Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Балдасаре Галупи Буранело


ЉУПКА МУЗИКА




                                                                         
За живота слављен као највећи композитор комичне опере свога времена, овај Венецијанац, миљеник Катарине Велике, делимично је пао у заборав, али га историја музике није заборавила...

егенда каже да је управо захваљујући непознатом рибару са острвцета Бурано крај Венеције настао и потом усавршен занат израде чипке. Наиме, пошто је некако успео да одоли песми сирена, мислећи на своју вољену што га је чекала на острву, рибар је, наводно, на дар од Краљице Таласа добио круну од морске пене. Тај дар био је заправо намењен будућој невести верног рибара, како би је на дан венчања ставила на главу. Љубоморне због величанственог поклона који је добила њихова пријатељица, девојке са острва Бурано покушале су да подражавају круну од пене и почеле израду велова од чипке... Званични историјски подаци говоре да су радови од чипке на Бурану израђивани још од 16. века.
   Острво Бурано, површине 0,21 km2, припада венецијанској општини и налази се у северном делу залива. То је заправо мајушни архипелаг , можда још необичнији од саме Венеције. „Улице” су такође углавном водене и до кућа се доспева чамцима. А куће су обојене јарким бојама.  Неки тврде да свака боја обележава одређену породицу и да је то био јасан знак како се блиски рођаци не би међусобно женили и удавали.   Други, пак, сматрају да је обичај настао због магле: да би морепловци могли да препознају Бурано и сопствену кућу када долазе. Црвене, зелене, плаве, жуте, то су боје кућа на овом живописном острву недалеко од чувеног Мурана.    Управо ту је први пут светлост угледао један од најбољих и најособенијих композитора комичне опере, соната и духовне музике – Балдасаре Галупи, назван Буранело (Буранчић). Био је и остао понос не само острва Бурано и не само Млетачке републике, већ и целог музичког света. Рођен је 18. октобра 1706. године, као син тамошњег берберина Анђела Галупија. Отац будућег великог композитора, иако је добар део дана проводио бријући становнике острва, имао је прелеп глас. А свирао је и виолину. Наступао је у једној јединој цркви на острву. Сва је прилика да је брица свом сину био први музички учитељ. Будући да је права музичка страст, а вероватно и дар, покретао берберина да свира, он је ту грозничаву жељу, заједно са даровитошћу, пренео и на малог Балдасареа.

                                          Звиждуци за невештог

   Било како било, тек што је навршио шеснаесту, односно 1722. године, Балдасаре је одлучио да се сасвим осамостали. Напустио је Бурано и преселио се у Венецију где је свирао оргуље у свим црквама – где год би га позвали. Тако је зарађивао за живот. Иако је као композитор био неук, ипак је одлучио да напише прву комичну оперу врло занимљивог наслова – „Вера у несталност”. Дело је било изведено у Вићенци и Кјођи. Дечачки снови нису се ни издалека остварили. Награђен је звиждуцима и исмевањем.
   Шта му је преостало? Разочаран, одлучио је да више не циља тако високо и да се посвети послу берберина! Али, не одређује увек баш човек сам, већ судбина. Премда је дело доиста било невешто написано, дар младог Буранела приметио је угледни венецијански композитор Бенедето Марчело. Он га је убедио да се мане бријања и посвети проучавању музике у школи при Сиротишту неизлечивих (Orfanotrofio degli incurabili), под управом композитора Антонија Лотија. Следеће три године Балдасаре је изучавао контрапункт као најбољи ђак школе.

Живописно острво Бурано у Венецијанском заливу данас има мање од три хиљде становника – то је родно место композитора Балдасареа Галупија званог Буранело

   Нажалост, Лотијева наклоност према обдареном ученику изазивала је љубомору осталих. Боравак у школи постао је неподношљив. Тако се Буранело поново обратио Марчелу и овога пута затражио помоћ. Да му напише либрето! Овај је одмах пристао. Тако је настала опера „Доринда” која је изведена у венецијанском позоришту „Сан Самуеле” 19. јуна 1729. године. Био је то први, али велики успех. И у овој, као и многобројним следећим операма, Галупи није блистао због савршеног склада свог музичког рукописа, већ због изворне живости, веселости, дражесних форми и певљивости арија. Тај његов стил одолеваће низ година, без обзира на моде и музичке промене. Успеси су се ређали такорећи до последњег дана његовог живота, и то не само на Апенинском полуострву.
   Ипак, није било лако живети тако брзо. Буранело је све чешће наступао као чембалиста (свирање на овом инструменту у међувремену је усавршио) и као диригент у још једној венецијанској добротворно-културној установи, а то је био Ospedale dei Mendicanti.

--------------------------
ЧОВЕК БЕЗ НОСА

Када је венецијански главни адвокат једном приликом посетио сиротиште „Orfanotrofio degli Incurabili” и присуствовао концерту штићеница ове установе, рекао је у шали композитору Галупију:
„Посрећило Вам се, маестро, што сте на челу ове установе! Међу тако дражесним девојкама!”
Балдасаре Галупи му је одговорио:
„Екселенцијио, чему бројне марамице човеку који нема нос?”
---------------------------------

   Пут га је потом однео у Лондон где је као музички директор позоришта Хајмаркет дириговао извођењем своје опере „Александар у Персији”. Само током једне сезоне представа је имала више од двадесет извођења. Наредне две године (1741–1743) Галупи је у Лондону компоновао опере серие. По повратку у Венецију поруџбине су се низале. Постао је најпознатији композитор севера данашње Италије.   Галупијева породица се увећала. Његова супруга Адријана Паван, из угледне венецијанске породице, родила му је тројицу синова – Ђиролама, Никола и Антонија. Ниједан није постао музичар. Овај последњи посветио је живот писању оперских либрета.
   Буранело је 1762. године постао капелмајстор базилике Светог Марка и директор музичке школе „Ospedale degli incurabili”. Све док није навршио 63 године, обављао је два посла истовремено и наступао као чембалиста и оперски диригент. У његовом животу настао је преокрет када се спријатељио са драмским писцем Карлом Голдонијем. Плод њихове сарадње биле су величанствене буфо (комичне) опере и драмске кантате. Написао је и више од педесет соната за чембало, седам концерата за гудаче, три за флауту, два за чембало, чак 27 ораторијума, и велики број духовних дела. Сарадња са Голдонијем била је извор надахнућа и уметничке снаге. Голдони га је охрабрио да и сам почне да пише оперска либрета.

                       Царичини дарови и невоље с оркестром

   Балдасаре Галупи имао је 59 година када га је на свој двор позвала Катарина Велика, руска царица. Позив је био личне природе. Сама царица упутила му је позивно писмо. Међутим, Венецијанцуи се нису лако мирили са чињеницом да Галупи треба да их напусти. Тако су власти Млетачке републике почеле преговоре с руским двором. Тамо је – осим богате плате, кочије на сталном располагању и места капелмајстора у Санкт Петербургу – Буранело постао и дворски композитор. На његовим концертима, када би на чембалу свирао сопствене композиције, племство је готово падало у транс. Оркестар је, нажалост, био изузетно лош и запуштен. Буранело је дао све од себе да их обучи.
   „Напуштена Дидона” била је прва Галупијева опера изведена у Санкт Петербургу. Катарина Велика била је толико одушевљена да је композитору већ сутрадан поклонила сомотски кафтан извезен златним нитима, муф и шубару од хермелина, као и табакеру украшену дијамантима. А и хиљаду дуката приде! Уследиле су и друге руске праизведбе. Буранелов ученик и следбеник био је Михаил Степанович Бортњански. Његово дело није било добро прихваћено у Русији и називано је „италијанштина”.
   Узалуд је царица високо ценила венецијанског композитора. Дворски свирачи, чланови оркестра, нису могли да га поднесу. Стално су се свађали са диригентом и настојали да га отерају. Заузврат, он је повећавао број и трајање проба. Псовао их је на венецијанском дијалекту. Али, оркестраши су остали упорни. Због нељубазности, свађа и неугодноси различите врсте, Буранело је напослетку био принуђен да понуди оставку.
   Вративши се у домовину, наставио је поход са својим комичним операма – око деведесет различитих дела било је изведено од Венеције, Падове, преко Рима, Напуља, Торина... па и Мадрида, Лондона, Беча... Када се 1768. године скрасио у Венецији, у потпуности се посветио компоновању драмских дела и духовне музике. „Конзерваторијум неизлечивих” Галупијевом заслугом постаје познат ван граница Венеције.
   Велики поштовалац Галупијевог дела био је и други славни Венецијанац – Ђакомо Казанова. Срели су се на Буранеловом путу ка Русији:
   „Срео сам се са Галупијем названим Буранело који се са пријатељима спремао да иде у Русију. Галупи ме није познавао и био је изненађен што је у хотелу наишао на добру храну припремљену на венецијански начин и човека који му се обратио на матерњем језику. Када сам му казао ко сам, загрлио ме је више пута.”

                                          Див међу патуљцима

   У августу 1770. године, енглески историчар музике Чарлс Берни (1726–1814) посетио је Галупија у Венецији. Његова породица била је складна, весела, а кућа, одишући гостољубивошћу, изванредно уређена. Записао је следеће:
   „Јутрос сам у Венецији посетио господина Галупија. Дуго смо разговарали и било је изузетно пријатно. Видевши га, могао сам, с неизмерним задовољством, да закључим како му је време било наклоњено и заштитило његову личност као великог композитора, али и његов дар. Живахан је и даље и сматра да ће још читав низ година моћи да увесељава поклонике музике. Његова нарав, баш као и опхођење, пријатељски су и природни, његов низак стас одише племенитим манирима. Био је толико љубазан да ми представи и госпођу Галупи и покаже ми кућу где сам се дивио слици ,Успавано дете’ Паола Веронезеа. Та слика је већ годинама била у поседу породице госпође Галупи. Ушли смо и у његову радну собу где је стајао само клавикорд. Рекао је да ту брља по хартији.

Буранелов аутограф

   Одаје утисак нежног оца и у Венецији ужива велики углед, не само због узорног породичног живота, већ и због интелигенције. У поређењу са осталима, издиже се као див међу патуљцима. Био је толико љубазан да ми је обећао како ће ми написати један комад, у знак нашег пријатељства. (...) Његове композиције су непосредне и генијалне и желим да додам како је одличан контрапунктиста и велики љубитељ поезије. Дар се открива у његовим партитурама у лепоти мелодија које уводи кроз стихове, када се изразом поистовећује са песником, односно, још боље то чини.”

                                                           ***

    Болнички извештај којим се потврђује смрт Балдасареа Галупија носи датум 3. јануар 1875. године: „У 14 часова у 79. години (отприлике) издахнуо је Балдасаре Галупи; болест високе температуре због труљења, у трајању од два месеца; са декубитом од месеци седам”.
    У Патријаршијском семинару у Венецији сачуван је и мали портрет Балдасареа Галупија званог Буранело. На њему пише да је рођен 1703. године, што историчари музике сматрају да је грешка.
   После смрти Буранело је делимично пао у заборав. Не потпуни. Али, слава која га је пратила током живота била је неупоредиво мања. Историја музике га није заборавила. По правилу, поклоници Галупијевог дела страствено су привржени његовој музици. Потражите је, макар неку сонату за чембало, и сами ћете се уверити колико је дивна и дражесна музика која допире из прошлости – дело сина берберина с острвцета Бурано. Можда и личи на предивну круну од морске пене!



Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: