3320 25. 9. 2015.
Живот није БАЈКА
МАЈСТОРУ
осподин Чехов и ја смо се упознали када сам ја, према тврдњама моје Баке била премлада, а он већ покојни. Под условом да се не верује Мајстору Булгакову, који је своје рукописе спаљивао, истовремено тврдећи да рукописи не могу да изгоре. У шта ја верујем, јер сходно томе ни писци и песници не могу да умру. Захваљујући томе смо се покојни, али никад живљи, господин Чехов и ја упознали током мог летњег распуста у Бадњевцу, где су ме родитељи одложили, код бабе и деде, да дочекам одлазак на море. Истовремено је Деди, пензионисаном наставнику математике, дато и упутство да ме приучи истој, јер сам већ тада почела да пружам отпор тој науци. Како је Деда имао нарав нервозног гусана, а и такав пратећи поглед, то сам ја почела да развијам дисциплину сакривања од наметнутих допунских часова, брзо схвативши да ме Деда оставља на миру када види да читам. Што сам ја, иначе, и до тада волела, а од горе поменутог спознања још и више.
ајбезбеднија зона је постала непосредна близина кућног ормана с књигама, закључаног цветном бравицом чији је кључ дужио Деда. Књиге су се могле добити само на конкретан захтев и уз Дедино промишљено одобрење, сходно годинама интересента. Тако сам ја тог лета, док ми је чудо од математике дахтало за врат, замолила Деду да ми да књигу на чијем је боку злаћаним словима писало – Чехов. Деда ме је промотрио зеленим, гушчијим погледом, откључао орман и господин Чехов и ја смо побегли под крушку иза куће. Додуше, Бака је доневши корпу веша на качење, баш у тој зони, одмах код Деде уложила усмени протест, тврдећи да сам премлада за господина Чехова и утемељивши примедбу својим некадашњим учитељским позивом. Дедин контрааргумент је, на моју срећу, био: „Ако је већ дудук за математику, нека бар чита. А, Чехова може да чита сваке године другачије, за њега никад није рано.” На томе је остало, бака је протестно ставила у уста букет штипаљки и окренувши леђа Мајстору Чехову, крушки чији је хлад дахтао од врућине и мени, почела да качи беле пољане чаршава.
ада, испоставило се да је Бака била мрвицом у праву, већ те вечери сам дувкала од туге због изгубљене Каштанке, а наредни дан сам се зарозала од плакања на пола приче непреводивог наслова, коју ја и дан данас, у недостатку правог превода зовем „Спава се”, причи о девојчици, слушкињици која дави бебу у бесаном очају жеље за спавањем. Наравно да је Бака прокоментарисала моје сузе победничким климањем главе, праћеним закаснелом репликом Деди:„Јесам ти ја рекла, ето ти сад па јој објашњавај Чехова.” На сву срећу Деда је имао такве приступе животу да су Спартанци за њега били само извиђачко друштво, па није ни покушавао да ми ублажи скалпел којим је Чехов сецирао живот у својим причама. Због тога је време показало да су Дедини аргументи били дугорочно одрживији – јесам била и остала дудук за математику, али Чехова сам читала испочетка свако мало, и сваки пут другачије, све до данас, с намером да то и даље радим.
Даље школовање ми је дало и ту срећу да се господином Чеховим позабавим и на његовом матерњем језику, схвативши да ће се тешко наћи мајстор који ће успети да преведе те приче баш онако како их је он написао и како оне звуче на љуљушкавом руском језику.
ек касније, у школи, када је на дневни ред стигао А. П. Чехов и његова прича о несрећном, малом чиновнику Червјакову и још тужнијем оцу, кочијашу, Јони Потапову, почела сам личније да упознајем биографију великог Мајстора. До тада ми то није било битно, његова биографија, ко је био и шта је радио, за мене је живела у његовим причама, које до данас, ако мене питате, нико није успео да натприча.Али, ако би, овим јубилејним поводом, ипак требало написати коју реч о животу лекара Антона Павловича Чехова, онда бирам његову изјаву да му је књижевност љубавница, а медицина жена и ниједна се не буни. Додуше, касније, када је почео да пише и драме, од медицине се већ очито развео, проза ју је заменила, док је драма постала његова досадна и жалосна љубавница.
Господина Чехова детињство није поштедело бруке, бола и жалости, а одрастање му је донело и беду, која га је натерала да почне да пише, зарађујући својим новинским колумнама новац потребан њему и банкротираној породици. Било би заиста занимљиво сада видети лица и црвене уши уредника тих новина, који су тада скраћивали приче Антоше Чехонтеа, избацујући из њих вишак простором задатих редова.
а разлику од многих којима је зло у животу оставило само нагон да злим узвраћају, Чехову је немилосрдан живот усадио, наклона вредну, одбојност према понижавању других људи, због чега је то сматрао најгорим што људска бића могу да ураде не само својој врсти, већ и животињама. Чехов је волео природу и људе, јер само човек који искрено цени чудо живота може да примети сићушну прашину ситница од којих је био и увек ће бити састављен. Мајстор Чехов је писао о догађајима које до тада нико није ни примећивао, а камоли сматрао вредним писања, о људима поред којих се без обазирања пролазило, налазивши у њима целе унутрашње, неистражене, светове. Није волео улизице, патетику, ни претенциозно мудровање. Мрзео је надобудне празне приче виших слојева и примитивност сељака, али су и једни и други остали овековечени у његовим причама, захваљујући којима можемо и данас да их препознамо, јер као ни Чехов, тако ни они нису умрли, само живе у другачије названим улогама садашњице.Оно што највише волим у Чеховљевом причању прича је управо оно што су му многи, његововремски, критичари замерали – Чеховљеве приче немају, за ту литерарну дисциплину, претпостављену конструкцију, која рецимо предвиђа закључак, односно крај. Многе његове приче се завршавају „пребрзо” или, просто, имају крај који некако сакато штрчи. Али, свако ко се потруди да погледа свакодневни живот, видеће да живот мрда неочекиваним покретима, да у њему нема много логике ни правила, да као што би Чехов рекао: „У животу се људи не убијају, не бесе и не изјављују љубав у сваком тренутку. Већи део свог живота једу, пију и говоре бесмислице”, али је знао и да бољег живота од овог – нема и зато га треба примећивати, о њему писати, читати и живети га сваки дан. И управо та свакидашњица не пролази, од ње су били састављени животи људи који су живели пре сто, хиљаду или десет година, управо онако као што она и данас чини наше животе.
бог тога је Мајстор Чехов и остао жив, само наизглед је умро, због тога га је велики Толстој и назвао Уметником живота. Због тога му је и сам Живот одао последњу почаст и признање да га је Чехов прочитао и овековечио боље но ико до тада. И сада. Наиме, Мајстор Чехов је изгубио битку с туберкулозом, болешћу бедних, 1904. године, када је био стар само 44 године. Умро је у лечилишту Баденвајлер, у Немачкој. Његово тело је превезено у Москву. Возом, у вагону на коме је писало „Свеже остриге”. Тиме је, ако мене питате, Живот уместо Чехова написао последњу његову причу, која је имала управо такав крај какав умеју да напишу само Живот и Чехов у његовом огледалу. Јер, нема већих ствари од оних малих које чине свакодневицу живота. Крај и тако не постоји.
( Из збирке прича
„Испод седмог неба”, Јелица Грегановић, Лагуна 2011)
„Испод седмог неба”, Јелица Грегановић, Лагуна 2011)
Аутор:
Јелица Грегановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
