3320 25. 9. 2015.
Успон и пад
маршала МАРМОНА
Принуђен да се одрекне престола, Наполеон је с уверењем рекао: „Могу да се поуздам у Мармона. Он има часне принципе. Ниједном официру нисам толико учинио као њему…”
После победе француске војске против Аустрије у бици код Ваграма, 5-6. јула 1809. године, Огист Мармон добио је чин маршала
једну штампарију у Паризу 27. јула 1830. године ушли су полицајци да заплене слог и разбију машине. Два дана раније француски краљ Шарл X потписао је четири уредбе – првом је увео цензуру, другом распустио скупштину у којој су већину имали либерали, његови љути противници, трећом изменио изборни закон, а четвртом расписао нове изборе. Новинари погођени цензуром храбро су се одупрли полицији, сачували штампарију, написали проглас грађанима Париза и разделили га по сиромашним четвртима француске престонице. Млади републиканци, студенти и незадовољни радници изашли су на улице.Сутрадан је Паризом прострујала вест да је командант краљеве војске у Паризу добио овлашћења која важе у опсадном стању и да ће повести војску у гушење побуне. Ово је огорчило народ. „Издајник из 1814!”, повикали су ветерани Наполеонових ратова и некадашњи војници Народне гарде коју је краљ укинуо 1827. године. С торњева Богородичине цркве, са којих се завијорила плаво-бело-црвена застава из времена Француске буржоаске револуције, звона су позивала на узбуну.
Парижани су следећег јутра заузели Арсенал и барутану Салпетрије, наоружали се и подигли барикаде. Тако је почела Јулска револуција 1830. Командант који је требало да је угуши био је маршал Огист Мармон. Није то био срећан избор, будући да је сам помен његовог имена на улице Париза извео прекаљене ратнике.
Браћа по оружју
Огист Фредерик Луј Виес де Мармон рођен је 20. јула 1774. године, у племићкој породици пореклом из Холандије, која се у 15. веку настанила у Бургундији. Следећи породичну традицију, млади Огист определио се за војни позив. Већ 1790. године прикључио се једном батаљону у Шартру као добровољац, а потом уписао артиљеријску школу у Шалону.
У време Француске буржоаске револуције, усред федералистичке побуне 1793. године, поручник Мармон упућен је у армију која је опседала Тулон. На зидине овог старог француског града истакнута је бела ројалистичка застава, а енглеска флота пружала је побуњеницима помоћ с мора. Ту му се осмехнула судбина – током опсаде Тулона упознао је Наполеона Бонапарту, „тог необичног човека”, како је касније записао у мемоарима. Наполеон је тада био артиљеријски капетан. Двојица артиљераца, браћа по оружју, убрзо су се спријатељила.
Бонапарта и Мармон блиско су сарађивали, а њихово пријатељство се учвршћивало у невољама проузрокованим политичким и ратним превирањима у Европи. Учествовао је у походима на Италију и у освајању Египта, постао Наполеонов главни ађутант и, са само 24 године, стекао чин бригадног генерала.
Огист Мармон, официр који је изневерио командантаУ бици код Мондовија предводио је јуриш којим је сломљена одбрана Пијемонта, а код Лодија лично је заробио целу аустријску артиљеријску батерију. По Наполеоновим упутствима реорганизовао је и
модернизовао француску артиљерију. Број топова је растао, а њихова покретљивост и делотворност су повећане. Побољшан је систем снабдевања муницијом и оправки топова на бојном пољу. Наполеон је сада могао да у одлучујућој бици групише артиљерију, приближи је непријатељу и њену ватру усмери на одређену тачку у борбеном распореду непријатеља.
Наполеон је 18. маја 1804. године постао „цар свих Француза”, а следећег дана именовао је 18 маршала. Мармон није добио овај највиши војни чин и није крио незадовољство. „Пред тобом је још много прилика за стицање одличја”, тешио га је Наполеон. Заиста, Мармон је ускоро стекао Легију части, стао на чело француских снага у Холандији и командовао корпусом у рату против Аустрије и Русије 1805. године. Када је Аустрија принуђена да Француској преда Истру, Далмацију, Боку Которску и острва у Јадранском мору – и то за шест недеља од ратификације мира у Пожуну – Наполеон је Мармона одредио за врховног команданта армије у Далмацији.
Од ратника до градитеља
У то доба било је тешко путовати јадранским приморјем, јер није било путева. Млетачка република, која је дуго владала овим крајевима, била је поморска сила, незаинтересована да гради путеве по неприступачном земљишту. Француска војска била је, дакле, осуђена на споро и тегобно напредовање ка Боки Которској. Ову околност искористила је Аустрија да Боку преда Русији, чија је флота упловила у овај залив и задавала главобољу француским генералима, све док Наполеон и руски цар Александар нису склопили мир у Тилзиту, 1807. године.
Командујући армијом на обали Јадрана, Мармон је ушао у Наполеонову велику, али променљиву политичку игру с Русијом и Турском. Селим III крајем 1806. године објавио је рат Русији и затражио помоћ Француске. Султан је желео да реформише војску по узору на модерне европске армије, па је молио да му француски цар у помоћ упути артиљеријске и инжињеријске официре и предлагао да се једна помоћна француска јединица придружи војсци великог везира у борби против Русије. Управо су из Мармонових пукова у Цариград отишли први војни инструктори, који су 1807. учествовали у успешној одбрани турске престонице од енглеске и руске флоте. Међутим, јањичари, незадовољни Селимовим реформама, збацили су султана. Вест о промени на турском престолу затекла је око 500 Мармонових артиљераца и инжињераца у околини Травника, на путу за Цариград. Французи су се вратили у Далмацију, а план о заједничким операцијама са турском војском је пропао.
После Тилзитског мира, Наполеон је тражио од Мармона податке о балканским земљама и војни извештај о могућностима организовања похода две армије, једне из Котора и Далмације у Босну и друге са Крфа у Грчку. Било је очигледно да Наполеон припрема поделу европског дела Турске, али до похода није дошло, јер се није нагодио с руским царем Александром – обојица су желела Босфор и Дарданеле за себе. „Ипак, три године живота провео сам маштајући и надајући се операцијама у Турској, час да бих помогао ту земљу као савезник, час да бих је заузео. Маштао сам у оно време о великом рату као што се у младости машта о срећи, али срећа, као што се то често догађа, није долазила”, писао је касније Мармон.
Уместо великог рата, Мармон је покренуо велики градитељски подухват – изградио је пут кроз кршевиту Далмацију. Пут је био неопходан за развој трговине, али и производ војних разматрања. Генерал је био свестан да Француска не влада морима. Разрађујући план одбране покрајина на Јадранском мору, закључио је да му је потребно неколико утврђених приморских градова, да остали градови морају бити без зидина и да мора да постоји пут, али не уз морску обалу, него кроз унутрашњост Далмације, јер би пукови који би се кретали уз обалу у случају рата били изложени паљби бродских топова.
Француски војници градили су путеве од Трогира до Шибеника и од Сплита до Сиња. Уздужну саобраћајницу од Книна до Дубровника градили су сељаци, њих око 12.000, подељени у две групе које су се смењивале на 15 дана. Свака група била је сачињена од општинских екипа, којима су инжењери давали радне задатке, а надзирали су их официри и подофицири. Пут је био у потпуности завршен 1809. године. Далматинци су духовито приметили да су Аустријанци десет година само причали о изградњи путева, а да је Мармон узјахао на коња и када је сјахао путеви су већ били завршени.
Симпатије Далматинаца Мармон је добио и тиме што је стекао поверење фрањеваца. „Од оног дана када постах покровитељ фрањеваца... задобих више ауторитета над духовима далматинских сељака него повереним заповедништвом и бројем својих војника”, признао је Мармон.
Врховни генерал далматински није се, међутим, добро слагао са генералним провидуром Винченцом Дандолом. Војни заповедник и први човек цивилне управе борили су се за утицај, жалили један на другог и избегавали сусрете, иако су становали у истој палати у Задру. Да би напакостио супарнику, Мармон је у част Дандолове жене приређивао забаве и користио своју предност. Наиме, генерал је имао 32, а провидур 48 година. „Дандоло је био љубоморан попут средњовековног Италијана”, ликовао је Мармон.
Црногорце за Холандију
Дубровачка република, са својим госпарима и трговцима, чије су лађе пловиле чак до Индије и Карипског мора, почетком 19. века посустајала је под ударима политичке буре. Присуство француских трупа, које су раније већ укинуле Млетачку републику, поред тога што су богатим Дубровчанима помрсиле трговачке рачуне, слутиле су на нове невоље. Због тога су госпари тражили подршку у Бечу, Петрограду и Цариграду. Било је, наравно, и оних Дубровчана који су се дивили Француској револуцији и желели да њене напредне идеје уведу у Републику Светог Влаха. После Тилзитског мира, дубровачка влада помислила је да је спасена од француске окупације, па се оглушила о Наполеонову заповест да њени бродови морају да плове под заставом Краљевине Италије.
Градом је кружио и списак с именима чланова 54 породице које треба протерати због сарадње с Французима, а једна дубровачка делегација посетила је босанског пашу и молила га да се заузме код Високе порте за ослобођење Дубровника од Француза. Паша је примио дарове, али је о овој посети уместо турског султана известио Мармона. Све то послужило је као повод да се дубровачка влада и сенат распусте.
Указом главнокомандујућег француске армије у Далмацији, од 31. јануара 1808. године, који је пред занемелим сенаторима прочитао пуковник Делор, заувек је укинута Дубровачка република. Месец касније, Наполеон је генералу Мармону доделио наследну титулу војводе од Рагузе (Дубровника).
Сазнавши за издају, Наполеон је предвидео да ће Мармон бити много несрећнији од њега
Један од проблема с којима се војвода срео била је непокорност Црногораца. Наполеонова жеља била је да Црногорци сами затраже његову заштиту; он од њих није тражио да му буду поданици, али је захтевао мир на границама своје империје. Овом планинском земљом владао је владика Петар I Петровић Његош, кога је Мармон сматрао човеком снажног ума, значајним, отменим и достојанственим. Аустријска и руска дипломатија утицале су на то да се преговори између Мармона и владике одуже и да Петар I, пред француско-аустријски рат 1809, постане француски непријатељ. Мармон је Наполеону предложио да силом покори Црну Гору. За тај подухват, мислио је, биће му потребно само осам дана и осам хиљада војника; после освајања утврдио би цетињски манастир и из њега контролисао читаву земљу. Предлагао је чак и то да део Црногораца пресели из њихове земље у Холандију. На срећу Црногораца, Наполеон није прихватио ове предлоге.
Пријатељски избор
У Француско-аустријском рату 1809. године Мармонова војска постигла је значајне успехе: под борбом се пробила до Граца, учествовала у бици код Ваграма, великој Наполеоновој победи, и у бици код Знојма одиграла одлучујућу улогу. Дан после битке код Знојма Аустрија је капитулирала, а Наполеон доделио маршалске палице Мармону, Макдоналду и Удиноу. „Француска је именовала Макдоналда, армија је именовала Удиноа, пријатељство је именовало Мармона”, коментарисали су војници.
Одузевши Аустрији западну Корушку, Крањску, Цивилну Хрватску и Војну крајину јужно од Саве, Горицу, Трст и Истру и придодавши освојеним крајевима Далмацију, Дубровник и Боку Которску, Наполеон је прогласио нову покрајину свог царства – Илирске провинције, са седиштем у Љубљани, а за првог намесника Илирских провинција именовао маршала Мармона.
Стигавши у Љубљану, Мармон се бацио на посао: организовао је народну обалску стражу, позабавио се пуковима у Војној крајини, завео ред на граници према Турској, успоставио поштанску управу и редовну поштанску службу у свим деловима Илирије, уредио царине, унапредио трговину, растерао разбојничке банде које су харале између Пуле и Ровиња, основао два школска завода (више школе) у Љубљани и Задру, бројне лицеје, гимназије и „пучке” (основне) школе. Двеста младића послао је са стипендијама у Француску, на школовање. Основао је и предузећа за производњу барута и шалитре. Бринуо је о официрима инвалидима и удовицама официра погинулих у аустријској служби у току последњег рата. Мармон је дозволио и оснивање православне епархије са седиштем у манастиру на Крки, додуше, како је сам признао, да би смањио утицај црногорског владике на православне становнике Илирских провинција.
Мармону је ускоро стигло ново царево наређење: са Балканског, премештен је на Пиринејско полуострво, у Шпанију, у којој је британски генерал Велингтон поразио многе француске војсковође: Жиноа, Виктора, Масену... Најтежи пораз, ипак, претрпео је управо Мармон. Његова и Велингтонова војска приближиле су се једна другој 18. јула 1812. године у близини Саламанке. Француски маршал покушао је да обухвати десно крило Велингтонове војске, заобилазећи је с југозапада. Британски војсковођа је, такође, маневрисао ка југозападу, па су се две армије напоредо кретале ка југозападу пуна четири дана, на тако малом одстојању да је битка могла да почне сваког часа.
Онда је Мармон, у намери да престигне Велингтона, развукао своје јединице. Посматрајући како се француске дивизије раздвајају, Велингтон је промрмљао: „Господе, то је то. Мармон је прошлост”. Заиста, Мармон је код Саламанке изгубио око 14.000 војника.
Велингтонови губици били су готово три пута мањи – 5.214. Војводи од Дубровника, ипак, није недостајало личне куражи. Јурнуо је у жариште битке, где га је топовско ђуле погодило, оборило с коња и одбацило неколико метара. Крај битке дочекао је у несвести, с тешко повређеном руком и два сломљена ребра.
Наполеон, на челу мале војске, одсечен је од Париза пред којим су биле јаке снаге његових непријатеља. Да би француска престоница избегла разарања, Наполеонов брат Жозеф, задужен за одбрану престонице, овластио је Мармона да преговара о предаји града. Мармон је задатак обавио, па је шаролика војска победничке коалиције ушла у Париз, 31. марта. На челу тих пукова био је руски цар Александар, на белом коњу, поносан као ослободилац света.
Принуђен да се одрекне престола, Наполеон је хтео да његов трогодишњи син постане нови цар. Потписану абдикацију предао је сарадницима које је одабрао да у његово име преговарају са савезницима. Овој делегацији придодао је и Мармона, додавши: „Ја могу да се поуздам у Мармона; то је један од мојих давнашњих ађутаната... Он има часне принципе. Ниједном официру нисам толико учинио колико њему...”
У први мах руски цар прихватао је да Наполеон II остане на престолу Француске, ако француска војска то тражи. У том одсудном часу Мармон је издао Наполеона. Он се већ договорио с Аустријанцима да свој корпус од 12.000 Наполеону преко потребних војника преведе на непријатељску страну. Договор је испоштован 4. и 5. априла. Чим је сазнао за ово издајство, цар Александар је, тврдећи да војска више није уз Наполеона, одбио да призна права Бонапартине династије и затражио безусловну абдикацију.
Сазнавши за издају, Наполеон је у неверици упитао гласника: „Мармон?! Јесте ли ви сигурни?!... Зар Мармон да уради такву ствар, човек с којим сам делио кору хлеба? Незахвалник, он ће бити много несрећнији од мене.”
Бонапартине речи су се обистиниле. Док је, прогнан на Свету Јелену, Наполеон ушао у легенду, Мармоново име постало је синоним за издају. Од његове титуле, војвода од Рагузе, Французи су извели глагол рагусер – издати.
Приклонивши се последњим краљевима из лозе Бурбона, Мармон је обављао углавном почасне дужности. Није му пошло за руком да угуши Јулску револуцију, па је са Шарлом X побегао из Француске. Бонапартисти му никада нису опростили издају, Парижани то што је пуцао у народ, легитимисти то што није угушио револуцију. Умро је у Венецији, 3. марта 1852. године. Његово тело враћено је у Француску и покопано у Шатијону на Сени.
Аутор:
Срђан Старчевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
