Његова светост патријарх српски господин Павле (1914–2009)

„Живео је
више на небу
него на хлебу”,
владика Лаврентије
о патријарху Павлу

Светац     

Снимио Имре Сабо

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски господин Павле заврну мантију и уђе у воде Тихог океана. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: „Ово је светац који хода!”

Павле
Искушеник Гојко Стојчевић замонашио се уочи Благовести 1948. године у манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме је добио име – Светог апостола Павла.
Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле: латински Паулус и грчки Паулос, у преводу – мали човек, према хришћанском значењу – мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је, у ствари – велики.

Патријарх
Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне цркве по посвећењу Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји, осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.
    Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
    У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова... Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата.  Приступило се изнова гласању. Опет није било трећег кандидата с натполовичном већином гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика досети: „Ајмо, људи, да бирамо Павла!” На то је Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под испред владика: „Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!” Али, молбе његове владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран је трећи кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.
    Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јеванђеља узима три запечаћена истоветна коверта с именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.
    Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле.”

Владика Павле по избору за епископа рашко-призренског, 1957. године

Хришћанство
„...Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: „Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!” Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати га, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
    Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и отишла. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије то ноћу почупају. Када су то ујутру видели, пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу: „И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.” На то ће ова жена: „Ми то њима нећемо.” „Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!” На ове речи, жена упита: „Је л’ то добро што су они нама урадили?” „Није”, одговорише комшије. „Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?!”...


Народ

Гојко Стојчевић као Богословског факултета (десно, у матилу) на Теразијама, у Београду, 1937. године

...У јесен 1992. године Његова светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, с друге стране фронта, јер и они су – људи.
Пише Његова светост:
    „Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
   Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
    У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
   У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски ПАВЛЕ”
   (Патријарх је писмо сам откуцао на механичкој писаћој машини и сам га својеручно исправио.)                                                              

Епископ браничевски Хризостом и рашко-призренски Павле с архимандритом др Јустином Поповићем пре полазак из манастира Ћелија 1967. године (здесна налево)

Човек
Београђани су патријарха Павла често сретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу... Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса”, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава.   Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху:
    – Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба...
    Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како раскошно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:
    – А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?
    – Мој, Ваша Светости! – као да се похвали протојереј.
    – Станите! – заповеди патријарх Павле.
    Изађе, прекрсти се и рече свештенику:
    – Нека вам је Бог у помоћи!