3320 25. 9. 2015.
Алекса Гајић: Први део, наставља се...
ЉУБАВ НА ПРВИ ЦРТЕЖ
Алекса Гајић вратио се после скоро три године, а да никуд из Земуна није ни одлазио. Био је на једном сасвим необичном путовању које га је одвело у до тада и за њега непознату пустоловину. Недавно се поново вратио међ свет као поносни творац нашег новог дугометражног анимираног филма у трајању од сто три минута (заједно са шпицом). И, сасвим оправдано, сви се сада утркују да га се дочепају и да, у свим могућим новинама, на разним телевизијским станицама, поделе радост због његовог оствареног сна, који обично сви помало желе да присвоје. Алекса овај свет није само оплеменио јединственим филмом, већ је потврдио да, ма шта говорили вечити сумњивци, на овим просторима и даље је могуће постићи немогуће.Жал за прохујалим временима
Чим је Алекса Гајић дошао у „Забавник”, постао је „наш Алекса”. Било је то средином деведесетих година протеклог века и миленијума, у неким сасвим другим времена. Тих дана понекад се догађало да се наша редакција претвори у неку врсту истуреног одељења Факултета примењених уметности. Ваздух је знао да се усија од врцавих идеја мноштва сјајних цртача који су нас походили.
Обичај и природа посла налагали су да особа која цртежом треба да обогати текст дође у редакцију, договори се шта ће илустровати и потом се, после одговарајућег рока, врати с цртежом урађеним руком, на хартији. Рачунаре тада још нисмо користили, сарадници су у редакцију долазили као у госте код родбине, јер још није постојала могућност да се већина посла обави електронском поштом.
Алекса је те деведесет шесте још био студент на одсеку Илустрација и графика књиге, код професора Растка Ћирића, провереног „забавниковца”. Радознао, али понекад се чинило и сметен и расејан, као да је следио неки само њему знани унутрашњи глас, постао је један од илустратора на које се рачунало. Алекса се и сад сећа шта му је био први задатак: требало је да пусти машти на вољу и илуструје текст који се, делује као да ништа није случајно, бавио тешкоћама претерано финог света који мора да похађа посебну школу не би ли се научио бар незнатној грубости.
Како је предано радио и оштрио се на најразноврснијим темама, од „Забавниковог забавника”, сталне рубрике „Живот пише драме”, до прилога за „Ма шта кажеш”, Алексина звезда све јаче је сијала у сазвежђу посебно резервисаном за илустраторе.
 |
| Главна јунакиња Едит и остали ликови филма живе у Београду будућности у коме се и далје поносно уздижу најважније грађевине попут Академије наука или нешто преправљеног Конака кнегиње Љубице. Едит, студенткиња психологије, пристаје да јој се угради чип. Добра или погрешна одлука? Едит добија неслућене моћи, али... |
Неке тајне техно везе
Завршавајући Примењену академију, Алекса је, како каже никад не заборављајући да речи пропрати враголастим осмехом, упоредо студирао и на другом факултету – у „Забавнику”. Ем је добио могућност да испробава и игра се различитим техникама и илустраторским поступцима, ем му нико није солио памет како би неки цртеж требало да уради. Био је на свом терену у послу, у редакцији за коју је добро знао да га подржава и навија за њега.
Онда је дошла и 1998. година и тренутак за дипломски рад. Алекса Гајић окончао је студије стрипом „Теshnotise”. Тај стрип је потом одложио на неодређено време и, настављајући да илуструје, био све решенији да започне нову пустоловину. Није мала ствар потврдити дечачку одлуку да ће се прославити као уметник.
Лепо му је било и у Земуну и у Београду, али тамо негде у белом свету знао је да неко чека баш на њега. С фасциклом пуном цртежа запутио се у Град светлости не марећи много што је француски тек натуцао. Цртеж често говори много више од речи, што се убрзо и потврдило. Иако му се нису отворила ни прва, ни друга, ни трећа врата, једна ипак јесу. „Солеј”, издавачка кућа из Париза, с одушевљењем га је позвала да за њих уради серију стрипских књига „Бич божји”, историјску фантастику или, како су је још назвали – варварску спејс-шатл оперу о Атили и Хунима у свемиру будућности. Од 2000. па наредних шест година завршавао је годишње по једну књигу из те серије. На опште задовољство издавача, поклоника стрипа, наравно и самог Алексе.
Чинило се да је све потаман, успех је пристигао, Алекси је било удобно док је радио на стриповима од куће, како је успео да постигне договор. Био је то само привид. Осећао је да треба да оствари замисао која га је све јаче опседала. У њему се јавио још већи бунт и одлучност кад су му сви рекли да покушава да уради нешто што на овим просторима још ником није пошло за руком. Ко ће да стане иза једног анимираног цртаног научнофантастичног филма, који чак није ни намењен деци, већ одраслима?
Ја и још 16 истомишљеника
Почетак је, баш као и филм у наговештају, деловао као научна фантастика. Алекса је, с неколицином истомишљеника, уредио студио у кући своје тетке, у истом дворишту где је живео с породицом. На посао је могао да отрчи преко дворишта, у папучама.
Онај дипломски стрип „Технотајз” дошао је на ред. Надоградио га је, поједине делове изменио и прерадио, онда је удахнуо дубоко и упустио се у посао. Није било друге него да у филм у назнакама, чији се назив проширио на „Технотајз: Едит и ја”, уложи све што је у том тренутку могао и имао, а да се због тога нимало није кајао, напротив. Требало је урадити прво „трејлер”, како се страном речи описује кратак филм који у главним цртама треба да прикаже коначно остварење.
С тим трејлером је и неверним Томама доказао да непоколебљиво стоји иза своје замисли. И неки људи који су имали могућност да га подрже материјално поверовали су Алекси и решили да му помогну – приватни продуценти, град Београд, Република, поједина предузећа.
Кад су се, после више месеци рада у студију у теткиној кући, преселили у већи, у једном тренутку окупило се шеснаест људи. У студију је било заиста као у кошници, тачно се знало ко је задужен за одређени део посла. Грозничаво се радило на филму у 2D техници, са сваким појединачним кадром од по дванаест сличица у секунди. Кад су се 28. септембра у Центру „Сава”, на премијери филма „Едит и ја”, сви чланови екипе филма поклонили публици и доживели буран аплауз, само малобројни су знали да су том свечаном тренутку претходиле две и по године преданог и даноноћног посла. Али, вредело је. Публика је била као опчињена причом смештеном у Београд будућности, у 2074. годину – један век након Алексиног рођења.
Наш Алекса окончао је једно узбудљиво путешествије. Куда ће га даље машта и звезда водиља одвести, јавићемо вам. Прича се наставља.
ЗАБАВАН КАО ЗАБАВНИК
Баш као што је Алекса и очекивао, изненађење је успело. И било је веома пријатно, а обелоданило се тек на премијери. На сасвим својствен начин изненадио је своје „забавниковце” и све људе који воле тај лист. У једном кадру филма види се натпис: ЗАБАВАН КАО ЗАБАВНИК, исписан препознатљивим словима која красе „главу” „Политикиног Забавника”. Тек да нагласи да је у једном раздобљу у животу делио исти сан са „Забавником”. У овом броју опет смо на истој страни јастука.
КЛИЦА СЕ РОДИЛА
Кад је Алекса радио илустрације за причу о зградама у Кнез-Михаиловој улици, у једном од бројева „Забавника” изашла је његова насловна страна (на слици). Данас и сам потврђује да је Београд који је већ тада видео и у будућности и тако га нацртао био нека врста иницијалне каписле која је у њему покренула замисао за стварање прво стрипа, потом и филма „Технотајз”.
МОЖДА
НИСТЕ ЗНАЛИ
Алекса каже да му је први посао био да калиграфским рукописом испише одређени текст на једном надгробном споменику. Занимљиво – Алекса је почео оданде где се пут обично окончава.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Thu, 15/10/2009 - 23:51
#1
Није присутан
Svaka čast!!!
Upravo sam se vratila iz bioskopa. Grad mi se činio tako nekako bijelo-crno-zelen !!! Sad ću da pišem mejl i naspemujem sve koje znam da fino pošteno odu u bioskop, da ovaj crtać postane srpski blockbuster. Animacija je i više nego genijalna, ima toliko preslatkih detalja, pa lokalne fore, pa super glasovi, ma genijalan crtać. Rispekt!
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
