Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Др Милутин Ивковић поново међу нама


МИЛУТИНЧЕВ


Чувени бек наше фудбалске репрезентације, која је на заблистала на Првом светском првенству у Уругвају 1930. године, био је сјајан лекар, брижан отац и велики родољуб


лавног фудбалера и великог родољуба др Милутина Ивковића Милутинца Немци су ухапсили нешто пре поноћи 24. маја 1943. и одвели у логор на Бањици. По унапред изреченој пресуди он је, са још неколико талаца, већ следећег јутра у шест сати пребачен на губилиште у Јајинцима и стрељан. 
   Захваљујући ретким сведоцима и заплењеној полицијској документацији, касније су реконструисани ти последњи тренуци у његовом животу.
  
   Према логорском „кућном реду”, осуђене на стрељање су из ћелије изводили у ходник. Ту су их свлачили и жицом везивали руке уназад. Тако везане и босе опет су по два заточеника везивали за мишице. Тог јутра у логорском ходнику био је и управник Бањичког логора, злогласни Светозар Вујковић.
   По сведочењима бившег логораша Драгослава Ракоњца и једног припадника Недићеве Српске државне страже, Ивковић се у ходнику снажно одупирао када су покушали да га вежу. Видевши то, Вујковић му је довикнуо:
   – И ти си долијао, мајку ти комунистичку...

                 

   Осуђеник је застао на тренутак, а онда нагло истргао из руку стражара и јурнуо према Вујковићу. Када је стигао до њега, пљунуо га је у лице и из све снаге босом ногом ударио у стомак...
   Вујковић се занео. Истог тренутка стражари су, као бесни пси, навалили на Милутинца и тукли га до бесвести. Тако испребијаног везали су га с једним другом омањег раста и повели према излазу.
Напољу су их стрпали у „марицу” и одвезли у Јајинце.
   Суровом игром судбине живот овог изузетног човека завршио је у Јајинцима. На истом том месту је као дете, с двојицом своје браће, у јесен 1918. године дочекао ослободиоце свог завичајног Београда.

                                             Монтевидео и Ела

   Милутин Ивковић, у предратној београдској чаршији познатији као Милутинац, рођен је у 3. марта 1906. године у београдској Улици Милоша Поцерца. Био је првенац међу шесторо деце пуковника краљевске војске Јована Ивковића и Миле, најстарије кћерке прослављеног српског војводе Радомира Путника.
   Фудбалом је почео да се бави 1920. године у омладинској екипи „Југославија”. Две године касније постао је стандардни десни бек тог, уз ондашњи БСК, најистакнутијег београдског клуба, с којим је освојио две титуле првака државе.
   У државној репрезентацији дебитовао је 1925. године, у сусрету са Чехословачком у Прагу, и до 1934. године за њу, увек на месту десног бека, одиграо укупно 44 утакмице.


   Репрезентативци Југославије светску славу стекли су у лето 1930. године, освајањем трећег места на Првом фудбалском првенству света у Монтевидеу. Успели су да победе и фаворизовани Бразил (2:1), а један од јунака овог подвига био је десни бек и капитен репрезентације (18 пута) Милутинац.
   По повратку наших фудбалера из Уругваја, две новинске вести у вези с Ивковићем привукле су пажњу јавности. Прва је била да познати фудбалер из „Југославије” прелази у трећи београдски тим „Соко” (нешто касније преименован у БАСК).
   Друга вест, објављена крајем септембра 1930. године, говорила је да је Милутин Ивковић „склопио данас брачни уговор, а у среду, 1. октобра, венчаће се у Новом Саду грађанским браком с госпођицом Елом, кћерком г. др Фридриха Попса, познатог београдског адвоката”.
              
                 
   
   Лепа Ела тада је имала 21 годину, студирала је право, говорила три страна језика и сјајно свирала клавир, а Милутин 24 и био је при крају студија медицине. Идуће године родила им се кћи Гордана, а 1934. године Мирјана. Њихово породична срећа, нажалост, није дуго трајала. Ела је 1937. оболела од туберкулозе и овој тада тешко излечивој болести подлегла крајем августа следеће године.

                                                  На потерници

   Иако је био истакнути фудбалер, Ивковић никада није дозволио да га бављење спортом омете у учењу и избору животног позива. У његовом случају то је била медицина коју је, по завршетку гимназије, почео да студира у јесен 1924. године, а до лекарске дипломе стигао 1931. После завршене специјализације из дерматологије, др Милутин Ивковић је 1934. године у Београду отворио ординацију.
   Уочи Олимпијаде у Берлину, у лето 1936. године, београдски чланови СКОЈ-а (Савеза комунистичке омладине Југославије), у знак протеста против Хитлеровог режима у Немачкој, намеравали су да отму олимпијски пламен при проласку кроз нашу земљу. За ту акцију, од које се касније одустало, добили су подршку и од др Милутина Ивковића.

                                                   ------------------
                                     ИМАМ ЈА СВОЈУ ХИМНУ!
   
Васпитаван у родољубивој породици, Милутин Ивковић је још у кратким панталонама за време Првог светског рата на свој начин пркосио непријатељу. Тако је на часу музичког, кад је морала да се пева аустроугарска химна, демонстративно певао „Боже правде” и због тога био кажњаван. А за време тадашње окупације с друговима је скидао телеграфске и електричне жице у Улици Милоша Великог. На крају рата, 1918. године, одушевљен победом, сам је повео млађу браћу, од девет и шест година, у сусрет ослободиоцима Београда и с њима ушао у град. Имао је тада дванаест година.
   У марту 1941. године, као поручник резервног састава југословенске војске, позван је на вежбу и околину Лесковца. С терена је сваког дана кћеркама писао нежна писма, пуна бриге и савета за њихово здравље и правилан развој. По повратку појачава сарадњу са Комунистичком партијом Југославије и преко илегалца Боре Ромића, који је био веза с комитетом, обавештава их о значајним догађајима и људима у окупираном Београду. Од пацијената и клупских познаника који су били у блиској вези са Специјалном полицијом сазнаје важне информације.

                                                    ------------------

   Две године касније, почетком јуна 1938, др Милутин Ивковић прихватио је да буде главни уредник часописа „Младост”, гласила ЦК СКОЈ. То је, уз свој редовни посао, успешно обављао наредну годину, односно до јуна 1939. када је, одлуком полиције, лист „Младост” престао да излази.
   После априлског рата 1941. године, Ивковић је први непосредни сусрет са Немцима имао почетком маја када су га позвали у Крајскомандатуру. Тада су му наредили да свој стан у Румунској 13 (данас Ужичка улица) ослободи за немачке оружане снаге.
   Још пре шестоаприлског напада на Југославију, у седишту Гестапоа (званична тајна полиција нацистичке Немачке) у Берлину састављена је, по абецедном реду, потерница. У њој су наведена имена свих против којих је требало предузети мере после окупације наше земље. На 66. страни те потернице налазило се име „доктора медицине Ивковић Милутина”.

                                                      ------------------
                                      ДВОБОЈ У ЗРЕЊАНИНУ
    На терену је био прави спортиста, борио се до последњих атома снаге, али уз пуно уважавање противника. Био је прек само кад је изазван, праведан али никада груб. Први је на терену извео ударац познат као „маказице”. Могао је сам да задржи читаву противничку навалу, па отуда и надимак „државна кочница број један” и придевак „једног од најбољих бекова свих времена”. А колико је био физички спреман и јак понајбоље сведочи и једна анегдота.
   Током гостовања с тимом у Зрењанину, на градском тргу, присуствовали су великој рвачкој ревији једне професионалне трупе. Главна атракција био је извесни тамнопути рвач, шампион међу њима, и нудили су богату награду ономе ко га победи. На изненађење свих, Милутинац се без оклевања ухватио у коштац са њим и победио а награду великодушно препустио противнику.
                                                  ------------------

    Почетком маја 1943. године Гестапо је у Београду убрзано почео да остварује фирерову наредбу о „смиривању позадине”, односно појачаном терору према становништву. Гестаповац, СС подофицир Фишер својеручно је 7. маја 1943. године потписао „службену белешку” у којој се, између осталог, каже:
   „...Премда се др Ивковићу тренутно не може доказати комунистичка делатност, ипак га предлажем за следећу егзекуцију као таоца...”
Шеф реферата Гестапоа Карл Дитгес дао је сагласност и смрт је пошла у потрагу за Милутинцем.

                                              Брбљиви Пепек

   Немци су 24. маја, око 22 часа, дошли у зграду у Улици краљице Марије 25а, где су становали Милутинови родитељи. Његова сестра Вукосава чула је кад су Немци ушли и да нешто разговарају с настојницом, Чехињом, и њеним сином Пепеком, који је радио у немачкој организацији ТОТ. Била јој је сумњива та ноћна посета, али без телефона у време полицијског часа није могла ништа да предузме. Чим је свануло отишла је код старе настојнице:
   – Мамика, ко је то синоћ долазио?
   – Немци су тражили вашег брата. Пепек им је дао његову адресу.
   Доктор Ивковић је са кћеркама становао у недовршеној вили у Румунској 12, коју му је уступио власник аутомобилског предузећа Љубиша Перишић.
   Када су Немци, нешто пре 24 часа, зазвонили, његова сестра Радмила била је у трпезарији и упутила се да отвори капију.
Милутин, који је већ био легао – спавао је у истој соби с кћеркицама – такође је чуо звоно. Он и сестра срели су се на врху степеништа. Тада јој је рекао:
   – Склони се, шта ћеш ти с војском.
   На себи је имао панталоне и горњи део пиџаме. Попео се на спрат у пратњи два Немца. Нико ништа није говорио. Немци су мирно чекали да узме џемпер и обује ципеле. Напуштајући стан само је рекао Радмили где је оставио новчаник. Говорио је тихо да не би пробудио децу.
   Спустили су се низ степенице. Немци су га пропустили да први изађе и   – брава на вратима је шкљоцнула. Радмила је још само чула шум мотора. И све се утишало.
   Гордана и Мирјана су сутрадан отишле пред улаз у Бањички логор и питале стражаре:
   – Да ли је ту наш тата, доктор Милутин Ивковић?

                                                     ***

   Плашећи се реаговања београдске јавности, која је волела и поштовала Милутинца, о његовој смрти прилично дуго се ћутало.  
   Обавештење да је умро његова породица добила је тек годину дана касније од немачког Црвеног крста. Ни данас се не зна где почивају његови остаци.


                                        
                                       БРОНЗАНИ СПОМЕНАР
   Прошлог четвртка, 16. маја, испод западне трибине „Партизановог” стадиона (где се некад налазио стадион БСК-а, на месту данашњег стадиона „Црвене звезде” било је игралиште „Југославије”), поново је постављена биста др Милутина Ивковића Милутинца, рад и поклон академика, вајара и максилофацијалног хирурга професора Владимира Јокановића. Тако је, захваљујући листу „Политика”, обновљено бронзано сећање на човека чија је биста постављена 1970. године (рад Славољуба Ваве Станковића) почетком године нетрагом нестала.
   Редитељ и продуцент филма „Монтевидео, бог те видео” Драган Бјелогрлић је, том приликом, рекао и ово:
   „Милутинац је био један од људи који су оно време чинили бољим него што је ово данас. Велики фудбалер, доктор, патриота, левичар, комуниста, човек челичних принципа...”
   У име Ивковићевих потомака захвалила је унука Ела Ђорђевић, која је добила име по својој баки:
   „У име моје мајке Гордане, Милутинчеве кћерке, и њене сестре Мирјане, која је умрла прошлог децембра, моје сестре Ладе и остале породице из свег срца захваљујем што сте на диван начин помогли да се сачува успомена на нашег оца, деду и прадеду...”



Аутор: 
Приредио Јова Радовановић
број: