Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Хелен Келер


ЉУБАВ ЈЕ

 
Још од детињства била је потпуно слепа и глува, а онда је уњен живот ушетала Ен Саливени све се из основа променило.
Постала је и у свету цењени писац и борац за права
инвалида.


 
овек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво.” – написао је Антоан де Сент Егзипери у чувеној књизи „Мали принц”. Вероватно тада није ни слутио на колико начина је ова мисао магична... на које све прилике може да се примени. Уосталом, као и цела његова књига коју и дан данас, нажалост, многи сврставају у књиге за децу. Главни јунак данашње бајке јесте једна жена рођена 1880. године, односно двадесет година пре славног писца у малом граду Тускумбија, у северној Алабами. Она је Хелен Адамс Келер, и ни на који начин није повезана с Егзиперијем, осим што је ту његову мисао у потпуности спроводила цео свој живот.
    Хелен Келер рођена је као сасвим нормално, здраво дете, прилично надарено, с обзиром на то да је већ са шест месеци почела да изговара прве речи, које су се претежно састојале из два, три слова, углавном самогласника. Но, у сваком случају нешто су означавале. Дакле, још као беба била је склона имитирању, учењу... свему уобичајеном за тај узраст. Паузу у њеном напретку и развоју изазвала је болест. У оно време медицина није била развијена као данас, за многе болести није се ни знало шта тачно чине организму, а камоли како их ваља лечити.  Данашњи лекари не могу поуздано да кажу која је то била болест која је обележила и обликовала цео њен живот, али по описима претпостављају да је у питању био или шарлах или менингитис.
   Породични лекар који је лечио малу Хелен, њено обољење назвао је „мождана грозница”. Изузетно висока температура указивала је да је у питању нешто озбиљно, а њена мајка је све време молила бога да дете преживи. И преживела је. Болест се повукла како је и дошла, изненадно. Само, оставила је последице. Брижна мајка је брзо схватила да њено дете више не реагује ни на какве покрете испред њених очију, нити на било какве звуке. Мала Хелен Келер је са деветнаест месеци остала потпуно глува и слепа.

                                                  Мали тиранин

   Првих година, од како је постала глува и слепа, чини се, да су много више патили људи у њеној близини, пре свега њени родитељи. Њихово понашање имало је озбиљне последице и на Хеленино васпитање – не може да се васпитава дете које се сажаљева.
   Хеленини родитељи нису умели да је васпитавају, нису успевали да допру до ње. Много пре него што је научила да заиста општи са светом схватила је да је другачија од осталих. Те њене прве године тишине и мрака и веома тешког споразумевања са породицом биле су напорне за све у кући. Иако је Хелен неким природним путем развила свој систем знакова помоћу којег је могла на неки начин да се споразумева с другима, у питању су биле прилично једноставне ствари. Умела је да препознаје људе по одећи и по додиру лица, да клима потврдно и одрично, и да додиром препознаје када други то раде. Када је желела да једе хлеб, опонашала би покрете руке као да сече кришке и да их маже путером, успевала је мајци да стави до знања да јој се једе сладолед, опонашајући покрете хладноће и показујући на замрзивач. Много тога је помоћу додира успела да разуме, да савлада.



   Невероватна потреба за везом са светом око себе стално ју је водила напред, терајући је да истражује јединим начином на који је могла – додиром. Оно што је тако спознавала покушавала је да опонаша. Тако је често стајала испред огледала јер је приметила да и други то раде. Још један необичан призор био је када је узела велике новине и неко време држала их испред лица, као што је приметила да често ради њен отац.  Опонашање је имало успеха у савладавању многих корисних ствари. Са само пет година научила је да слаже сопствени веш и умела је да га разликује у великој гомили донесеној с прања.
   Полако јој је постајало јасно да људи око ње имају другачији начин за споразумевање, и да не користе исте знаке као и она, приметила је да користе усне. Понекад би стајала између две особе које разговарају и додиривала им усне. Ништа јој није било јасно. Покушала је и она да чини исто, чак је и да гестикулира. Није вредело, ништа се није мењало.
    Ово ју је чинило бесном да је понекад ударала и неконтролисано вриштала... и није престајала све до исцрпљености. Како је време пролазило а веза с околином се није поправљала, а Хелен је све више схватала да нешто није у реду са њом, па су напади беса бивали све чешћи. Дете је постало прави тиранин у кући, све док није дошла особа која ће у потпуности променити њен живот.

                                               Лутка на поклон

   Непосредно пре него што ће доћи њена будућа учитељица, Хелен је открила употребу кључа. Ово откриће прилично ју је забавило, па је као и свако дете направила шалу – закључала је мајку у оставу и затим села на трем испред куће, смејући се. Чини се да ова шала није била ништа посебно, тек један обичан несташлук који би извело и било које друго дете. Међутим, било којем другом здравом детету лако може да се стави до знања зашто то или нешто слично не треба да ради, а Хелен нису никако могли да науче које се ствари заиста не сме да понавља. Једном је случајно изазвала и пожар. Игра са кључем коначно је покренула њене родитеље да потраже стручну помоћ, а један од важних људи заслужни за оно што је Хелен Келер касније остварила, био је чувени Александар Грејам Бел, проналазач телефона, истраживач механике говора и оснивач прве школе учитеља за глувонеме у Бостону.   
   Девојчица га је заволела при првом сусрету, ни не слутећи да ће „тај разговор бити пролаз кроз који ће проћи и који ће је пребацити из таме у светлост, из изолације у пријатељство, друштво, знање и љубав”. Доктор Бел посаветовао је њене родитеље да пишу директору школе за слепе „Перкинс”, и да питају имају ли одговарајућег учитеља за Хелен. Писмо је послато одмах, а потврдан одговор стигао је неколико недеља касније.

Када је дошла да подучава седмогодишњу девојчицу, Ен Саливен је имала тек двадесет година

   Ен Саливен, ушла је у њен живот три месеца пре него што ће напунити седам година (у марту 1887). Хелен се увек сећала тог дана као најважнијег у животу. По понашању укућана, поготову мајке, предосетила је да ће се десити нешто важно. Седела је на трему куће и чекала. Једног тренутка осетила је нечије кораке, пружила руку мислећи да јој прилази мајка, али јој је узвратила нека друга рука, и примила је у наручје. Била је то рука која ће је научити животу и љубави, рука која ће њеној души подарити светлост.
   Ен Саливен је истог тренутка покушала да Хелен научи обраћању путем знакова за глувонеме. На поклон јој је донела лутку и одмах је прстима спеловала слова „л у т к а”, прислањајући своју руку уз њену како би Хелен добро могла да осети разлику међу знацима за слова. У почетку је понављала гестикулацију коју је Ен чинила, опонашајући је и радујући се. Међутим, Ен је било јасно да девојчица није имала ни најмању представу шта чини, ни најмању помисао о томе шта су имена, речи и шта оне представљају. У почетку је зато долазило до сукоба између јер је Ен покушавала да је дисциплинује ни у једном тренутку не показујући било какво сажаљење према детету. Хелен је почела да пружа отпор, да се буни и противи свему што је ова покушавала да је научи. Међутим, Ен није била од оних који одустају. Знала је да нема лоших ученика, већ једино лоших учитеља.
   Када је дошла да је подучава, Ен је имала тек двадесет година. Ни њена животна прича није била лепа, без родитеља је остала веома мала, и са осам година је заједно са братом, завршила у сиротишту. Са четрнаест година је ослепела, те је послата у школу за слепе „Перкинс”. Имала је неколико операција на очима које су јој повратиле вид, али је целог живота имала невоља. Да ли је то било пресудно да се приближи малој Хелен, да јој укаже на лепоту и светлост живота.

                                        Превођење речи у руку

   Неколико недеља након Ениног доласка догодило се чудо. Учитељица више није знала на који начин да ученици стави до знања да знаци које праве рукама представљају одређене симболе, да нешто значе. Одвела ју је до пумпе у башти, и ставила јој руку испод чесме. Једном руком жустро је пумпала воду, а другом прво полако, а затим брзо правила знаке који обликују слова и дају реч „вода”. Хелен је по једној руци осећала како јој се слива хладна течност, а на другој ту мимику, гестикулацију која се понављала, изнова и изнова... У једном магичном тренутку први пут у животу постала је свесна да „в о д а” означава то што је осећала да се слива низ њену руку. До краја тог дана знала је да направи знакове за „мама”, „тата”, „сестра”, и наравно „учитељ”.
   Сада је почела веома брзо да учи и напредује и чуда су наставила да се дешавају. Задавала је себи немогуће задатке и упорно радила на њима. Један од њих био је да – научи да говори. Са десет година почела је с учењем, и успела је да савлада неке основне делове говора. Додирујући уста, језик, усне, и грло како би осетила вибрације и покрете које праве њени учитељи док говоре, опонашала их је. У свом дугом животу научила је да изговара целе реченице. Иако то није био говор који би можда свака особа могла да разуме, они који су боравили у њеном друштву нису имали проблема с тим. Завршила је прво школу за слепе, па и факултет и постала прва, слепа и глува особа којој је то успело. Све то захваљујући верној Ен, која је цео живот провела покрај ње, „преводећи јој речи у руку”, приближавајући јој свет који не види и не чује. Факултет је био остварење њеног највећег сна, била је бистар ђак, учила и стране језике (немачки, француски, латински); научила да чита и пише Брајевом азбуком за слепе... За Хелен Келер више нису постојале препреке.



   Још за живота постала је славна, утицајна личност и узор многима. Целог века залагала се да помогне особама са инвалидитетом, сакупљала је фондове за Америчку фондацију за слепе, основала организацију која је радила на невољама слепих и слабовидих као и у превенцији обољења очију. Постала је светски познати „мотивациони говорник” (обишла је 39 различитих земаља); је пријатељевала с многим славним људима као што су Марк Твен, Чарли Чаплин и Александар Грејем Бел, научила да разуме шта други људи говоре тако што је шаке делом прислањала на њихове усне, а делом на део врата који вибрира приликом говора („Тадома метод”). Написала је једанаест књига, укључујући и аутобиографију, и мноштво чланака, довила сијасет награда и признања за хуманитарни рад... Радила је вредно целог живота.

                                                    * * *

   Када је касније говорила о Ен, казала је да је суштина свега што ју је научила била љубав. Захваљујући љубави и стрпљењу савладала је све препреке... водила нормалан живот, знала да плива, весла, једри на води. Возила је тандем бицикл, играла шах, пасијанс, волела животиње, гајила псе. Ценила је и уживала у многим уметностима ( вајарство, чак и позориште), и, што је најважније од свега, никада није скидала осмех с лица.
   Љубав је била та коју је Хелен Келер водила кроз цео живот. Љубав је била њено шесто чуло.


Аутор: 
Нина Здињак
број: