3320 25. 9. 2015.
Жудња за пролећем
МЕСЕЦ ОРЛА
Пролеће овде „званично” стиже у марту, али лед креће тек у мају. Испод ледених наслага, прекривених снегом високим по неколико метара, почињу да се буде и ваљају велике сибирске реке
еровали или не, пролеће у Сибиру почиње – 1. марта. Не зато што у том, за нас наизглед далеком крају света, вишњим чудом пада равнодневица, него зато што је то неко једном давно одредио, па је тако ушло у обичај. Нисам установио ни ко ни када. Што, право говорећи, и није сасвим лоше, напротив. Стварна, некалендарска зима у Сибиру траје више од пола године и добро је да пролеће стигне што пре, макар у души, макар на папиру. Па чим дан мало одужа и наступи „месец орла” – тако Ханти, један од мноштва малобројних сибирских народа, називају март – ето нама пролећа. Нико не мари што је дневна температура у то доба године између десет и двадесет Целзијусових степени у минусу, а ноћна, кад је време мирно, падне и на тридесет испод нуле.У децембру, који Ханти зову „месец мрака”, јер је дан тада најкраћи, а поготово у јануару који носи име „месец сломљених секира”, јер је залеђено дрвеће тврдо као камен, и не може се ни обарати ни цепати, зачас пуче секира, не само дршка него и гвоздена глава, температуре се суноврате на минус педесет. Све замре. Природа се претвори у непрегледну белу пустињу, реке, језера и потоци се замрзну и постану најсигурнији путеви, па тамо где нема праве цесте тутње камиони и моторне санке преко дебелог леда. А тек снег. Он се на јаком мразу претвори у плавичасти кристал који светлуца на месечини. Обноћ се пробуђеном, буновном човеку може на трен учинити да заправо и није на овој планети, него се изненада обрео у снежној бајци у којој ледене краљице и Снешко Белић ходају и умеју да говоре.
Амонит стар 25 милиона година
нешко Белић је, да не заборавим, у руском језику именица женског рода, што преводиоцима задаје приличне невоље, не због тога што то не може да се преведе, него што је опажена трансформација рода готово невероватна за нас који смо навикли да тај господин, кад има снега, а ове године га је, на срећу, било и више него што треба, добије стари гвоздени лонац уместо шешира, нос од шаргарепе, а уши од комада угља, кад је угаљ при руци, а кад није, може и од кромпира. Прилично је неприлично и неџентлменски тако нашминкати неку кокетну, прозирну госпођицу, сву од плавичастог снега, признајте да јесте.– Данас нам је, драги моји, стигло пролеће – рекао нам је један Александар, песник, за вечерњом трпезом, на чији опис и набрајање јела бих могао да потрошим пола овог текста, нема чега тамо није било, од маринираних гљива до меса ирваса, икре и димљене и сољене рибе најразличитијих врста, што је нарочито привукло моју пажњу, о томе ћу ипак, касније, морати коју реч више. И сви су се међу домаћим људима на те речи о доласку пролећа озарили, ко мари што је напољу стезао мраз од кога пуцају секире, а нас троје намерника, две моје пријатељице и ја смо се зачудили – откуд пролеће 1. марта? После сам разумео да је то питање очигледно психолошке природе, неке дубље, а не само апсолутистичке, наредбодавне воље, како ми се, грешном, у први мах учинило. Јер сибирски живот који у доброј, готово натполовичној мери протиче у ишчекивању да што пре прође предуга зима и наступи кратко лето које, опет, пребрзо мине у припремама за наредну зиму, мора се стално крепити надом да ће пролеће очас доћи, ево га, само што није.
иленијумско искуство старих Ханта и Манта, аутохтоних становника Сибира, то зна више него добро, рекло би се – одувек. Ако је март „месец орла”, доба када та велика птица креће у лов на друге животиње које, помаљајући се, изгладнеле, испод снега, излазе из брлога и скровишта, фебруар је месец „лажног орла” или „орлове сенке”, зависи како се преведе, у сваком случају, то је час којим се најављује да ће се ускоро природа преобразити. А чим се орлови појаве, сагласно веровању многих народа да се зима ближи искрају када неки живи створ спази своју сенку, то значи да се земља полако крави и да се и остали, мање видљив животињски свет покренуо. А кад се животињски свет покрене, то не може да значи ништа друго до да ће ускоро – пролеће, свеједно што је напољу снег до пола прозора старих сибирских дрвених кућица (форточка је прозор у прозору, за великих мразева једино њега отварају). Те кућице су под тешким белим теретом некако полегле, као да су урасле у земљу која се и преко лета одмрзне само до једног метра дубине, испод је и даље вечни лед. Пролећа су у Сибиру муњевита, све жури да процвета, олиста и донесе плода и порода, а и јесени су такође кратке. Мој сибирски колега, писац Сергеј Сергејевич Козлов у својој причи „Анђео и муза” овако описује то годишње доба:
„Сува јесен је прекрасна. Али само једна киша и сав тај златни и величанствени пејзаж претвори се у усахлу гњилу масу која ће, кад се снег отопи на пролеће, изгледати исто тако слепљено и јадно. А јесење сунце, макар и једва топло, носталгично је и прекрасно. Као да се, упркос свим законима природе, вратило лето, а можда и пролеће.”
Шатор Хантија
а, кажем вам, посреди је вечита жудња за пролећем. Она у Сибиру постаје толико конкретна, да је можете осетити у ваздуху. Весна пришла (на руском: „дошло је пролеће”) – каже неко, и свет одједном постаје бољи и лепши него што заиста јесте.Пролеће „званично” стиже у марту, али лед креће тек у мају. Испод ледених наслага, прекривених снегом високим по неколико метара, почињу да се буде и ваљају велике сибирске реке. Једна од њих је Иртиш, што изворно, на неком од старих сибирских језика, од којих су многи одумрли, а неке говори по свега неколико стотина људи, значи – „река која рије земљу”. Иртиш је код сибирског града Ханти-Мансијска велик отприлике као Дунав ниже Панчевачког моста, а у Об, огромну сибирску реку, улива се на двадесетак километара од тог града, да онда заједно похрле према Северном леденом океану, у Обски залив.
У мају, због кретања леда, дувају оштри ветрови, и мада температура не падне много, осећај хладноће се управо због ветрова тада утростручи. Најлепши наш месец у Сибиру зна да буде суров, без обзира на то што је пролеће одавно стигло, кад оно беше, аха, да, већ 1. марта.
Ханти-Мансијск један је од млађих сибирских градова, у покрајини Југра, три сата лета од Москве, пет сати временске разлике и пет хиљада километара од Београда. Ни Сибир више није далеко. Град је настао пре неколико деценија на обалама Иртиша, у време када је у том крају почело издашно вађење нафте и гаса. Данас се управо ту црпи око седам процената укупне светске производње енергената без којих савремени живот не би изгледао онако као што изгледа.
Ханти-Мансијск је чудна, не увек складна, али жива и стално променљива мешавина свих могућих архитектонских форми и слојева, од брвнара старог руског и ханти-мантијског села, преко зграда изграђених од дрвета за прве инжењере и раднике, потом и административних здања из совјетског раздобља, све до ултрамодерних банака, спортских, трговачких и културних центара, у металу, мермеру и стаклу, са отвореним етно-парком, савршено уређеним музејом (у посети њему сетио сам се наших тужних музеја и осетио стид), великом изложбом праисторијских животиња у природној величини под ведрим небом, и беспрекорном библиотеком са неколико десетина хиљада редовних читалаца у граду који нема више од седамдесет хиљада становника. Мој Нови Београд, који је пет пута већи од Ханти-Мансијска, нема ни Б од такве библиотеке, него су ономад заравнили зграду некадашње кинеске амбасаде, истина, озбиљно оштећену у бомбардовању 1999, али од које се могла направити савршена библиотека. Кога брига!
Риба стара 23 милиона година
тако сам се, стицајем околности о којима нисам сањао нити сам могао сањати, књижевним пословима, на самом почетку тог прераног, а тако жељеног сибирског пролећа, обрео у Ханти-Мансијску, на обалама реке Иртиш која као поточић извире негде у Кини, да би онда, примајући безброј малих и великих притока, наддунавила мој Дунав. Видео сам то на првој карти Сибира, израђеној у 15. или 16. веку, нисам најбоље запамтио, када су први руски истраживачи и колонисти, крећући се воденим путевима, приспели у тај, тада непознат део света. Занимљиво, на тим картама север је окренут надоле, а југ нагоре, тако је некада било у старој картографији. Ти први европски походници Сибира затекли су тамо вајкадашње становнике, старе народе, племена и етничке групе који су се вековима кретали евроазијским и америчким континентима, прелазећи преко Беринговог мореуза са једне стране на другу, и обратно.
Овде пролеће овако изгледа
О томе сведоче многобројне подударности између древних становника двају континената, почевши од вере (култ животиња, тотеми, шаманизам), преко начина живота (номади и ловци) и предмета за свакодневну употребу (ловачке замке, станишта, припремање и чување хране), до језика. Не бих желео да звучим као етимолог аматер, али ми се сличност једне речи напросто наметнула, и остала у слуху. Дабра, ту свету животињу северних народа, Руси зову бобр, а у енглеском се дабар каже beaver, а обе речи су, кажу речници, преузете од народа који су их ловили.
И још нешто што никако не може бити случајно: при доласку одсели смо у хотелу чији је средишњи део изграђен у облику купе, очигледно по узору на индијански шатор. Ово ми личи на велики вигвам, рекао сам мом колеги Серјожи, а он ми је одговорио:
„Не, то није вигвам, него чум, склопиви, покретни дом старих Ханта.” Вигвам или чум, сасвим свеједно, принцип је у длаку исти. Преко грађе од дугих штапова, унакрст постављених, пребацују се велике, осушене животињске коже и ето склоништа од зиме, кише, сунца и сваког другог (не)времена.
А сада, још мало о рибама, па готово. Стари народи, они који се нису бавили номадским сточарством, него ловом, риболовом и скупљањем плодова, сматрали су рибу важним, светим бићем свог свакидашњег живота. Довољно је само отићи у Лепенски вир и видети риболике скулптуре од пешчара или се сетити какав симболички значај има риба у паганским културама, али и у хришћанству. Сибир је рај за рибе, али и за риболовце, укључујући све врсте риболова, па и онај над отворима у леду. Овога пута није било ни времена ни услова за тако нешто, али сам обећао себи да следећу прилику нипошто нећу пропустити.
Одећа Хантија изложена у месном музеју
иба се тамо спрема на триста различитих начина, а једе се и пресна, једноставно очистите и замрзнете на пример кечигу, па је после, тако замрзнуту, исечете на ситне комаде, посолите и побиберите и више вам не треба. Уколико не пијете вотку, која такође мора бити ледено хладна, густа као уље, можете да пијете сок од кљукве, сибирске жбунасте биљке. Када сам био дечак у нашим самопослугама могао се купити сируп или џем од тог врло укусног, киселкастог бобичастог воћа. Данас тога нема.Највише од свега допало ми се сољено пресно месо од рибе чије ми локално име муксун није ништа посебно говорило. Распитао сам се. „То је, у ствари, сиг”, рекао ми је Серјожа, „овај из наших крајева сматра се најукуснијим, и због воде и због начина исхране.” Аха, сиг, досетио сам се, то знам, и по повратку проверио да ли сам у праву. Да, јесам. Сиг је врло распрострањена риба у Северној Европи, Сибиру, Аљасци и Канади, припада роду Salmoniformes из реда Coregonus, са преко стотину варијетета.
То повезивање са класом пастрмки ми је одувек било сумњиво, јер је реч о белој риби, по изгледу негде између нешто издуженије деверике, шљивара, буцова и липљана. Рекох ли бела риба? Па да, то је то, у Канади га зову whitefish, пре дванаест година ловио сам га са мојим другом Браниславом на реци Боу која тече кроз Алберту.
Па онда реците да свет није мали и да је Сибир далеко.
Аутор:
Михајло Пантић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
