3320 25. 9. 2015.
Најнеобичнији десетар Другог светског рата
МЕДВЕД
Како је један крзнени војник ушао у историју пољске армије и како је саборцима на фронту помагао у одлучујућим биткама
ето 1942. године у Ирану било је мање драматично него у остатку света. Велика држава на Средњем истоку платила је мир у том раздобљу тако што је дозволила пролаз за снабдевање између савезничких војски, америчке и британске с једне, и совјетске, с друге стране.У околини града Хамадана на западу земље, у шумама поред путева којим су пролазили британски и амерички конвоји, један дечак пронашао је медведића чија је мајка била устрељена. Крзнена животињица, без игде икога, није знала шта да ради, и лако је пошла са дечаком. Он је неко време бринуо о њој, а после тога је продао поручнику Анатолу Тарновјетском, члану пољске војске у избеглиштву.
Можда ће се некои запитати откуд у лето 1942. године пољска војска у Ирану? Ова велика словенска држава, у то време под окупацијом нациста, имала је две војске које су се бориле против Сила осовине: једна под надзором западних савезника, а друга, организована 1941. године у Совјетском Савезу, била је под утицајем Црвене армије. Позната као Андерсова армија, по заповеднику Владиславу Андерсу, ова војска убрзо је остала без основних потрепштина као што су храна и муниција, пошто совјетске снаге, задужене да им то обезбеде, нису имале довољно ни за себе. У договору са Совјетима, пољска војска пребачена је на британске територије, где је прешла под команду западних трупа, тачније Енглеза. Пут на запад из СССР-а водио је преко персијских висоравни и отуд Пољаци у Ирану усред Другог светског рата.
право су чланови Андерсове војске били ти који су преузели бригу о медведићу с почетка приче. Додуше, он је од поручника Тарновјетског прво стигао до младе Ирене Бокијевич, једне од многобројних пољских избеглица које су, заједно са војском, ишле на запад. Ирена је на медведића пазила док је био мали, а чим је одрастао, о њему је морао да брине неко други, па је тако доспео у редове армије.Прво што су војници урадили кад су медведа добили на чување, дали су му име. Избор је пао на име Војтек, што је код Пољака одмила за Војћех. Ово име у различитим облицима постоји у западнословенским језицима, и означава „оног који ужива у рату” или „насмејаног ратника”. Тако је меда Војтек, с осмехом, кренуо у битке.
У почетку је пио само млеко из флаша од вотке, затим је почео да тамани воће, џем, мед, различите сирупе. Кад су желели да га награде, војници су му давали пиво, што је убрзо постало Војтеково омиљено пиће! Поред пива, знао је и да запали цигарету! Добро, други би му припалили, он би пушио. Додуше, никад није претеривао. Може само да се претпостави како би на све ово реаговала друштва за заштиту животиња, да су постојала тих четрдесетих година прошлог века...
Волео је да се рве са војницима, а научио је и да салутира кад би му неко упутио војни поздрав. Постао је незванична маскота пољских снага и велика занимљивост, како за цивиле у местима где би Пољаци били смештени, тако и за саме војнике из других чета који нису могли да се начуде када виде шта све уме да ради њихов „колега”. Медвед Војтех је у строју, заједно с осталим Пољацима, прошао Иран, Ирак, Сирију и Палестину, све док није стигао до Египта.
ада су у јеку искрцавања на Италију 1943. године и снаге Пољака требало да пређу на Апенине, Војтек је и званично укључен у војску и то са чином десетара. Чак је и имао и два „ађутанта”: војници Хенрик Захаријевич и Димитриј Жвалуго имали су обавезу да о њему воде рачуна. Живео је заједно с осталим војницима. Поред њихових шатора увек је био и његов дрвени кавез. Фашизам је полако губио рат, а једна од кључних победа Савезника била је у Италији, на брду Монте Касино (недалеко од Рима), у бици која се протегла од јануара до краја маја 1944. године. На страни антифашистичке војске, у борби против Немаца и Италијана, били су и Пољаци, а са њима и Војтек, и то близу првих линија фронта. Добио је задатак да преноси гранате од места где су се складиштиле до војника који би их убацивали у топовске цеви. Поверено задужење обавио је без грешке, не испустивши ни једну експлозивну направу. По паду Монте Касина, Војтек је наставио марш са Савезницима.
скоро се рат завршио, а медвед је с осталим припадницима војске пребачен у југоисточну Шкотску, пошто пољске трупе нису желеле да се врате у своју земљу, у којој су од завршетка рата на власти били комунисти. Ту је Војтек постао права звезда, међу људима, али и у медијима, па је већ 1947. године, када је проглашена демобилизација, пребачен у золошки врт града Единбурга. Његова слава ни ту није бледела, свакодневно су га посећивали знатижељници, али и бивши саборци који су му из навике добацивали цигарете. Пошто није могао да их запали, жвакао их је. Мирно је проводио дане све до децембра 1963. године, када је у 21. години напустио овај свет.* * *
Војтека и данас памте. Нарочито у Шкотској и Пољској где легенда о њему живи и где му с времена на време неки град подигне статуу. Грб који данас носе чланови 22. транспортне чете пољске армије има на зеленој позадини белог медведа који носи гранату – као сећање на Војтекове херојске дане из Италије. Он, можда и даље, негде маршира са својом четом...
Аутор:
М. Јеринић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
