај
Када су финансијери купили већину модних кућа, направили су од њих робне марке, „брендове”. Свега пет процената производње одвојили су за високу моду по поруџбини, док су остатак наменили готовој одећи за средњу класу. Нису заборавили ни модне додатке у виду каишева, марама, наочара за сунце, сатова и парфема. Као мамац за привлачење купаца користили су необичне модне ревије, шокантне рекламе, бесплатно облачење филмских и музичких звезда... Продавнице су отварали у главним улицама великих градова, а најскупљу робу излагали осветљену, попут уметничких дела у музеју. Успех није изостао!
Купци су пожелели да имају ствари марке „Диор”, „Барбери”, „Коко Шанел”, „Версаће”, „Фенди”, „Ерме” и других, некад због лепоте и квалитета производа, а некад због уверења да тако постају „део племена” успешних. Особе које су имале веће жеље од могућности куповале су украдене оригинале или копије. Јер, кривотворитељи су подмићивали кројачице или манекенке да им позајме робу и затим правили „лажњаке”, који су могли да изгледају мање или више уверљиво.
„Ролс” за мене и мог малог
Свесне да „плаћају цену успеха”, модне куће су због опстанка на тржишту гледале да смање трошкове: почеле су да селе производњу у земље у развоју, користе лошије материјале, избацују поставу, скраћују рукаве... А када су разблажили парфеме постало је јасно – луксуз је изгубио сјај! Само су поједини наставили да чувају квалитет, али и да преко нових дизајнера, који се надахњују старим моделима, одржавају углед имена куће. Особе са смислом за моду умеју да их препознају, али ипак падну у искушење да посете неку од антикварница одеће („винтиџ”) и купе врхунске радове какви се више не производе.И данас многи људи обожавају раскош: најбогатији себи обезбеђују луксузне куће, забаве, свадбе са хиљаду званица, путовања, „бесне” аутомобиле, јахте, авионе...
Поред њих су и „срећне жртве” које и последњи новчић дају за фирмирану гардеробу, јер верују да ће тако призвати срећу и приближити се вишим круговима. Али, трка у коју су се упустили није лака, јер им се са свих страна поручује шта следећег годишњег доба „морају да имају”. Француски уметник Алберто Сорбели схватио је поруку на свој начин – на венецијанском Бијеналу 1999. године одржао је хепенинг у коме су га претукли Луј Витон торбама!
На крају, може да се закључи да су суштину раскоши некад чиниле префињене ствари, трајност и угађање себи, а данас зарада, брза мода и остављање утиска на друге. Али, то не важи за све – некима је највећи луксуз време без обавеза и слобода да говоре истину!
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
